Читать книгу Melisandina Želja - Rosette - Страница 7

Tačno u dva sam se pojavila u kancelariji. Kajl je upravo izlazio. U rukama je držao poslužavnik pun hrane. Izraz lica mu je bio kao da bi sve napustio i otišao na drugi kraj sveta.

„Grozno je raspoložen i neće ništa da jede“ promrmlja.

Pomisao da sam ja, nenamerno, izazvala to stanje njegovog duha duboko je pogodila svaki deo mog bića, svaku ćeliju. Nikada nisam nikoga povredila, hodala sam skoro na vrhovima prstiju da ne bih nikoga uznemirila, pazila na svaku reč da nekog ne pogodi.

Prešla sam preko praga i jednom rukom se držala za zvekir na vratima koja je Kajl ostavio otvorena. Kad sam ušla, podigao je oči. „Aaa, Vi ste. Uđite, gospođice Bruno. Požurite, molim Vas“.

Odmah sam poslušala.

Stavio je na sto nekoliko listova ispisanih tankim muškim rukopisom. „Pošaljite ova pisma. Jedno direktoru moje banke, a ostala na naznačene adrese“.

„Odmah, gospodine Meklejn“ odgovorila sam ponizno.

Kad sam podigla pogled prema njemu radosno sam primetila da mu se vratio osmeh na lice.

„Ala smo zvanični, gospođice Bruno. Ne morate da žurite. Nisu ta pisma toliko važna. Nije pitanje života i smrti. Ja sam inače živi mrtvac već godinama“.

Sudeći po britkosti ove izjave izgleda sa mu se vratilo dobro raspoloženje. Njegov osmeh je bio zarazan i razgalio je moju zbunjenu dušu. Srećom nikada nije bio dugo mrzovoljan, mada je njegov bes bio iznenadan i žestok.

„Jel umeš da voziš, Melisanda? Trebalo bi da odeš da doneseš neke knjige iz seoske biblioteke. Znaš, nešto istražujem.“. Osmeh mu zameni grimasa nezadovoljstva. „Naravno da ne mogu ja da idem“ dodao je da bi objasnio. Zbunjena, još jače sam stegla listove koje sam držala u rukama i gužvala ih. „Nemam dozvolu gospodine“ izvinila sam se.

Iznenaženje mu promeni prelepe crte lica. „Mislio sam da današnja omladina žuri da odraste samo da bi stekla pravo da vozi. Uostalom, svi to rade i ranije, krišom“.

„Ja sam drugačija, gospodine“ rekla sam kratko. I zaista sam bila. Skoro da sam bila čudo koliko sam se razlikovala.

Pažljivo me je pogledao svojim crnim očima, preciznije nego radar. Izdržala sam taj pogled izmišljajući polako valjano opravdanje.

„Strah me je da vozim i onda bih samo izazivala nezgode“ brzo sam objasnila, ispravljajući nabore na listovima koje sam zgužvala.

„Posle toliko Vaših iskrenih odgovora, sada osećam miris laži“ otegao je malo tu rečenicu.

„Istina je. Mogla bih...“ Odjednom izgubih glas, pa počeh ponovo. „Mogla bih stvarno nekoga da ubijem“.

„Smrt je manje zlo“ promrmlja. Spusti pogled na svoje noge i stegnu vilice.

Proklinjala sam samu sebe. Ponovo. Baš sam bila šeprtlja, čak i bez volana u rukama. Opšta opasnost, neoprostivo okrutna, sposobna samo za pogrešne postupke.

„Da Vas nisam možda uvredila, gospodine Meklejn?“ Briga je kapala sa mog pitanja i probudila sam ga iz učmalosti.

„Melisanda Bruno, jedna mlada žena, koja je došla ko zna odakle, čudna i zabavna kao bioskop… Kako može takva devojka da uvredi velikog pisca romana strave i užasa, đavolskog i izopačenog Sebastijana Meklejna?“ Glas mu je bio ravan, u suprotnosti sa oštrinom njegovog govora.

Kršila sam ruke kao pri prvom susretu. „ U pravu ste, gospodine. Ja nisam niko. I ...“

Oči mu se skupiše i postadoše male i preteće. „Zaista. Vi niste niko. Vi ste Melisanda Bruno. Znači Vi ste neko. Nikada nikome nemojte dopustiti da Vas ponižava, čak ni meni“.

„Morala bih da naučim da ćutim. Pre nego što sam došla u ovu kuću, to mi je savršeno uspevalo“ rekla sam umorno i oborila glavu.

„Midnajt rouz ima moć da iz Vas izvuče ono najgore, Melisanda Bruno? Ili sam ja taj koji ima tu neverovatnu moć?“ Uputi mi ljubazani vrlo velikodušan osmeh.

