Читать книгу Melisandina Želja - Rosette - Страница 10

„Hoćeš li da večeras sa mnom, Melisanda Bruno?“

Pogledala sam ga razrogačenih očiju ubeđena da nisam dobro razumela. Ignorisao me je satima i, nekoliko puta kad je morao da mi se obrati, bio je neprijatan i hladan.

Prvo sam mislila da odbijem, uvređena njegovim detinjastim i čutljivim ponašanjem, ali je znatiželja prevagnula. Ili je to bila nada da ponovo vidim njegov osmeh, onaj zagonetan, prijatan, ljubazan. U svakom slučaju, bez obzira na razlog, prihvatila sam poziv.

Gospođa Mekmilijan je bila toliko začuđena zbog te novine da je ćutala sve vreme dok nam je služila večeru, a nama oboma je to bilo zabavno.

Meklejn je bio opušten, nije više imao strogi izraz lica kog sam se plašila.

Saučesnički smo ćutali i počeli smo da pričamo tek kad je domaćica otišla.

„Uspeli smo dragu Milisent da ostavimo bez reči…To je za Ginisovu knjigu rekorda“ primetio je on sa osmehom koji me je pogodio tačno u sred srca.

„Sigurno“ složila sam se. „To je baš ogroman poduhvat. Sumnjala sam da će se to ikada desiti“.

„I ja“. Namignuo mi je i uzeo jedan ražnjić.

Iznenadna večera bila je prijateljska i lepa, a njegovo društvo je bilo jedino koje sam želela. Sama sam sebi obećala da neći pokvariti ovu predivnu atmosferu, a onda sam se setila da to samo delimično zavisi od mene. Moje društvo je već pokazalo, u nekoliko navrata, da se lako naljuti bez ikakvoh razloga.

Sada se on smejao i rastužila sam se kad sam shvatila da ne znam koje su boje njegove oči i kosa.

„Dakle Melisanda Bruno, jel ti se dopada Midnajt rouz?“

Ti mi se dopadaš, kad si tako opušten i druželjubiv.

A na glas sam rekla: „Kome se ne bi svideo? To je parče raja daleko do gužve, stresa, svakodnevnog ludila “.

Prestao je da jede i kao da se hranio mojim glasom. I ja sam usporila žvakanje, da ne bih razbila čaroliju, krhkiju od kristala, lelujaviju od jesenjeg lista.

„Za onoga ko dolazi iz Londona mora da je tako“ rekao je. „Jesi li dosta putovala?“

Prinela sam čašu sa vinom prema ustima, pre nego što sam odgovorila. „Manje nego što bih želela. Ali sam shvatila jedno: svet se otkriva po ćoškovima, šavovima, skrivenim mestima, a ne u velikim gradovima.“

„Tvoja mudrost je ravna tvojoj lepoti“ reče ozbiljno. „A šta otkrivaš u ovom zabitom škotskom selu?“

„Selo još nisam videla“ podsetila sam bez žaljenja u glasu. „Ali Midnajt rouz je jedno zanimljivo mesto. Čini mi se da ovde svet može da stane i ne bi mi nedostajala budućnost“.

Se vreme dok sam govorila klimao je glavom. „Shvatila si suštinu ove kuće za kratko vreme… Meni to još nije pošlo za rukom...“ Nisam odgovorila i strah da bih mogla da pokvarim ovu osvojenu bliskost zaustavi mi jezik.

On me je pažljivo izučavao, uobičajeno, kao da sam nešto na staklenoj pločici, a on mikroskop. Sledeće pitanje je bilo promišljeno, eksplozivno, predznak strašne nesreće.

„Jel imaš porodicu, Melisanda Bruno? Neko od tvojih je još živ?“

Nije me to pitao iz dosade, tek onako da bi pitao. Lebdelo je neko goruće i stvarno interesovanje.

Zamaskirala sam odlaganje pijući još malo vina i razmislila o odgovoru koji bih mogla da dam. Kad bih otkrila da imam oca i sestru to bi otvorilo put drugim dosadnim pitanjima na koja sada nisam bila spremna da odgovaram. Bila sam realna: ovaj poziv na večeru došao je samo zato što mu je te večeri bilo dosadno i tražio je razonodu. Ja, još uvek nepoznata sekretarica bila sam idealna u ti svrhu. Neće biti ni jedna druga večera. Rešila sam da slažem, jer je tako bilo lakše, manje kompikovano.

