Читать книгу Ona koja otvara puteve. 1. dio - Merjem Jolač - Страница 2
ОглавлениеOna koja otvara puteve
Roman u tri dela
Istorija ljubavi koja mi je promenila život
Knjiga-savetnik za one, koji žele da prate put svog srca.
* Sva podudaranja imena i prezimena sa stvarnim ljudima su slučajna, a događaji su izmišljeni.
Posvećeno je Muškarcu
ljubav prema kojem je promenila moj život.
Ja sam ona koja Otvara puteve…
Prati me i pokazaću ti ceo svet!
Svet lepote, ljubavi i priznanja!
Svet u kojem nema bola, duševnih ili fizičkih patnji,
kojih si toliko puno doživeo u svom životu!
Prati me, prati put svog čistog srca!
Priznaj svoju lepotu i iskrenost svoje duše!
Pogledaj kako je kristalno čista i božanska tvoja Duša.
Tvoj jak Duh je tvoj vodič!
Prati put koji ti je predodređen odozgo, prati svoj put…
Ja sam Žena, koja u svom srcu nosi cveće ljubavi. Ja sam Žena koja otvara puteve kojima ne možeš da prođeš. Ja sam bajka. Ja sam san. Ja sam pesma i čak ako ne umeš da pevaš, ti pevaš i zvezde pevaju s tobom. Ja sam slatki med na tvojim usnama. Ja sam tvoje brzo planinsko lane. Ja sam Sunce koje ti osvetljava put, i tvoja Mesečina koja neće da se izgubiš u noći. Dođi na obalu moje reke i napij se žive vode, koja će ispuniti tvoje ćelije životvornom vlagom, i tvojim venama će poteći živa energija koja će pred tobom otvoriti bezgraničnu Vaseljenu.
Hteli su da se nađu u Londonu 2014. godine u jesen…
«Napiši mi svoj broj telefona u Londonu, želim da te čujem…»
«Dobro.»
Vozila sam se na spratu autobusa prema Trafalgar skveru na sastanak u vezi sa otvaranjem novog ogranka naše ruske škole u Londonu. Bio je sunčan oktobarski dan. Zvono mobilnog telefona prekinulo je moje misli o otvaranju škole. Turski broj… Ko me zove u London iz Istanbula? Nikada nisam bila u Turskoj, pomislih.
«Ćao, stvarno sam želeo da te čujem», ruski sa tada još nepoznatim bosansko-turskim naglaskom.
«Dobar dan!»
«Osećam te svakog dana. Osećam da si Moja Žena, da si moja energija. Jako želim da te vidim. Možeš li da me dočekaš sutra na aerodromu Hitrou?», pitao je i dalje nepoznati, baršunasti, muški glas. Nisam znala šta da odgovorim. Ko može da me zove na broj u Londonu sa turskog broja? Sad sam se setila da je moj prijatelj iz Moskve obećao da će da podrži projekat, pre dve nedelje mi je pričao o nekom bosanskom Turčinu ili o Srbinu, koji živi u Istanbulu i koji je spreman da bude partner u Turskoj. Zaboravila sam da sam dozvolila da mu da moj broj u Londonu… Da sam samo znala kuda će me odvesti to «partnerstvo»…
«Da», odgovorila sam, ne razmišljajući na koje tačno pitanje odgovaram.
«Dobro, onda ću sada da rezervišem kartu, pa ću te kasnije obavestiti o detaljima.»
«Eeee… Kakvu kartu?» – počela sam da osećam nervozu, jer se nisam sećala početka našeg razgovora, ovaj glas me je uveo u nekakav polusan, iz kojeg sam se upravo probudila. Činilo mi se da ga znam milionima godina pre nego što smo došli dovde. I ko je ovo? Ko si ti, s kojim ću se upoznati tek posle godinu dana nakon našeg upoznavanja preko telefona?
Nije došao u London… Nisam razumela ko je to bio, ali me je zbunilo to što me je tako drsko nazvao svojom ženom, pa sam blokirala oba njegova broja sa kojih me je zvao. Nisam bila spremna da dočekujem nekog u Londonu na aerodromu Hitrou posle prvog njegovog poziva.
