Читать книгу Ona koja otvara puteve. 1. dio - Merjem Jolač - Страница 3

Vratila sam se u Istanbul nedelju dana kasnije, 14. januara. I po običaju, poslala sam vajberom Sulejmanu svoju lokaciju.

«Ja sam u Bosni, biću u Sarajevu još 4—5 dana, dođi kod mene. Platiću ti kartu. Vratićemo se u Istanbul zajedno», odgovorio mi je. Sutra je petak. Mislila sam da odložim nekoliko sastanaka za ponedeljak i da provedem vikend u Bosni i Hercegovini, gde nikada ranije nisam bila.

Dakle, pošto sam u poruci Sulejmanu poslala detalje o karti Istanbul-Sarajevo, stigao je odgovor: «Pa, sutra ujutro u 11:00 sati čekam te na aerodromu.»

Ujutro sam sedela u biznis klasi, razmišljajući zašto sada letim za Bosnu, a ne sedim za pregovaračkim stolom u Istanbulu. Dva minuta pre polaska, stigla je poruka: «Ne dolazi, danas moram da se hitno vratim u Istanbul.»

«Da li treba da iskočim iz aviona u letu? Već smo pričvrstili pojaseve», – zanimljiv preokret događaja.

«Jesi li stigla?»

Nisam odgovorila na Sulejmanovu poruku, koja je stigla kad sam sletela u Bosnu. Na aerodromu u Sarajevu me je dočekao stariji čovjek s velikim natpisom «MARIJA», bio je to Sulejmanov ujak. I odveo me je svojim crni BMW-om u hotel «Evropa». Prijatna Bošnjakinja mi je uzela pasoš: «Gospođice Marija, rezervisali ste sobu na drugom spratu. Evo ključa. Uživajte u svom boravku».

Poziv me je zatekao na recepciji hotela. «Zdravo, da li si stigla? Žao mi je što nisam mogao lično da te dočekam. Moj ujak će te odvesti u „Evropu“, tamo ćeš se odmoriti od puta. Kada budeš spremna, čekam te u Tržnom centru Sarajevo».

«Već sam u „Evropi “, vidimo se kasnije».

Presvukla sam se i otišla u obilazak istorijskog centra Sarajeva. Osećala sam da je ovde skriveno nešto, što bi mi pomoglo da nađem odgovor na pitanje o onim očima, koje sam videla na prvom susretu sa Sulejmanom, tačnije, o gorućem duševnom bolu koji je izbijao iz tih očiju, terao ga doslovno da briše sve na svom putu, ostavljajući iza sebe sprženu pustinju.

Šetala sam tihim zimskim ulicama. Bez obzira na to što je januar, dan je bio sunčan. Nisam primetila kako sam došla do ogromnog, petospratnog tržnog centra. Ušla sam unutra. Obilje modernih brendova i reklamiranje novogodišnjih popusta bilo je na svakom izlogu. Intuitivno sam se popela pokretnim stepenicama na treći sprat. Tamo sam se odmah uputila ka velikoj PlayLand tabli, koju sam prepoznala iz Istanbula. Aha! I u Sarajevu je naš mačo uspeo da otvori ovu čudesnu dečju igraonicu. Otišla sam do recepcionara za pultom.

«Možete li da pozovete gospodina Sulejmana i da mu kažete da je Marija ovde». Od iznenađenja ili od mog čudnog bošnjačkog s ruskim naglaskom, momak je iskolačio oči, ali je žurno počeo da bira broj. I nakon nekoliko sekundi, pokazao je na sprat iznad i pokretne stepenice. Okrenula sam se. Sprat iznad je stajao Sulejman, smešeći se i mašući obema rukama. Zahvalila sam se recepcioneru na usluzi i požurila u susret mojoj sreći… Sulejman je trčao prema meni. Pokretne stepenice nisu radile. Polako sam počela da se penjem. Najzad smo se sreli. «Da sam hodao brzo kao ti, odavno bih bankrotirao, Marija! Tražio sam te ovde 40 minuta! ”– odmerio me je od glave do pete. Nasmejala sam se. Odveo me je u svoju kancelariju, posadio me je na sofu i otišao do svog stola, gde je bilo nekoliko laptopova.