„Sama sam na ovom svetu“. Tek kad mi je glas utihnuo, shvatila sam da to i nije bila laž. Htela sam da slažem, ali to je bila činjenica. Bila sam sama, bez obzira na sve. Nisam mogla ni na koga da računam, sem na sebe samu. Zbog toga sam mnogo patila i mislila da ću da poludim, ali sam se navikla. Apsurdno, tužno, bolno, ali istinito.

Naučila sam da me niko ne voli. Ne shvata. Da sam sama.

On je izgledao čudno zadovoljan mojim odgovorom, kaa da je baš to želeo. Zašto, ne bih znala da kažem.

Podigao je čašu sa vinom, polupraznu, i nazdravio.

„Čemu?“ pitala sam imitirajući ga.

„Tvojim budućim snovima, Melisanda Bruno. I želji da ti se snovi ostvare“.

Njegove oči mi se nasmešiše preko čaše.

Nisam želela da razumem. Sebastijan Meklejn bio je živa zagonetka, a njegova harizma, njegova životinjska privlačnost, bili su dovoljni kao odgovor.

Te noći sam sanjala po drugi put. Prizor je bio isti kao i prethodnog puta: ja u spavaćici, on stoji pored mog kreveta u tamnom odelu, nema nigde invalidskih kolica.

Pružio je ruku prema meni, a osmeh mu je iskrivio usne. „Hajde da igramo, Melisanda“.

Glas mu je bio nežan, blag, mek kao svila. Predložio je, nije naredio. I njegove oči… Prvi put su bile molećive.

„Jel sanjam?“ Činilo mi se da sam samo pomislila, ali sam i rekla na glas.

„Samo ako hoćeš da sve ovo bude san. Ako nećeš, onda je stvarno“ rekao je kategorično.

„Ali Vi hodate...“

„U snovima je sve moguće“ odgovorio je i vodio me kroz valcer, kao i prvi put. Pobesnela sam. Zašto u MOM snu tuđe noćne more nestaju, a moje ostaju u svom otrovnom savršenstvu? To je bio MOJ san, ali nisam mogla da ga ukrotim, niti ublažim. Njegova samostalnost bila je čudna, iritantna.

Odjednom sam prestala da razmišljam, kao da je, biti u njegovim rukama, bilo važnije od mojih ličnih problema. On je bio neverovatno lep i bila mi je čast što je bio u mojim snovma.

Dugo smo igrali, u ritmu nepostojeće muzike, a naša tela su bila u savršenom skladu.

„Mislila sam da te više neću sanjati“ rekla sam mu, pružajući ruku da bi mu dodirnula obraz. Bio je gladak, topao, skoro vreo.

Njegova ruka se podiže da bi se ukrstila sa mojom. „I ja sam mislio da više nećeš da sanjaš“.

„Izgledaš tako svarno...“ rekla sam odjednom. „Ali, ti si samo san… Previše si nežan da bi bio nešto drugo...“

Prasnuo je u veseli smeh i stegnuo me još jače.

„Jel te ljutim?“

Pogledala sam ga namršteno. „Ponekad mi dođe da te udarim“.

Nije izgledao uvređen, čak je bio zadovoljan. „To namerno radim. Volim da te izazivam“.

„Zašto?“

„Tako te lakše držim dalje od mene“.

Prodoran zvuk šerpe prekide mi san i izazva moje nezadovoljstvo. Zato što je on odlazio, kao i prošlog puta. Kao da je to bio neki znak.

„Ostani sa mnom“ molila sam ga.

„Ne mogu“.

„To je moj san. Ja odlučujem“ rekla sam uvređeno.

On je ispružio ruku da bi me pomilovao po kosi, a prsti su mu bili lakši od pera.

„Snovi nam beže, Melisanda. Mi ih stvaramo, ali nam uopšte ne pripadaju. Sami odlučuju kada će da prestanu“.

Uzjogunila sam se kao dete. „ Neću tako“.

Preko lica mu pređe neobična obiljnost. „Niko to neće, ali svet nije pravedan sam po sebi“.

Htela sam da zadržim san, ali su mi ruke bile isuviše slabe, a moj vrisak je bio samo šapat. Brzo je nestao, kao i prvi put. Probudila sam se, a u ušima mi je zvonilo. Zatim sam, uplašena, shvatila da su to bili otkucaji mog srca. I ono je išlo svojim putem i kao da mi više ništa nije pripadalo. Nisam više kontrolisala ni jedan deo mog tela.

Brinulo me je što više nisam kontrolisala ni moje misli ni moja osećanja.