Ali, okolnosti su bile takve da sam nekoliko dana nakon ovog poziva bila na letu Turkiš ajrlajnz iz Londona u Istanbul po pozivu potpredsednika Turkcela, a krajem 2014. svi su bili puni očekivanja u vezi sa otvaranjem Ruskog centra u Istanbulu. Bio je to moj drugi dolazak u bajkoviti grad, gde se prepliću kulture, stilovi, arhitekture, zvukovi i sasvim neočekivano se upoznaju ljudi iz različitih svetova.
Prvi put je bilo presedanje u Istanbulu na letu iz Moskve u London. I nije bilo moguće za tih nekoliko sati videti svu lepotu Istanbula.
Nakon što sam proputovala ceo svet, nisam ni pomislila da će Turska postati moja stanica za čitav život i to zbog najveće, najjače, iskrene i čiste ljubavi, ljubavi zbog koje se sve oprašta, zbog koje si spreman na sve, zbog koje odlazak do kraja nije podvig, nego životna Misija, moj put, koji od tog trenutka neću slediti sama, već zajedno sa svojim Blizancem.
Da. Turska? Ko su Turci? Smejete mi se? San mog života bio je London, Engleska… Ruska škola u centralnom Londonu i naši programi razmene studenata sa Rusijom. Živela sam u Londonu srećna dve i po godine, pune kreativnosti, edukativnih programa i podrške mojih prijatelja iz Engleske.
Ali evo me u Istanbulu, dočekuje me poslovni partner, Mehmet Bej.
«Zdravo! Sjajno je što si doletela! Već si nam nedostajala! Jesi li gladna?»
«Oh, da! Kako da ne! Nakon što su me nahranili u avionu i čak ponudili lokumom i ajranom, ne želim više ništa drugo», veselo sam se nasmejala.
«Sada idemo u najbolji riblji restoran, voliš ribu, sećam se», nasmejao se kroz naočare.
«Dobro», bila sam malo umorna nakon četiri sata leta i nisam se protivila, stvarno sam htela da razgovaram s Mehmetom o svemu. Znamo se milionima godina, i u svakoj situaciji, Mehmet Bej je pružao svaku moguću podršku našim projektima, i naravno, meni lično kad je baš bilo neophodno.
Seli smo negde u sredini restorana prepunog gostiju, pod živim lijanama, koje su se nadvijale nad nama. Ispostavilo se da je mesto udaljeno deset minuta od Međunarodnog aerodroma Ataturk, tako da stvarno nisam bila previše umorna. Dok sam uživala u ribljim specijalitetima, setila sam se da sam negde sačuvala telefonski broj stranca i pomislila da bih se, pošto sam ga ranije blokirala, sada mogla osvetiti. Pa, dobro, ja sam u Istanbulu, evo moje lokacije na Vajberu, Sulejmane. Odgovor je došao iste sekundi, slala sam svoje «srdačne pozdrave» sa londonskog broja.
«Dobro došli u Istanbul! Vidimo se večeras?»
Sada je 22:00. Idem sa puta, kakvi sastanci u ovo vreme?!?
«Možda sutra», napisala sam u poruci. Odgovora nije bilo. Naš mačo nije navikao da ga odbijaju. Navikao je da u životu uzima sve odjednom. I uvek najbolje. I on nikako nije očekivao da će mu Gospod pokloniti mene, barem, ta životna priča i lekcije koje će doći kasnije za oboje, će biti takva zajednička škola za koju niko od nas neće biti spreman. I to neće biti sirijski rat, ni vojni udar, ni teroristički napad, to će biti nalik na Srebrenicu u Bosni, gde je zaklano deset hiljada muslimana, pravi krvavi masakr.
«Hoćeš li doći u moj hotel?» – neočekivana poruka od stranca i njegove gole fotografije stigle su nakon 10 minuta. Skoro sam se ugušila od komada ribe.
«Da li je sve u redu?» upitao me je Mehmet, zbunjen.
«Da», pocrvenela sam, od srama i onoga što sam videla na fotografiji, nisam znala gde da se sakrijem. Muški polni organ od 25 cm se nekako nije uklapao u atmosferu večere i bele, savršeno ispeglane salvete na stolu.
«Sulejmane, pogrešio si broj.» – «Zovem se Marija.»
«Izvini, želeo sam da te vidim.»
