Читать книгу Serbisch: Kurzgeschichten "Vreme" - Sprachstufe C1 - Snezana Stefanovic - Страница 6

Ah, kako je lepo biti u krevetu i spavati!... Pogotovo ujutro, kada je napolju još uvek noć i hladno je. Još kada pada sneg, onda je spavanje lepše od najlepšeg rođendana.

Ležiš u krevetu i tvoj jorgan te greje. Greje? Ne, on te mazi. On ti govori kako te voli i kako želi da ostaneš u krevetu.

Moj jorgan mi govori, na primer, tako tiho da samo ja mogu da razumem: „Lucija, ostani sa mnom... Tako nam je lepo!... Nemoj da ustaneš i ostaviš me. Nemoj da ideš na posao. Vidiš kako nam je ugodno i fino...“ Recite, ko može da odoli takvim rečima? Ko želi da ide napolje u noć i hladnoću? Kad je njegov krevet tako veran.

Ali nemojte da mislite da sam ja slab karakter. Ne, nisam. Ja naravno mičem jorgan, sedam na krevet i kratko razmišljam. Da, posao. Trebam na posao. I to kratko razmišljanje, da, tih par sekundi, moj krevet počinje da plače. Da, znam da to zvuči ludo, ali to je istina. Ja ne znam kako je to s vama, ali moj krevet je veoma nesrećan kada ja ustanem i želim da ga ostavim. On me pita: „Lucija, hoćeš da mi kažeš da ti je lepše biti negde drugde, a ne sa mnom? Ha?“ I onda još malo plače. Moj topli nežni verni krevet.

I šta ja mogu da uradim?

Javljam na poslu da je veliki prometni zastoj u gradu i da ću da kasnim na posao. Da, zastoj, noć je, vozači su nervozni jer su morali da ustanu još dok je noć. A i hladno je, novembarsko vreme, vetar je već odavno doneo miris zime.