Tog jutra je stiglo pismo. Kao da je neko bacio kamen u baru. Padne na jedno mesto, ali nastanu koncentrični krugovi koji se sve više šire. Bila sam divno raspoložena i započela sam dan pevajući. Obično nisam bila takva.

Gospođa Mekmilijan je služila doručak u crkvenoj tišini, jer se pretvarala da je ne zanima kako je protekla sinoćna večera.

Odlučila sam da se ne inatim. Morala sam da joj odagnam nedoumice pre nego što i sama stvori svoje ideje koje bi bile pogubne za moj ugled i čak možda i za ugled gospodina Meklejna. Svaka nada u njegova nežna osećanja prema meni bila je isključivo plod mojih snova i nisam smela da se prepustim toj tihoj raskoši.

„Gospođo Mekmilijan...“

„Da, gospođice Bruno?“ Mazala je buter na prepečeni hleb i nije podigla oči dok mi se obraćala.

„Gospodin Meklejn se osećao usamljen sinoć i pitao me je da mu pravim društvo. Da ja nisam bila tu sigurno bi pitao Vas. Ili Kajlija“ rekla sam odlučno. Namestila je naočare na nos i klimnula glavom. „Pa naravno, gospođice. Nisam pomislila ništa loše. Naravno da se radi o događaju koji će se teško ponoviti“.

Njena sigurnost me je sledila iako je bila razumna. U suštini i ja sam isto mislila. Nije bilo razloga da se nadam da će se poželjni neženja ovog kraja zaljubiti u mene. Bio je u invalidskim kolicima, nije bio slep. Moj crno beli svet bio je pravi i stalni dokaz moje različitosti. Nisam sebi mogla da dopustim luksuz da to zaboravim.

Nikada. Ili će se sve raspršiti.

Popela sam se uz stepenice kao i svakog drugog dana. Bila sam uzbuđena, iako sam se trudila da budem mirna.

Sebastijan Meklejn se osmehnuo kad sam otvorila vrata i tako poslao moje srce pravo u raj. Poželela sam da zauvek tamo ostane.

„Dobro jutro, gospodine“ mirno sam ga pozdravila.

„Kako smo zvanični, Melisanda“ reče prekornim glasom, kao da smo postali bliži zbog jedne obične večere.

Obrazi počeše da mi gore i bila sam sigurna da sam pocrvenela, iako nisam znala pravo značenje te reči. Crvena boje je za mene bila tamna, ista kao i crnilo mog sveta.

„To je iz poštovanja, gospodine“ rekla sam i smanjila zvanični ton osmehom.

„Ništa nisam uradio da bih to zaslužio“ zaključi. „Naprotiv, ponekad sam čak bio grozan prema tebi“.

„Ne, gospodine“ odgovorila sam kao da hodam po miniranom polju. Strah da ću u njemu izazvati bes uvek je postojao i bio je prisutan u svakoj našoj razmeni reči, pa sam morala da budem oprezna. Iako je moje srce prestalo da bude takvo.

„Nemoj da lažeš. Ne podnosim to“ rekao je, a osmeh mu je i dalje bio na licu.

Sela sam ispred njega, spremna da počnem poslove za koji sam bila plaćena. Naravno da moj posao nije bio da se zaljubim u njega. To je bilo van diskusije.

Pokazao je hrpu koverata na radnom stolu. „Razdvoj ličnu poštu od poslovne, molim te“.

Jedva sam sklonila pogled, jer su njegove oči bile pune neke nove nežnosti. I dalje sam ih osećela ne meni, tople i neodoljive i s naporom sam se koncentrisala.

Jedno pismo mi je privuklo pažnju, jer nije imalo pošiljaoca, a i rukopis na koverti mi je bio poznat. Kao da to nije bilo dovoljno, primalac nije bio moj voljeni pisac, nego ja.

Ukočila sam se držeći koverat u ruci, a glava mi je bila prepuna raznih misli.

„Nešto nije u redu?“

Podigla sam pogled i srela se sa njegovim. Pažljivo me je posmatrao i shvatila sam da me je sve vreme gledao.

„Ne, ja… Sve je u redu… Samo što...“ Izgubila sam se u lavirintu nedoumice: da li da mu kažem za pismo ili ne ? Ako mu ne bih rekla, postojao je rizik da će mu reći Kajl. On je podizao poštu i stavljao je na sto. Ili možda ni on nije primetio da je jedno pismo imalo drugog primaoca. Mogla sam da ga stavim sa strane i da ga uzmem kasnije. Ne, nije bilo moguće. Gospodin Meklejn je bio vrlo analitičan i ništa mu ne bi promaklo. Težina moje laži se spusti između nas.

