Читать книгу On, koji otvara puteve, ili Bog je Ljubav. 3. dio - Merjem Jolač - Страница 5

Kao i obično, probudila sam se rano za jutarnju molitvu. I nakon namaza, istrčala sam na trčanje uz more i, vraćajući se u apartmane Diamond Beach City-1 u Alanji, ukusno doručkovala, iščekujući čuda dana koji je pred nama. Pogled na moju terasu na drugom spratu gledao je na baštu rezidenciji, tako da su stanari bili jasno vidljivi kada su izašli iz našeg bloka A.

Bližilo se vrijeme podne namaza, koji sam želila provesti u obližnjoj džamiji. Spremila sam se i već sam izlazila iz našeg kompleksa, kada sam naišla na Mariju koja govori ruski, majku četvoro divne dece. Pozdravila sam je pitajući kako doći do najbliže džamije. Marija je ljubazno pristala da me otprati do džamije. Vrijeme je bilo sunčano, pa je naša šetnja sa Marijom do džamije pored istorijskih ruševina bila fantastična. Na putu me je Marija pozvala na večernju čajanku sa devojkama koje govore ruski živele u rešetu, koje su imale devetoro dece za tri majke. Dogovorili smo se da se zajedno parimo u sauni oko 18:30, odmah nakon večernje molitve.

Znala sam da je danas važan dan, pa sam se nakon namaza obratila Uzvišenom sa istiharom, dozvolivši mi da vidim Davuda.

Nakon namaza, Marija i ja smo se vratile da sjednemo, dogovorivši se da se nađemo uveče na čaju u sauni. Izašla sam na terasu i tada sam vidila Davuda kako izlazi na ulicu sa kapom. Srce mi se spustilo u pete. Presvukla sam se, bilo je jako toplo, a sa sobom sam imala samo toplu zimsku odeću. I izašla sam da dišem na more. Vidila sam da je Davudov auto ostao na parkingu. A gdje bi mogao otići ako ne na more po ovako lijepom sunčanom danu…

Moje iščekivanje je raslo. Prošetala sam stazom do plaže. S lijeve strane, prema meni je išao muškarac snažne građe. Nisam mu vidjela lice, odjednom se okrenuo prema meni.

Vodič, shvatila sam. I ja sam ga pratila. Doveo me je do Davuda, koga je Allah gurnuo desnom rukom u mom pravcu.

Davud je hodao obalom bos prema meni. Jedan.

Nakratko sam se zaustavila par metara od njega i podigala naočare za sunce na glavu. Davud je malo usporio korak i, slatko škiljeći od sunčevih zraka, netremice se zagledao u mene, vjerovatno ne očekujući da će me vidjeti u Alanji, a još više na plaži na pješačkoj udaljenosti od rezidencije, gdje je kupio stan nekoliko prije mnogo godina. Nisam sad htela da saznam vezu, pa sam, nasmejana u sva svoja lepa 32 zuba od sreće, kao malo nestašno dete, samo nastavila put u suprotnom smeru od Davuda. Po inerciji je išao dalje u suprotnom smjeru. I ja stala sam, skinula torbicu i stavila je na pijesak uz more (očigledno pozivajući tihog putnika na željeni razgovor ovim mirnim gestom), tamo su otišle i naočare za sunce. Sjela sam, želeći uživati u ljepoti mora i malo se opustiti. Lijevim kutom oka vidila sam da je Davud stao nekoliko metara od mene i pomno pratio sve moje pokrete. Uzela sam štap pored mene i počela da crtam bizarne šare u pesku. A onda je Davud počeo da se vraća, krećući se pravo prema meni. Sve se u meni stisnulo…

Sustigavši me metar odostraga, zastao je na trenutak, vjerovatno razmišljajući o svom sljedećem koraku: ostati i reći nešto ili proći? Ali ponašao se po potpuno predvidljivom scenariju, poput uloge bjegunca u ligamentu žrtva-agresor. Tek sad smo promijenili mjesta, a činilo se da nije on, nego ja, taj koji narušava njegovu smirenost i lične granice, ni na koji način ne ulazi u njih, već samo ukazuje na svoje prisustvo.

