Читать книгу Serbisch: Kurzgeschichten "Vreme" - Sprachstufe C1 - Snezana Stefanovic - Страница 7

San je neobična stvar. To svako zna. Ali za mene san je neobičan jer je u snu vreme veoma interesantno. Kada čovek sanja, onda se s vremenom događa čudna transformacija. Vreme nestane, ili se ubrza.

Ubrza se onda kada imamo osećaj da kasnimo i da nismo nešto uradili na vreme. Ne u snu, nego u javi. Znate li onaj san kada pokušavate negde da dođete ili nešto da uradite a to ne uspevate? Sigurno poznajete takvu situaciju. Ja je poznajem veoma dobro. I ne volim takve situacije. A takve situacije sanjam često. Moram nešto da uradim što je nemoguće i to ne uspevam. Mislim, možda je to i moguće, ali zbog toga što kasnim, to ne uspevam. I onda se pitam u čemu je problem? U meni i mojoj nesposobnosti ili u vremenu i njegovoj prirodi? Ako sam ja problem, onda moram ja da se menjam – ako je problem u vremenu, onda to nije moj problem. Ja sam sposobna, ali vreme jednostavno nije na mojoj strani.

I najzad sam juče sanjala san koji mi je dao odgovor na tu moju dilemu.

Sanjala sam da sam bila na gradskoj plaži na moru. Htela sam da se okupam i spustila sam se stepenicama u more. No kad sam htela da zakoračim na zadnji stepenik, iznenada sam u rukama držala konopac koji je bio privezan za neki veliki gliser. Pogledala sam noge: na nogama sam imala skije za skijanje na vodi. I pre no što sam mogla išta dalje da pomislim, već me je gliser vukao po vodi.

Bio je to vrlo ugodan osećaj, to skijanje na vodi. Letela sam iznad vode. Bio mi je to potpuno novi osećaj pošto se nikad u životu nisam skijala na vodi.

Gliser me je sigurno vukao, vetar je prolazio kroz moje telo kao da ga nemam, a ravna površina mora je – začudo – ostajala posle mene onakva kakva je i bila. To znam jer sam se jednom okrenula i pogledala more. “Možda nemam tela?”, palo mi je na pamet u tom trenutku. „Možda uopšte ne postojim ako ne ostavljam tragove?“

No dobro sam znala da postojim. Najsigurnija stvar na svetu je da postojiš u svom snu. Sve ostalo je iluzija.

Potom sam osetila kako je vreme stalo. Ne znam kako sam to znala, ali – jednostavno sam znala. I to je lepo u snovima: znaš nešto a da ne znaš kako to znaš.

I onda – onda se pojavila veoma neobična slika:

Videla sam na obali mora mnogo ljudi. Ljudi su stajali i nešto su govorili. Svi su gledali mene i gliser. Oni su bili daleko, ali ja sam videla da su bili veseli. Komentarisali su očito moje skijanje. Neki ljudi su aplaudirali. Kako je to bilo lepo!

Svako voli da mu se aplaudira kad nešto lepo i dobro uradi, zar ne? Svako voli da izgleda uspešan. Ja nisam izuzetak. Ja inače dobivam samo kritike i jako sam nesrećna zbog toga. Moj šef često viče, nije nikad zadovoljan s mojim poslom. Moja porodica je prestala da govori kako nešto dobro radim. Ja znam da me moja porodica voli, ali komplimente od nje nisam dugo dobila.

Odmah potom sam se probudila.

Prvo što sam pomislila je bilo:

„Krajnje je vreme da promenim sebe: treba da nađem novi posao i da razgovaram s mojom porodicom.

Vreme nije ništa krivo.“