«Go i u hotelu?» – smejala sam se…
Već je zvao: «Zdravo!» – ovaj put glas je bio iznenađujuće tužan i neraspoložen, očigledno zbunjen zbog svoje greške.
«Zdravo! Baš si lep, Apolone! ” smejala sam se u telefon… Sa erekcijom, čini se da naš junak nikada nije imao nikakvih problema. Sulejman je oklevao sa odgovorom…
«Drago mi je da sam ti se svideo.»
Mislila sam da je to ili igra, ili sam ga zbunila, i da on ranije nije imao takvu komunikaciju. Ja sam doktor nauka, vlasnica internacionalne škole stranih jezika i predsednik dobrotvorne fondacije nekoliko godina… On ne zna ništa o meni. I znam samo da je on čovek bez visokog obrazovanja, koji govori osam jezika i koji je uspeo da razvije pet međunarodnih preduzeća. Zašto mu je potreban doktor ili profesor… Ili dobrotvorna fondacija? Biznis je nešto drugo… Ili je sa 43 godine već video pola planete, tucao celu Ukrajinu, pola Rusije, Belorusije i Evrope… Šta je moglo da ga iznenadi kod mene? Čar novog susreta? Moj glasan smeh u lice, ili moj neočekivani ispadi, kojima, kako se ispostavilo kasnije, nema kraja ni konca? I od neprekidnih iznenađenja, nije znao šta da radi. Tako da sam samo ja mogla da ga iznenadim.
Mehmet je sedeo preko puta mene i pitao se ko me zove u to vreme i govori ruski. Sulejman je tečno govorio osam jezika. Rekla sam mu da sam umorna od puta i da ću se sutra javiti, i brzo sam završila razgovor.
«Pa, kako se naši novi partneri osećaju u Istanbulu nakon izbora, Mehmet Bej?»
«Mislim da će biti srećni da se sutra ujutro sastanu sa nama. Moj vozač će te odvesti do stana, tamo ćeš se odmoriti sa puta, a sutra ujutro u 10 pokupiće te, u 10:30 naći ćemo se u našoj kancelariji.»
«Dobro.»
«Nikad mi nisi odgovorila, da li si spremna da budeš moja žena?» upitao me je Mehmet kad sam polazili iz restorana, zalupivši vrata auta za mnom. Počela sam da se smejem. Otišao je taksijem na drugu stranu.
Sve je obećavalo da će putovanje biti zanimljivo. Istanbul me je velikodušno prihvatio. Zaljubila sam se odmah i bez razmišljanja. U ove drevne ulice u centru, u Sulejmaniju, u Egipatski bazar, u te glasove, kojima je grad pevao od jutra do sutra. Ali što je najvažnije, ovo su ljudi, kakve ranije nikada nisam srela. Osećaj da sam kod kuće, da uvek imam punu podršku, zaštitu i bezbednost, kao u majčinoj utrobi, nije me napuštao ni nakon vojnog udara u Turskoj 15. jula 2016. godine.
Četiri dana nakon sastanka sa našim, ruskim generalnim konzulom u Istanbulu, i nakon razgovora o svim detaljima projekta, vratila sam se u London. Novembar 2014. I odmah sam osetila unutarnju hladnoću, hladnoću grada, ljude, atmosferu koja me okružuje. Sulejman je bio ljut na mene, zato što se nismo videli u Istambulu, dok sam boravila tamo. I mislila sam da ću biti spremna da se preselim u Istanbul za 3—4 meseca, ne pre toga, jer sam morala da završim poslove u Londonu. I eto, u februaru 2015. ponovo sam u Istanbulu, počinjemo projekat, a u aprilu, za tri dana dobijam tursko prebivalište. Sa tako fantastičnom podrškom, nije bilo sumnje da sam se za dva dana, nakon što sam pokupila sve svoje stvari, preselila iz centra Londona u poslovni centar Istanbula, Levent. Odmah sam osetila promene, poput princeze koja se našla u bajci, plivala sam u bazenu s morskom vodom u okrugu Šišli. I izašavši iz bazena, pomislila sam da je, pošto sam ponovo ovde i trajno, došlo vreme da se sretnem sa Sulejmanom. Poslala sam mu svoju lokaciju iz Anthil rezidencije u okrugu Šišli u Istanbulu. Vreme 21:45.