«Želeo bih da od svoje žene primam poruke koje će me radovati svakog dana, a ne ono što si mi juče poslala.» Setila sam se da sam se juče zapitala zašto telefonski brojevi sa kojih me je već zvao nisu registrovani na njegovo ime. Očigledno ljutit, napisao mi je da ne dolazim kada sam već sedela u avionu. Sulejman je znao vreme poletanja.

«Želim da me žena dobro nahrani, da pazi na kuću i da me zadovoljava u krevetu kao žena», govorio mi je Sulejman.

Osećala sam das sam se ja, doktor nauka, našla na času o porodičnim odnosima. Ćutke sam gledala u sliku na zidu ispred sebe.

«Dođi kod mene», neočekivano je naredio Sulejman, pokazujući mi rukom da sednem u njegovo krilo. Toliko moći i autoriteta je izbijalo iz njega da nisam mogla da ne poslušam. Zbunjeno sam mu prišla i sela mu u krilo, on je počeo da mi miluje kosu, drugom rukom me nežno držeći za struk. Tako maze svoje omiljeno mače, proletelo mi je kroz glavu. Naglo sam ustala. Sulejman se je počeo da se smeje.

«Poljubi me», nije sklanjao ruku sa mog struka. Drugom rukom mi je podigao bradu, a ja sam bila za glavu niža od njega. Netremice je gledao u moje oči, čekajući da izvršim njegovu naredbu.

«Plave oči», rekao je, kao da pije vodu iz njih i kao da se nije mogao napiti. Krenula sam da ga požudno ljubim, želeći da ga skinem. Njegovo telo je bilo tako vrelo, da nisam mogla da odolim, a da ne otkopčam gornje dugmiće njegove košulje.

«Kasnije», rekao je zapovednički, stavljajući svoju vreli, veliki dlan na moju ruku. Izvukla sam ruku i istrčala iz kancelarije.

«Rekao sam da ću ga uzeti», smejući se, vikao je o onom poljupcu, koji nije dobio od mene u Istanbulu. Sustigao me je u dva korak, zakopčavajući jaknu usput.

«Sada ćemo da ručamo», – već me je ugurao u neki restoran na spratu ispod, posadio na kožnu sofu, nešto dobacio konobaru, a nakon nekoliko minuta imali smo sveže ćevape sa povrćem i vrućim hlebom. Ajran u Sarajevu je bio ukusan kao u Istanbulu.

«Jedi» – uguravši ćevape u lepinju, Sulejman mi je pružio parče, okrenula sam glavu. Udario mi je po bedrima.

«Moraš da jedeš, vrlo si mršava.» Nasmejala sam se, razmišljajući o tome kako bih mogla da skinem još nekoliko kilograma. Za vreme ručka, pridružio nam se visoki mladić od oko trideset godina u tamnom kaputu. Prišao je stolu i poslušno čekao. U ruci je imao kovertu sa, kako se ispostavilo kasnije, velikom količinom gotovine.

«Sedi!» naredio mu je Sulejman. «Ovo je moj rođak», Sulejman me je upoznao s momkom kome je naredio da uzme tri novčanice za sebe i ostatak da stavi u banku. Momak je poslušao, poželeo nam je prijatan ručak i nestao. Ručali smo.

«Hajde da pijemo i čaj». Otišli smo iz restorana u neki drugi kafiću, gde je bilo puno slatkiša.

«Šta želiš?», pitao me je Sulejman.

«Baklavu», odgovorila sam sretno, malo, doduše, zbunjena našim ručkom. Trebalo je da se odreknem dezerta, ali negde u meni je već bilo biće, koje nije moglo da se suprotstvi Sulejmanu i njegovim naređenjima.

Sedeli smo za stolom, odmah su nam doneli dva čaja i baklave, sveži sok od šećera koji se topio u mojim ustima.

«Ovde me svi poznaju», rekao je Sulejman, zadovoljno se smešeći. Platio je i krenuli smo. Predstavljao me je svima koje smo sreli, držeći mi rukom zapovednički. Do kraja šetnje moja ruka je malo pocrvenela, on je toliko stegao, očigledno se bojeći da ću ponovo pobeći ili blokirati njegove brojeve.

«Sada idemo u hotel.» Brzo je uhvatio taksi. Nekoliko minuta kasnije bili smo u hotelu «Evropa». Sulejman se popeo sa mnom na drugi sprat, soba je bila puna i njegovih stvari. Kad li je uspeo? Ah, hodala sam po gradu čitavog dana… Ili je njegova soba bila pored… Misli su mi bile konfuzne.

