Читать книгу Savršeni Izbor - Sophie Adams - Страница 4

Začula sam prve taktove klavira i rukama zagladila strane haljine sašivene od svile plave poput mojih očiju. Rod, pijanista, počeo je da svira pesmu „Have I Told You Lately“ njegovog imenjaka Roda Stjuarta, a ja sam prišla mikrofonu i počela da pevam. Teško sam mogla da zamislim kako će stihovi ove prelepe pesme ubrzo da predstave moja osećanja.

Dok su odjekivali taktovi klavira, mogla sam da čujem žamor razgovora iz Ričmontsa, izuzetno ekskluzivnog restorana s pet zvezdica u otmenoj četvrti Ralija u Severnoj Karolini. Ovo elegantno mesto su posećivali ljudi iz najvišeg staleža: uspešni poslovni ljudi, političari, slavne ličnosti i svi i svako ko je mogao da priušti da plati bar 400 dolara za večeru. Što, naravno, nije bio moj slučaj iako je Lui Ričmont, vlasnik tog mesta, dobro platio tri nedeljna nastupa.

Počela sam da radim pre nešto malo više od tri meseca i znala sam većinu redovnih gostiju. Nakon nastupa, Lui je insistirao da prođem među stolovima, primim komplimente za moj nastup na bini ili da budem neka vrsta domaćice zbog koje se gosti osećaju prijatno. Pomisao na to me naterala da sagledam koliko se ovo razlikovalo od mog prethodnog života, daleko odatle u Njujorku gde sam pevala u jednom od onih zadimljenih i bučnih barova u jednom od najgorih delova grada. „Zaboravi, Gabi. Ta priča je ostala iza mene“, rekla sam sebi jer nisam htela da se sećam svog tog gubitka i bola kroz koji sam prošla proteklih godina. Tamo sam bila da bih počela ispočetka i to bih i uradila, počevši od moje karijere.

Nakon nekoliko trenutaka, Rod mi je dao znak i počela sam da šapućem prve stihove i osećala kako postepeno - kao i uvek - razgovor prestaje i pažnja se okreće ka bini.

Jesam li ti nedavno rekla da te volim?

Jesam li ti rekla da ne postoji niko iznad tebe?

Ti mi ispunjavaš srce radošću, odnosiš svu moju tugu,

Olakšavaš moje muke, eto to radiš.

Druga strofa bila je praćena najdubljom tišinom, čak se i zvuk pomeranja escajga utišao tako da bi note klavira mogle da kristalno jasno lebde prostorijom s odličnom akustikom, a to je nešto na šta je Lui bio veoma ponosan.

Zatvorenih očiju i uronjena u pesmu pustila sam da me ponesu slatke reči ljubavi. Bina je bila jedino mesto na kome sam sebi dopuštala da osećam strast pošto mi je život pokazao, nebrojeno puta, da ne mogu da verujem nikome osim sebi.

Ne više.

Na bini više nisam bila sanjiva devojka koja je pobegla od košmara koji je prestavljao njen život u Njujorku. Tamo, u prelepoj haljini i pevajući publici sačinjenoj od uglednih i neverovatno uspešnih ljudi, bila sam neko kome se dive. Čak i ako je to bilo samo zbog mog glasa jer nikad ne bih mogla biti na istom nivou kao bilo ko ovde.

Prošaputala sam par poslednjih stihova i dok je Rodov klavir odzvanjao od poslednjih nota pesme, otvorila sam oči, još pod utiskom pesme, a pažnju mi je privukao ulaz u restoran. Tamo, u trodelnom odelu, verovatno krojenom po meri, s izrazito lepo ošišanom crnom kosom i odišući moći i bogatstvom, stajao je najveličanstveniji čovek kojeg sam ikad videla u životu. Onog trenutka kada su se njegove oči okrenule ka bini i uhvatile moj pogled, znala sam da nikad više neću biti ista.