Korona virus mi je oduzeo cijelu godinu života, Holokaust je odnio živote mojih predaka i oduzeo djetinjstvo i adolescenciju njihove djece, mojih baka i djedova, Srebrennica u Bosni i Hercegovini općenito je izgorjela kao ugašeni požar cijeli narod bosanski Muslimani, čiji je predstavnik bio Davud. Nisam mogla da ne shvatim razmjere sistemskih zvučnika koji su nas prekrivali i kako u takvim okolnostima, posjedujući takve informacije, svojim djelovanjem, čak i svojim mislima, mogu ispaliti granatu, jednim neopreznim pokretom je izvaditi iz fitilja. Talas ovih razmjera, poput Vezuva koji eruptira, moći će da odnese živote mnogih ljudi koji su se već našli na našem terenu. I nije svaki od njih zbog različitih okolnosti bio spreman za ovu vrstu fizičkih, emocionalnih, mentalnih i duhovnih transformacija kroz koje smo Davud i ja već prošli do trenutka kada smo se sreli s njim u Alanji. Muška moć, unutrašnja snaga i mudrost, jak iman i niz drugih ljudskih kvaliteta omogućili su Davudu da tog dana ne lansira tempiranu bombu. Brzo se udaljio od mene u pravcu svoje porodice i zgrabivši oba ukućana u ruci, jednostavno ih kroz drugi prolaz izgurao sa plaže prema kući, ušao na plažu s jedne strane i izašao u potpuno drugačiji odlomak.

Polako sam ustala s pijeska, krenula dalje uz more, uživajući u morskom povjetarcu, i okrenula se prema našem Diamond Beach City. Bližilo se vrijeme za dnevnu molitvu, a ja sam također želila čitati istiharu kako bih od Uzvišenog dobila dalje usmjeravanje i ispravljanje mog puta, uzimajući u obzir sve što sam već uradila. Provela sam vrijeme u molitvi do večeri, ne primjećujući koliko je mrak. Odjednom je zazvonilo na vratima. Bila sam zapanjena, niko nije znao za moj boravak u Alanji. Ustala sam i otvorila vrata, na pragu sam ugledala nasmejanu Mariju.

– Poslala sam ti par poruka u chatu, već pijemo čaj i čekamo te. Hoćeš li se pridružiti?

– Izvini, nisam pogledala u telefon, bila sam potpuno isključena… – Tokom molitve, nekako sam potpuno ispala iz običnog života u paralelnu stvarnost. – Da, sada ću se spremiti i za pet minuta ću vam se pridružiti. Idemo li na saunu?

– Da, naravno, devojke nas već čekaju.

– Uredu.

Na brzinu sakupivši torbu sa priborom za kupanje, izašla sam kod devojaka u baštu. Anja i Olja su me dočekale ukusnim biljnim čajem sa domaćim slatkišima. Njihovi mališani su se nagurali oko stola, svaki je vukao svoje male ruke za poslastice.

– Olja, Maša je rekla da si ovde sa kamerom, hoćemo li sutra popodne dogovoriti fotografisanje pored mora? – Zadovoljno sam se osmehnula.

– Pa, mislim da ću do ovog trenutka tek staviti djecu na spavanje, pa ćemo moći nešto snimati sat i po ako je lijepo vrijeme. Kakvu vrstu snimanja želiš?

– Nešto iskreno, za moju subotnju rubriku «Kafa sa psihologom» naše ženske grupe Fondacije za podršku razvoju kulture majčinstva.

Ujutro sam se, kao i obično, probudila rano na molitvu, doručkovala i sjela za kompjuter da pogledam novi rubrikator projekta našeg fonda.

Nešto kasnije Olga i ja smo krenuli prema moru. Ulice su bile veoma mirne i puste. Počela je kiša. Fotosessija na kiši je ispala jednostavno predivna i živahna. Činilo se da me pušta. U ponedeljak popodne sam se vratila u Antaliju sretna.