Radosno sam prihvatiila tu prećutnu ponudu pomirenja i povratio mi se osmeh. „Mislim da zavisi od Vas, gospodine“ otkrila sam tiho kao da mu poveravam neku veliku tajnu.

„Znao sam da sam đavo“ rekao je zvanično. „ Ali toliki? Ostao sam bez reči...“

„Ako hoćete, dodaću Vam rečnik“ rekla sam sa osmehom. Atmosfera se razveselila kao i moje srce.

„Verujem da ste pravi đavolak Vi, gospođice Melisanda Bruno“ nastavio je da me bocka. „ Sotona Vas lično šalje da poremetite moj mir“.

„Mir? Ne treba mir brkati sa dosadom“ našalila sam se.

„Ako je i postojala, sa Vam sada ove, više je neće biti, to je sigurno. Možda ću, od sada, žaliti za njom“, naglasio je.

Oboje smo se smejali, na istoj talasnoj dužini, kad je neko zakucao na vrata. Tri puta.

„Gospođa Makmilijan“ reče i dalje gledajući u mene.

Ja nerado skrenuh pogled na domaćicu.

„Stigao je doktor Mekintoš, gospodine“ rekla je draga žena, zabrinutim glasom.

Pisac je odjednom namršti. „Zar je već utorak?“

„Naravno, gospodine. Želite da ga uvedem u Vašu sobu?“ upita brižno.

„Dobro. Zovite Kajlija“ naredio je, a glas mu je bio suv kao prašina. Obratio se meni, još suvljim glasom. „Videćemo se posle, gospođice Bruno“.

Izašla sam za domaćicom i krenule smo niz stepenice. Ona odgovori na moje neizrečeno pitanje. „Doktor Mekintoš je lokalni lekar. Svakog utorka dolazi kod gospodina Meklejna. Osim paralize, zdrav je ko dren, ali mu je prešlo u naviku, rekla bih da to radi iz opreza“.

„Njegovo ...“ Zastala sam da bih našla reči. „Njegovo stanje se ne može poboljšati?“

„Nažalost ne, nema nade“ tužno je potvrdila.

U dnu stepenica čekao je jedan čovek i mlatio torbom sa instrumentima.

„Onda Milisent? Opet je zaboravio da dolazim?“ Čovek me pogleda tražeći saučesništvo. „Vi ste nova sekretarica, zar ne? Vi čete morati da ga podsećate na moje vizite. Svakog utorka, u tri po podne“. Pruži mi ruku i prijateljski se osmehnu. „Ja sam seoski lekar. Džon Mekintoš“.

Bio je visok, skoro kao i Kajl, ali stariji. Imao je između šezdeset i sedamdeset godinama.

„Ja sam Melisanda Bruno“, rekla sam i pružila ruku.

„Egzotično ime za lepotu dostojnu škotskih žena“.

Divljenje u njegovom pogledu bilo je očigledno. Nasmešila sam mu se da se zahvalim. Pre nego što sam stigla u ovo selo koje i ne postoji na karti, smatrali su da sam možda tek slatka i ljupka. Nikada lepa.

Gospođa Mekmilijan se ozari na taj komliment, kao da mi je majka, a ja njena ćerka za udaju. Srećom doktor je bio postariji i oženjen, sudeći bar po velikoj burmi na ruci, a da nije bilo tako, ona bi se već angažovala oko moje udaje u idiličnom Midnajt rouzu.

Pošto ga ja uputila na sprat, vratila se sa vragolastim izrazom na mršavom licu. „Šteta što je oženjen. Bio bi dobra prilika za Vas“.

Šteta što je star, htela sam da dodam. Zaćutala sam baš na vreme da shvatim da gospođa Makmilijan ima bar pedeset godina i verovatno misli da je lekar privlačan i poželjan.

„Ne tražim verenika“ podsetila sam je hladno. „Nadam se da mi nećete prikačiti i Kajlija“.

Odamhnula je glavom. „I on je oženjen. Ustvari... Razveden je, što se ovde retko događa. U svakom slučaju, ne sviđa mi se. Ima u njemu nečeg skrivenog što me brine“.

Htela sam da odgovorim da moj potencijani verenik treba da se dopadne pre svega meni, ali sam odustala. Naročito zato što se Kajl nije ni meni dopadao. Nije baš bio tip čoveka kojeg bi sanjala, da sam mogla. Ne, bila sam nepravedna. Istina je da je, pošto sam srela zagonetnog Sebastijana Meklejna, bilo teško naći nekoga ko bi bio kao on. Pomislila sam da sam glupača. Bilo bi površno i očekivano pasti u mrežu koju je razvukao lepi pisac. On je bio samo moj poslodavac i nisam želela da budem kao milioni drugih sekretarica, beznadežno zaljubljene u svoje šefove. U kolicima ili bez njih, Sebastijan Meklejn je bio van mog domašaja. Nesumnjivo.