«Čekam te ovde», Sulejman mi je poslao svoju lokaciju. To je druga strana Istanbula, preko Bosfora, azijska strana, i mesto je gotovo pored drugog aerodroma Sabiha Gokčen, nekakva Ekinci Rezidencija. Bog zna kako ću stići tamo. Možda tek ujutro. «Ne, vrlo je kasno i daleko je.»
«Uzmi taksi, ja ću platiti, želim sada da te vidim. Kada budeš kod Via Porta, pozovi me, pokupiću te tu».
«Ne, neću poći, laku noć».
U 8 ujutro me je probudio telefon. Skriveni broj. A turski, brzi govor odmah me je podigao iz kreveta, poput hladnog tuša, vikanje na turskom me je preseklo. U tom trenutku nisam razumela ni reč na turskom. Kako se kasnije ispostavilo, to je bio čista turska psovka, Sulejman me je psovao, jer drugi put, da sam bila u Istanbulu, a da sam odbila da se vidim s njim. Ali zašto je moralo da se to desi noću, i da sam morala da pođem nekud bogu iza leđa, nisam razumela…
Nismo se sreli, drugi put sam blokirala oba njegova broja. Ne volim neotesane ljude.
Već skoro godinu dana u Istanbulu smo pripremali otvaranje Ruskog centra u Turskoj, u okviru ruske katedre jednog od prestižnih univerziteta u zemlji. Međutim, došao je decembar 2015, i oboreni ruski avion zamrznuo je sve naše projekte u Turskoj u narednih deset meseci. Mislila sam da se može nešto učiniti, a da se ne ulazi u opštu konfrontaciju između zemalja, i nazvala sam lepu Irinu, bivšu predsednicu naše Fondacije i njenog osnivača.
«Zdravo, Irina Vladimirovna! Treba mi novi projekat. Neki trik kojim ćemo kasnije izvući naš rusko-turskiinstitut…»
«Moja devojka! Otvori izložbu naših slika u Turskoj, samo je nazovi «Jedno srce za dve zemlje, i eto. Dodaj i fotografije vaših profesionalnih fotografa iz porodica koje govore ruski i turski, a njih je mnogo u Turskoj. I eto! To je tvoja ciljna publika, budući studenti ruskog centra u Turskoj», rekla je prelepa Irina.
«Da, ko bi nas sada slušao i fotografisao ruske porodice! I ko će sada dozvoliti iznošenje slika naših umetnika iz Rusije u Tursku!»
«Ti to želiš, onda će sve biti kako želiš!»
«Jedno srce za dve zemlje» je izložba slika čiji je cilj da dočara stvarni život mešovitih porodica. Ova izložba će pokazati našem društvu da tamo gde postoji jedno srce za dve zemlje, da kod deteta, čiji su roditelji iz različitih zemalja i nacionalnosti, nema mesta za neprijateljstvo, rat i nasilje. A tamo gde živi ljubav, moguća je samo skladna zajednica, okrenuta dobrobiti i miru svih njenih članova. U porodici, u kojoj dete jednako voli i tatu i mamu, rat, neprijateljstvo ili razmirice su nemoguće, jer tamo gde živi ljubav caruje mir i razumevanje».
Odlično!
Smešila sam se, shvatajući da ovo o čemu je lepa Irina govorila neće biti tako lako kao što je moglo da bude pre obaranja ruskog aviona.
Došla je nova 2016. Dočekala sam je među turskim prijateljima. Ali već 3. januara mi je postalo nekako dosadno. Ujutro 4-og, neočekivano me je nazvao Sulejman. Ispostavilo se da blokiranje njegovih telefona nije uspelo. Opet je zvao sa skrivenog broja. Nasmešila sam se.
Već nedelju dana sam imala grip i sa temperaturom od 38 nikuda nisam mogla da odem.
«Doći ću sam kod tebe. Ima li tamo nešto blizu? ” Nedaleko se nalazio jedan od skupljih restorana u Istanbulu, Sahan.
«Sići ćeš dole i povešću te», taj baršunasti glas nikada nisam mogla da zaboravim.
Na potipisivanju pisma o nameri u kineskom restoranu na 33. spratu Šarda, najvišoj zgradi u Londonu, u martu 2015. godine, pomislila sam želju i, napisavši je na čarobnom papiriću, okačila sam ga na drvo želja u sredini restorana. Ispunila se tek za godinu dana, kada sam postala spremna za ovaj sudbonosni sastanak.
