Читать книгу На дан. Шаљива истина - СтаВл Зосимов Премудрословски - Страница 5

У овом бедном бомбардеру, дому за бескућнике, на Синопској насипу 26, под именом РБОО «Ноцхлезхка», није било само криминалаца, жетона, Цхукцхија и троје Украјинаца, односно становника из Доњецка. Остали Украјинци су бандерски фашисти, али живела су и два монаха православне цркве који су се већ уморили од веровања у Бога и одлучили су да искористе летњу паузу од ручка послушности и забране неких светских искушења, посматрајући, наравно, главну вечеру целибата, дане уз корекцију. Наравно, они су, потајно од других ноћу, гурали прсте у шупку једни другима и, очигледно, нису требали да откажу ову вечеру, због непостојања неких стојних делова тела, у пределу препона. Побегли из манастира Лавре Александра Невског, града Санкт Петербурга, намерно су заборавили све законом прописане законе и покоравали се бесправном свету: пушили су, лупали, псовали и, на крају, након одласка у кревет, покајали се своме Господару. Наравно, могли су да се разумеју, јер је отац Серафим већ двадесет година био монах, од давнина совјетских времена, и чак је седео у зони, за злочинце, за верска веровања. И Фијин отац, служио је на светом пољу мање од дванаест година, али тек недавно је примио тону овог екстравагантног монаха Серафима, из Кијевске Печерске лавре, одакле је био засађен назад у сабору, и почео је лутати по манастирима и црквама. Као што је Серафим више пута рекао да је његова душа одавно у небу, али месо се још увек не може смирити и умрети. И чекао је тај час сваке вечери, молећи се пре спавања. Очигледно је и њихов Бог схватио да они нису гвожђе, јер су обожавали главну вечеру целибата, нису га започели и углавном нису обраћали пажњу жена на интимност. А њихов новац је потрошен без радне снаге и нестао је баш као што су и дошли.

У Ноцхлезхки су одмах створили многе лажне пријатеље, другове који пију, а монаси су кроз заробљеништво постали својеврсни хранитељ неких паразитских паразита који су поробљавали инвалиде и старије људе на поду, као и немоћне сиротиње које су изједначене са њима, њихов свакодневни мито. Али монаси су постепено превидјели ову слободу са своје стране и одлучили су да промене круг контаката и место преноћивања, прибегавајући да ме контактирају и преноће у подруму спаваонице Семиније Лавре Александра Невског, где је некад студирала Алексашка Невзоров. Још нисам изгубио способност и искуство уличне борбе и уживао сам посебан ауторитет међу лоповима. Звали су ме без торња и понекад се нису усудили оспорити. Укратко, нисам контактиран, а ја сам, након слушања Серафима и Фионе, који су заиста знали за мој ауторитет, а не гласинама, за комуникацију и зараду, опрезно пристао. Суштина је била да сам нека врста сигурносног новчаника. Они, обучени у чаршак, ушли су у било коју продавницу и понудили се да се моле за здравље своје родбине, дан раније, наводно, одлазећи у неке псковске пећине. Једно име опет је вредело двадесет рубаља. Новац ми је пребачен, а рачуни узети у Казањској катедрали спаљени су у оквиру њихове молитве. Ја сам, за разлику од њих, био обучен у цивилну одећу, али са брадом. То је учињено у случају да нас полицајци ухвате, ја сам левог типа и они у свом присуству немају пенију. И све је прошло савршено. На дан кад смо га «сецкали», односно добили смо управо тако, не хиљаду рубаља сваки, а након посла лутали смо по кафанама, у које смо сипали сто грама пијани до свиње. И лутали су до својих ћелија, хостела сјеменишта, у Лаври Александра Невског, добро храњени и пијани, срећни и уморни, од дана који је прошао, али пут кући био је и опасан и тежак. Пробудио се на различите начине, догодило се у центру за детоксикацију. И опет нас воде већ пијани у полицијску станицу. Фиона је потпуно ошамућена. Био је мршав, врло љубазан, добро читан и наиван. Израз на његовом лицу, посебно пијан, био је попут лица овновог овна са косог погледа. Насупрот томе, сераф је био нагнут и дебео, попут свиње, похлепан и лукав. Стално га је морао претражити, све до ануса, где се обично скривају хероин, кокаин и коров. Тачно, Фионин отац попео се у анус, био је и покретач претраге свих заузврат, наравно, осим мене, јер сам имао новца и могао сам да га пресечем на брду или на јетри, због поверења и вере у моје речи, дакле увек сам веровао у моју специфичност. А након открића новчаница, отац Серафим се покајао и тражио опроштај, клечећи на коленима, изненађено се питајући како се ту ваљају, мрмљајући:

– Али како су стигли тамо?

Одвевши нас у следећу полицијску станицу, дежурни официр нам је наредио да затворимо своју банду у мајмунску кућу, где су се два туркмениста и један гадан, смрдљив, бескућнички ким обучен зими, иако је врућина била преко плус тридесет, а носио је и зимски шешир. И каже без потребе да је ујутро хладно од риболова, а гребе или раменима, затим задњицом, вратом, пазухом или потплатом, не скидајући ципеле, препоне и друга места. И истина је.

Довели смо Фиону у пазух у кавезу и ставили га на клупу чекања. Повукао се на леђа и хркао, отварајући уста највише што не желим, из чега је слина полако текла и збунила се, намотана длаком на бради и брковима. Мухе су се накапале на слуз, а лепљиве су попут отровних листића комараца. Серапхим је звецкао док је седео. И покушао сам да сакријем остатак новца у ђону, где сам имао уграђени новчаник. Одједном се решетка отворила и најздравији, вероватно из читаве Централне управе за унутрашње послове, ушао је изнутра, андроид са пиштољем на рамену. Полако, једући очи, прегледао је цхмир, а затим, док је орао погледао азијске близанце различитог доба, већ су се запели од очију чувара до зида, отварајући уске прорезе за очи у пет новчића рубља, позвао наше зјенице и погледао уснулу Фиону, који му је до тада у устима кружио рој муха што је личило на лијак торнада. Серафим отвори лево око и рече:

– Командо, заврши га! – и они који су дежурали у бару, пљускајући не уливајући пљувачку у круг, смејући се. Мирис у тјелесном оклопу мирно, шкрипајући костима вратног краљешка, окренуо је главу, не помичући се и фалсето, то јест, гласом попут дјевојчице, експлодирао је:

– Ти, мудри дечко, са стварима које треба да крену.. Брзо!!

Серафим је полако одмахнуо главом не би ли ухватио очи чувара са својим зјеницама, полако устао и напустио погон.

– Име. – упита дежурни официр.

– Ја?! Оче Серафиме! – поносно је одговорио стари монах и помирисао браду.

– Рекао сам, пуно име!! – стигао је дежурни официр. – или идемо на камеру три дана.

– Стока Сергеј Баитулеуовицх. – увредљиво је своје име прозвао секуларним Серафимом. – Проклетицу. зарежао је.

– ста?? – питао је полицајац.

– Кажем да сам дуго носио ово име, пре заноса и усвајања вечере у целибату. прогласио је и поново шиштао. – Проклетицу.

– Одмах ћу те возити између ногу палицом. – зарежао је други, стојећи на леђима светог оца. – Тако је, сад је већ ноћ?!

– Ујутро – Стока, а увече.. – додаје поред њега.

– Није тако, веровао сам већ двадесет година. – Почео сам да болим као дете чији су бомбони однети.

– Хеј, Серафиме, он је Реднецк..

– Он је Цхикатило. – Прекинувши, додао је здравог полицајца.

– Јесте ли видели мошти својих тесоса?

– Да, ох, шефе!

– Ох како! – насмешио се дежурни официр. – И украо је кост? – сви су се смејали. – А он је долазио у Санкт Петербург да га чешће продаје?! – врисак се појачао.

– Не богохулите, Антихрист, Ирод небески краљ, иначе ћу вас све проклет!!!! – Серапхим избуљи очи и нехотице извуче старомодно.