„Idem ja gore“ rekla sam. „Koliko obično traje pregled?“

Domaćica se veselo nasmeja. „Više nego što gospodin Meklejn može da izdrži“. I poče niz priča na temu lekarskih poseta. Presekla sam ih na početku potpuno ubeđena da to tada nisam uradila, još bih bila tamo i slušala je, bez prestanka, sve do narednog utorka.

Bila sam na stepenicama, noge su mi upadale u mekane tepihe, kad sam ugledala Kajlija kako izlazi iz jedne spavaće sobe. Učinilo mi se da je to soba našeg zajedičkog poslodavca.

I on je mene video i prijateljski mi namignuo. Ostala sam čvrsta i rešena da mu ne popustim. Bila je u pravu gospođa Mekmilijan, pomislila sam, dok mi se približavao. Bilo je u njemu nečega vrlo iritantnog.

„Svakog utorka ista priča. Voleo bih da Mekintoš prestane da dolazi. Ovo je uzaludno. Rezultat je uvek isti. Čim on ode, njegov pacijent će na meni istresti svoje neraspoloženje.“. Osmeh su se raširi na sunama. „I na tebi“. Stegnu me za ramena. „To nam je posao, jel da? Jel smo i za to plaćeni?“

„Možda nedovoljno. Baš je nepodnošljiv“. Glas mu je bio tako neučtiv da sam se prenerazila. Nisam bila sigurna da li je to bila otvorenost tipična za ljude sa sela, neiskvarena u svojim nemilosrdnim ocenama. Ali u suštini bilo je nešto drugo po sredi, neka vrsta zavisti prema nekome ko nije morao da radi, sem iz hobija, kao što je bio gospodin Meklejn. Zavideo mu je iako je bio vezan za kolica, kao rob za galiju.

„Nije lako naći osoblje u ovim krajevima. Bilo bi teško naći mi zamenu“. Rekao je kao da je to očigledna činjenica, kao da mu čini uslugu. To isto je rekao i gospodin Meklejn i shvatila sam da kriju pravu istinu.

„Ovde nema prilika za zabavu“ nastavio je, sad već umilnijim glasom. Slučajno, ili mi se bar tako učinilo, sklonio mi je čuperak kose sa čela. Povukla sam se unazad, jer mi je zasmetao njegov topao dah na licu.

„Možda će ti se više svideti kad te budem dodirnuo sledeći put“ reče. Uopšte se nije uvredio.

Sigurnost kojom je govorio izazva u meni, do tada skriveni, bes. „Neće biti drugog puta“ rekoh. „Ne tražim razonodu, naročito ne ove vrste“.

„Naravno, naravno. Za sada“.

Ćutala sam iako sam imala želju da ga šutnem ili udarim šamar po tom groznom licu.

Odlučnim korakom nastavila sam duž hodnika, ignorišući njegov tihi smeh.

Taman kad sam htela da otvorim vrata moje sobe, širom se otvoriše vrata Meklejnove sobe i mogla sam jasno da ga čujem kako viče.

„Napolje iz ove kuće, Mekintoš! I ako stvarno hoćeš da mi učiniš uslugu, nemoj više nikada da se dođeš“.

Doktorov odgovor je bio miran, kao da je navikao da ove napade besa.

„Doći ću u utorak u isto vreme Sebastijane. A da, zadovoljan sam što si zdrav ko dren. Izgledaš kao da ti je dvadeset godina, takvo ti je i lice i telo“.

„Baš lepa vest, Mekintoš“ . Taj glas je bio zajedljiv i ironičan. „Idem odmah to da proslavim. Možda ću i da odem na igranku“.

Lekar zatvori vrata bez odgovora. Kad se okrenuo i video me uputi mi umoran osmeh. „Navići ćete se na njegovo promenljivo raspoloženje. Kad hoće može da bude i prijatan. Ali vrlo retko“.

Počela sam odano da branim mog šefa. „Svako ko bi bio na njegovom mestu...“

Mekintoš nastavi da se smeška. „Ne svako. Svako reaguje na svoj način, gospođice. Dobro to zapamtite. Posle petnaest godina morao bi bar da se pomiri sa tim. Ali plašim se da Sebastijan ne poznaje značenje te reči. Tako je...“ Malo je zastao. „...srčan. U najširem smislu te reči. Nagao je, neobuzdan, tvrdoglav. Strašna tragedija se desila baš njemu“. Zatrese glavom, kao da gleda božanske slike koje ne može da objasni, a onda me brzo pozdravi i ode.

U tom trenutku nisam znala šta da radim. Merkala sam vrata moje sobe. Zračila su nekom privlačnom slašću. Plašila sam se da sretnem Meklejna posle ovog nedavnog napada besa. Iako ja nisam bila kriva. Još jednom nisam bila ja ta koja odlučuje.