«Hoćeš li se skinuti ili ću te skinuti?» – nežno me grleći oko struka, Sulejman mi je šapnuo na uho. Okrenuvši se, videla sam da je samo u gaćama i čarapama. Počela sam grohotom da se smejem.

«Zašto se smeješ?» – gurnuo me je u jakni i haljini na ogroman krevet. To je bio luks apartman.

«Pusti me», počela sam da se izvlačim. Jakna je već spala. Izvukla sam se i zatvorila u kupatilu i preobukla se u kućnu haljinu. Izašla sam. Sulejman je ležao go na krevetu sa ogromnom nepokrivenom prirodom u stanju erekcije. Sva sam pocrvenela. Brzo je ustao, povukao me ka sebi, prižimajući me strastveno i energično. Vodili smo ljubav… On je uživao u svakoj mojoj pori. Nisam ga se mogla zasititi… Ali kada smo oboje došli do vrhunca, poželela sam da se nastavi i započne drugi krug.

«Dođavola, siluješ me!» Sulejman je zastenjao. Popela sam se na njega i samo se smešila. Bilo mi je malo. Uživala sam u njegovom telu. Onda jednostavno nisam znala da ga moje veštičje biće proždire… Ali to nije bilo najgore. Pila sam ga do dna, ne ostavljajući ništa ni njemu, ni sebi, niti bilo kome drugome. Kuda je odlazila sva ta ogromna energija, nisam mogla da razumem. Ovu tajnu ću razumeti kasnije.

Sulejman je iskočio iz kreveta, i u trenutku je navukao farmerke na golo telo.

«Moram hitno da pošaljem faks, a ti se za to vreme obuci pa idemo da jedemo», dobacio je na izlasku i nestao iz sobe.

Obukla sam haljinu i obula moje prelepe engleske čizme sa štiklom i samo što sam uzela telefon u ruke, vrata su se otvorila i Sulejman je stajao na njima.

«Opa, spremna si, idemo», izašli smo iz sobe i pošli u luksuzni restoran Vienese u hotelu «Evropa» u centru Sarajeva.

Imala sam grip, bolest je izgledala kao da se povlači, ali za stolom u restoranu opet me je uhvatilo, a sline su mi procurele iz nosa. Naručila sam biljni čaj sa limunom i medom.

«Moraš da pojedeš vruću supu», Sulejman me je netremice posmatrao. Čitava moja strana stola je već bila zatrpana slinavim papirnim maramicama.

Doneli su nam dve velike činije pileće supe.

Počela sam da jedem supu. Na večeri smo razgovarali o svemu, o saobraćajnoj gužvi u Istanbulu, o politici, o situaciji u Rusiji, o predsednicima.

«Vidiš da sam normalan», odjednom je rekao Sulejman, želeći da me ubedi da on može pozvati damu u restoran i sa njom za večerom voditi običan razgovor. I to nakon turskih psovki, koje sam od njega slušala i čitala. Ni od koga u životu nisam dobijala tako slikovite izraze, ali meni je čudno bilo nešto drugo: šta to tačno u Sulejmanu pogađam, šta ga tera da prema meni pokazuje svoju najmračniju stranu? Ali tada sam ga vrlo loše poznavala i nisam razumela za šta je njegova tamna strana, koja ga je iznutra izjedala, sposobna. Tada sam jako malo znala o njemu. I sve ono što ću o njemu saznati dve godine kasnije, bi me verovatno na prvom sastanku šokiralo, i nikada mi ne bi dopustilo da nastavim naš odnos i odem tako daleko.

«Šta bi za desert?» pitao me je Sulejman. Pohotno sam se nasmešila…

«Razumeo sam, mene bi», brzo je zatražio račun i platio ga. Zahvalila sam mu se na divnoj večeri. Činilo se da me čita kao otvorenu knjigu.