Ispružio je ruku i priterao me uza zid. Shvatio je moju neodlučnost i želeo je da vidi pismo svojim očima.

Sa osmehom sa mu dodala pismo.

Na trenutak odvoji pogled od mene tek toliko da pročita ime na koverti, a onda me opet pogleda. Oči mu se ispuniše odbojnošću, gustom kao magla, žitkom kao krv, crnom kao neverica.

„Ko ti piše Melisanda Bruno? Neki verenik? Neki rođak? A ne, kako sam glup. Rekla si mi da su svi umrli. Ko onda? Možda neki prijatelj?“

Uhvatial sam loptu u letu i nastavila da lažem. „Mora da je moja stara cimerka Džesika. Znala sam da će da mi piše, ostavila sam joj adresu“ rekla sam i iznendila se kako su mi reči brzo izlazile iz usta, prirodne u svojoj neistinosti.

„Onda ga pročitaj. Sigurno jedva čekaš. Nije problem, Melisanda“. Glas mu je bio umiljat, ali prožet strašnom grubošću. U tom trenutnku shvatih da mi je srce i dalje tu, iako sam ranije mislila drugačije. Bilo je naduveno, odvojeno od ostalih delova tela i preskakalo je. Kao i moj um.

„Ne… ne moram sada… kasnije ću... Hoću da kažem... Džesika sigurno nema neke važne novosti...“ blebetala sam i izbegavala njegov ledeni pogled.

„Sad ga pročitaj, Melisanda“.

Prvu put u životu shvatila sam kako otrov može da bude sladak, njegov miris primamljiv, njegova čarolija varljiva. Zato što njegov glas i njegov osmeh nisu pokazivali njegov bes. Samo su ga oči izdavale.

Uzela sam koverat koji mi je dodao vrhovima prstiju, kao da je zarazan.

Čekao je. Bilo je neke sadističke zabave u tim očima bez dna.

Gurnula sam koverat u džep. „Od moje sestre je“. Iz usta mi izađe istina, oslobodila se, a nisam ni mogla da je izbegnem. Čutao je, a ja sam hrabro nastavila.

„Znam da sam Vas slagala i rekla da nemam roditelje, ali… Ja sam stvarno sama na ovom svetu. Ja...“ Zafali mi glas. Pokušala sam ponovo. „Znam da sam pogrešila, ali nisam želela da pričam o njima“.

„Njima?“

„Da. Moj otac je još živ. Ali samo zato što mu srce i dalje kuca“. Oči mi se zamagliše od suza. „ Kao biljka je. Alkoholičar u poslednjem stadijumu, ne zna ni ko smo nas dve. Ja i Monika, hoću da kažem“.

„Bilo je glupo sa Vaše strane što ste lagali, gospođice Bruno. Zar niste pomislili da će Vam sestra pisati? Ili ste se možda ovde sakrili da ne biste brinuli o svom ocu i ostavli tu brigu nekom drugom?“ Glas mu je odjekivao kroz radnu sobu, ubistven kao metak.

Progutala sam suze i gledala ga izazivački. Lagala sam, nisam moga da poreknem, a on je smatrao da sam neko podlo biće, nedostojano da živi i da se poštuje.

„Ne dozvoljam Vam da dajete bilo kakav sud o meni, gospodine Meklejn. Ne znate ništa o mom životu niti o razlozima koji su me naterali da lažem. Vi ste moj poslodavac, a ne moj sudija, a još manje moj dželat“. Strašna smirenost kojom sam govorila više je iznenadila mene nego njega, i prinela sam ruku ustima, kao da su ona govorila umesto mene, razdvojena od mozga, sa istom samostalnošću koju su imali i moje srce i moji snovi.

Ustala sam tako naglo da je stolica iza mene pala. Podigla sam je drhtavim rukama, a mozak mi je bio u šizofrenom stanju.

Već sam stigla do vrata kad on progovori ledenom grubošću. „Uzmite slobodan dan, gospođice Bruno. Čini mi se da ste vrlo potrešeni. Vidimo se sutra“.

Došla sam do moje sobe u stanju transa i otrčala do obližnjeg kupatila. Tu sam se umila hladnom vodom i zagledala se u moj lik u ogledalu. Bilo je prepunilo čašu. Sve crno i belo što me je oduvek okruživalo više me je uznemirilo nego neki samrtnički pokrov. Osećala sam se kao da se klatim na ivici stene. Nisam se plašila što ću da padnem. Već sam nekoliko puta pala i uvek sam se ponovo dizala. Moja koža i moje srce bili su prekriveni milionima nevidljivih i bolnih ožiljaka. Bojala sam se da ne izgubim zdrav razum, trezvenost koja me je do sada držala u životu. U tom slučaju najviše bih volela da se raspadnem.