„Gospođice Bruno! Dođite odmah ovamo!“

Da bih ga čula kroz debela hrastova vrata, morao je da viče iz sveg glasa. Bilo je to previše za moje već napete nerve. Otvorila sam vrata, a noge su mi se kretale po inerciji.

Prvi put sam ulazila u njegovu spavaću sobu, ali me nameštaj ostavi ravnodunom. Oči mi se prikovaše za telo koje je ležalo na krevetu.

„Gde je Kajl?“ upita me grubo. „To je najveća lenština koju sam ikada upoznao“.

„Idem da ga potražim“ ponudila sam se, srećna što imam dobar izgovor da pobegnem iz ove sobe, od ovog čoveka, od ovog trenutka.

On me ošamuti svojim ledenim pogledom. „Posle. Sada uđite unutra“.

Strah koji sam osećala nekako se smiri i posle nekoliko trenutaka ušla sam u sobu uzdignute glave.

„Mogu li nešto da uradim za Vas ?“

„A šta možete da uradite?“ Drhtava ironija mu pade na pune usne. „Da mi date Vaše noge? Da li bi ste to mogli, Melisanda Bruno? Kad bi bilo moguće? Koliko vrede Vaše noge? Milion, dva miliona, tri miliona funti?“

„Nikada to ne bih učinila zbog novca“ naglo sam odgovorila.

Pridigao se na laktove i zagledao se u mene. „A iz ljubavi? Da li bi ste to uradili iz ljubavi, Melisanda Bruno?“

Šalio sa sa mnom, kao i obično, rekla sam sama sebi. Ipak, na trenutak, imala sam utisak da me nevidljivi udari vetra guraju u njegov zagrljaj. U tom trenutku kratka ludost prođe i pribrah se prisećajući se da je ispred mene jedan stranac, a ne blistavi princ sa sjajnom ratnom opremom koga čak nisam bila u stanju ni da sanjam. A sigurno to nije bio čovek koji može da se zaljubi u mene. U normalnim uslovima nikada ne bih bila u ovoj sobi i delila najintimnije trenutke sa nekim. Trenutke u kojima nema maski ni odbrane, lišen svake fomalnosti koje spoljni svet nalaže.

„Nikada nisam nikoga volela, gospodine“odgovorila sam zamišljeno. „Dakle ne znam šta bi u tom slučaju uradila. Da li bih se toliko žrtvovala za voljenu osobu? Ne znam. Stvarno“.

Njegove oči me nisu napuštale kao da nisu mogle. Ili sam možda ja to samo maštala, jer sam to tada želela.

„ MA to je bilo samo teoretsko pitanje, Melisanda. Misliš li, da si stvarno zaljubljena… da li bi svom voljenom dala noge ili tvoju dušu?“ Izraz lica mu je bio nedokučiv.

„A jel bi ste Vi to uradili, gospodine?“

Na te moje reči se nasmejao. Njegov smeh odjeknu po sobi, snažan i svež kao prolećni vetrić.

„Ja bih to uradio, Melisanda. Možda zato što sam voleo i znam šta se tada oseća“. Baci mi nepoverljiv pogled, kao da je očekivao da ću mu postaviti neko pitanje, ali ja nisam. Nisam znala šta da radim. Mogao je da priča o vinima o astronomiji, rezultat bi bio isti. Nisam bila u stanju da vodim razogovore o ljubavi. Zašto što nisam imala pojma šta to znači.

„Približi mi kolica“ konačno je rekao zapovednički.

Srečna što mogu da ispunim neki zadatak, poslušala sam. Ruke mu se napeše od napora i iskusno skliznu u svoje oruđe za torturu. Sa jedne strane ga je mrzeo, a sa druge je znao da mu je važno i neophodno.

„Znam kako se osećate“ naglo sam rekla i osetila sažaljenje.

On podiže oči i pogleda me. Jedna vena mu je pulsirala na desnoj slepoočnici, jer ga je uzbudio mog komentar.

„Nemaš pojma kako se osećam“ rekao je kratko. „Ja sam drugačiji. Drugačiji, razumeš li?“

„ I ja sam, od rođenja, gospodine. Mogu da Vas razumem, verujte mi“ branila sam se nežnim glasom.

Pokušao je da sretne moj pogled, ali sam ja spustila glavu.

Neko je zakucao na vrata i ja sa olakšanjem videh Kajlija koji je imao bezličan izraz lica.

„Zvali ste me, gospodine Meklejn?“

Pisac se razbesne. „Gde si se sakrio, lenštino?“

Pogled bolničara se u tren oka promeni, ali ne reče ništa.

„Sačekajte me u radnoj sobi, gospođice Bruno“ naredi mi Meklejn, a glas mu je i dalje drhtao od besa koji je gušio u sebi.

Nisam se okrenula dok sam izlazila.