Sulejman je došao po mene u svom belom Mercedesu do kuće, izašla sam u beloj perjanoj jakni, zamotana u topli šal i sa kapom, navučenoj do očiju. Kao kakvo čudovište sa slinama i sa temperaturom. Otvorio je vrata:
«Sedi» – idemo da pijemo čaj sa medom.
«Ti i nisi tako ljut kao na telefonu, Sulejmane», smejala sam se, ulazeći u auto. Zgodan, sportski građen, visok muškarac sa riđom kosom i bradom mi se smejao svojim smeđim đavolastim očima. Energija kojom je zračio bila je prava tempirana bomba. On će oploditi sve oko sebe. Desetine poslova, novi projekti, poput pečuraka, bi nicali u svakoj zemlji u kojoj bi se pojavio. I eto mene… sa slinama, groznicom i očima crvenim od gripa.
Stigli smo u restoran Digerman za pola minuta, izašli smo iz auta.
«Sve su to muve, samo nepotrebne muve …", rekao je Sulejman, gledajući okupljenu gomilu. Nisam razumela njegove reči. Otišli smo do stola u zadnjem delu, gde nije bilo nikoga. Bilo je tiho i niko nam nije smetao. Bilo je očigledno da je Sulejman bio nervozan. Mislila sam da je to moguće samo zbog problema u poslu, jer inače takav muškarac se ne nervira. Odmah je zapalio cigaretu. Naručila sam svoju omiljenu tursku kafu, a on čaj. Tokom razgovora stalno sam se smejala. Bilo je jasno da mu lagan seks sa mnom nije bio na raspolaganju, a on jednostavno nikada nije imao vremena za duga upoznavanja, pa je u 45-oj godini bio neženja i bez dece. Uprkos činjenici da se Sulejman stalno šalio, iz očiju mu je isijavalo toliko boli, duboke boli da sam se nehotice zainteresovala za njegovu prošlost i život koji je živeo do trenutka pre našeg susreta.
Završili smo večeru, ustali. Hodajući ka izlazu, Sulejman se zaustavio, neočekivano sam naletela na njega, privukao me je prema sebi, vrh moje glave je dosegao do njegovog nosa, omirisao je moju kosu tako duboko kao da je želeo da me celu oseti. Oslobodila sam se njegovih ruku i krenula prema izlazu. «Osetio si miris prave žene?» smejala sam se. Sulejman ništa nije rekao. «Da… Ti si Moja» – odgovorio je oklevajući. Ušli smo u auto i dva minuta kasnije bili smo na ulazu u moju kuću. Zahvalila sam se Sulejmanu na večeri i htela da krenem.
«Poljubi me», rekao je zapovednički. Počela sam da se smejem. Nagnula sam glavu, iznenada se okrenuo i poljubio me, ali pošto sam skoro izašla iz auta, uspeo je samo da me poljubi u obraz, a ne u usne.
Pa šta sad. Dobro je. Oporavila sam se sledećeg jutra. Temperatura 36 sa 6. Vratila sam se u teretanu, onda i u bazen.
«Gde si?» – Poruka je stigla neočekivano tokom ručka. Na putu sam ka aerodromu, let Istanbul-Brisel. Stvarno mi nedostaju moji roditelji. Odlučila sam da im čestitam Novu godinu dolaskom 5. januara. «Na putu sam ka aerodromu, moj let za Brisel je u 18 sati sa aerodroma Ataturk. Mama se ne oseća dobro, želim da je vidim».
«Javi mi ako ti zatreba pomoć. Uradiću sve».
Odletela sam u Brisel bez odgovora Sulejmanu.
Nakon sletanja na aerodrom u Briselu, primila sam poruku: «Kada se vraćaš u Istanbul?»
Nisam odgovorila. Iz nekog razloga više nisam želela da se sretnem sa njim. Videla sam toliko bola i tuge u njegovim očima na našem sastanku, da nisam mogla dugo podneti njegov prodoran pogled, koji me je probijao do kostiju, skenirao celo moje biće kao da sam stajala gola pred njim. Činilo mi se da me Sulejman celu čita, predviđajući svaku moju sledeću misao, kao da je on ja.