Neisplakane suze su mi skupljale creva i uništile me. Izledala sam kao zombi, kao i junak jednog od Meklejnovih romana.

Rukom sam pipnula džep suknje od tvida gde sam sakrila Monikino pismo. Šta god da je htela, morala sam da pročitam. Izvadila sam ga i pošla u sobu.

Bilo je teško kao džak cementa i pomislila sam da ga i ne otvorim. U njemu je moglo biti samo jedno: patnja. Mislila sam da sam jaka pre nego što sam došla u Midnajt rouz. Koliko sam samo pogrešila. Nisam bila uopšte.

Ruke su mi se pomerale bez moje volje kao da sam marioneta. One su otvorile pismo i raširile list koji je bio unutra. Nekoliko reči. Tipično za Moniku.

Draga Melisanda,

treba mi još novca. Hvala ti za ono što si mi poslala iz Londona, ali nije dovoljno. Zar ne možeš da tražiš od tog pisca da ti da nešto unapred? Nemoj da se stidiš, nemoj da se ustežeš. Rekli su mi da je prebogat. Uostalom živi sam, nepokretan, lako ga je ubediti. Požuri.

Tvoja Monika

Ne znam koliko dugo sam buljila u pismo, možda nekoliko minuta, možda satima. Ništa joj nije bilo važno. Moj život je imao smisla samo kao dodatak Moniki i mom ocu. Poželela sam da su oboje mrtvi i ta strašna misao koja je trajala nekoliko sekundi, ispuni me užasom. Monika je pokušavala da me voli na svoj egoistični način. A moj otac… pa lepa sećanja na njega bila su tako oskudna da mi je zastao dah u grlu. Ali bio je moj otac. Onaj ko mi je dao život i koji je posle smatrao da treba da mi uništi.

Pažljivo sam savila pismo, čak previše pedantno. Zatim sam ga stavila u fioku komode.

Novac.

Moniki je bio potreban novac. Još. Prodala sam sve što je imala u Londonu, ne baš mnogo, pravo da kažem, da bi joj pomogla i, posle nekoliko nedelja, opet smo bili na početku. Znala sam da je tatino lečenje skupo, ali sad sam već počela da se plašim. Ako me Sebastijan Meklejn otpusti – a sam Bog zna da ima sto razloga za to, ako ni zbog čega drugog, ono da bi se zabavljao - naći ću se na ulici. Kako mogu, posle svega što se desilo, da mu tražim novac unapred? Bilo je strašno i pomisliti tako nešto. Monika se nikad nije ustezala, imala je zavidno debeo obraz, ali ja sam bila drugačija. Bilo mi je teško da komuniciram sa drugima, a da tražim pomoć bilo mi je nemoguće. Mnogo sam se plašila me ne odbiju. Samo jednom sam to uradila, i još uvek se sećam ukusa tog ne, osećaja da sam odbijena, zvuk vrata zalupljenih ispred nosa.

„Kajl je stvarno jedna lenština. Uzeo je kola i nestao još jutros i vratio se tek malopre. Gospodin Meklejn je besan. Prebio bi ga, ja ti kažem. Pa zar da ga tako ostavi i ode!“ Glas gospođe Mekmilijan bio je pun ljutnje, kao da je Kajl uradio nešto njoj lično.

Nastavila sam da premeštam hranu po tanjiru bez i malo želje da jedem.

Žena je nastavila da govori, opširna kao i uvek, i nije ništa ni primetila. Usiljeno sam joj se nasmejala i nastavila da se utapam u crni pokrov mojih misli. Gde ću da nađem novac? Ne, nisam imala izbora. Ima još dve nedelje do prve plate. Monika je morala da sačeka. Poslaću joj sve, mada sam mislila da to i nije baš pametno. Rizik da me otpusti bez najave, bio je užasno realan. Gospodin Meklejn je bio nepredvidiv čovek, neobičnog i nepouzdanog karaktera.

Povukla sma se u sobu toliko utučena da nisam mogla ni da plačem niti da se smirim. Spremila sam se za spavanje, prizivajući san, ali on nikako nije dolazio. Više nisam mogla ništa da kontrolišem. I telo me je izdalo. Nema potrebe da kažem da te noći nisam sanjala.