Ništa se nije dalo sakriti od njegovog pronicljivog pogleda. On nije samo čitao sa usana, nego je skenirao svaku moju ćeliju. Išao je čak i dalje, prodirao je nekuda toliko duboko, kuda ni moja podsvest se nije usuđivala da zađe. Otvarao je moju žensku suštinu, prodirući duboko u moje srce. Ili je već dugo živeo tamo…

Napustili smo restoran, brzo se popeli liftom u sobu i odmah ponovo vodili ljubav. Sulejman je bio neumoran. Nisam ga se mogla nikako zasititi, sve mi je bilo malo. Izgledalo je da sam negde u svom prošlom životu izgubila s njim deo svoje duše. I u ovom životu u potrazi za Njim, pošto sam prošla kroz razne zemlje, i pošto sam ga konačno srela, nisam mogla nikako zasititi svoje pohlepno biće, sve mi je bilo malo… Želelo je da ga čitavog poseduje. Ali telo je bilo protiv takve veze. Mnogo važnije je bila duhovno jedinstvo. Za takav zaokret još nisam bila spremna. Ali ono što je Tvorac planirao i pripremio za mene bilo je izvan svih očekivanja…

Sulejman je ustao iz kreveta.

«Hoćeš li da mi se pridružiš na poslovnoj večeri s partnerima sutra u Istanbulu?» upitao me je. Odgovorila sam da nemam ništa protiv da upoznam njegove poslovne partnere i namignula sam. Okrenuo je broj telefona i, rezervisao restoran za osmoro ljudi, izdiktirao je naša prezimena, naglasivši da ne dolazi sam. Prišao mi je i snažno me poljubio…

«Hteo sam da gledam košarku», izgovorio je nazive nekih timova o kojima nisam imala pojma.

«Dođi kod mene», odvukao me je do kreveta i uključio televizor, stavio je moje ruke na svoja ramena: svidelo mu se kako mu masiram vrat.

Najzad, nakon završetka košarkaške utakmice, otišli smo u krevet. Rano ujutro bio je naš let za Istanbul.

Ustala sam rano ujutro, bojeći se da ne probudim Sulejmana nakon besane noći, tokom koje se neprestano okretao sa jedne na drugu stranu. Borila sam se u sebi sa požudom, ali sam otišala pravo pod tuš, sredila se, spakovala i bila spremna kada se on probudio.

«Nisi ništa zaboravila?» pažljivo me je odmerio, gledajući me spremnu. Sišli smo da doručkujemo.

«Nikada u životu ne doručkujem», iznenada je izgovorio Sulejman, zadovoljnog izgleda, stavljajući na tanjir jutarnje đakonije.

«Sada će sve biti drugačije za tebe, red je veoma važan u našem životu. Pa, Bog ti je poslao anđela u ljudskom obliku, ” nasmejala sam se.

«Videćemo kakav je anđeo u pitanju», Sulejman me je skenirao pogledom. Doručkovali smo. Celog jutra sam se osećala loše. Htela sam da provedem vikend u Bosni, jer sam namerno i uzela vikend pauze, a ne da sledećeg dana letim nazad u Istanbul. Rekla sam mu to. Odgovorio je da će me sutra popodne odvesti na izlet u Izmit. Nešto me je steglo iznutra.

Na aerodromu mi je Sulejman dao biljni čaj s medom i limunom: «Moraš se brzo oporaviti.» Krenuli smo na ukrcavanje. Sve vreme me je ljubio.

U avionu sam otvorila udžbenik turskog jezika kako bih se pripremila za ispit nivoa A2 u školi u Istanbulu. Pitala sam Sulejmana šta znače neke reči na turskom jeziku, a on je zainteresovano odgovorao na sva moja pitanja. Odjednom me je obuhvatio svojom rukom, i tako silno stisnuo moje bokove, da su mi telom prošli žmarci.

«Želim te sada», šapnula sam mu na uho i spustila udžbenik.

«Čekaj do večeras i uzeću te.»

Sletili smo u Istanbul. 16. januar 2016. Rusija je upravo uvela sankcije Turskoj. Krenula sam ka izlazu za turske državljane sa svojom boravišnom vizom, a Sulejman sa turskim pasošem.

«Dobar dan, dobro došli u Tursku», nasmejao mi se službenik i istog trenutka je pečatirao pasoš.

«Vidiš li, Marija, kako te dočekuje Turska», namignuo mi je Sulejman.

«Zašto mi sve ovo danas govoriš?», sreli smo se posle pasoške kontrole i u šali sam udarila Sulejmana pasošem po zadnjici.

«Sada uzmi taksi i idi kući, a ja ću do kancelarije. Dolazim večeras po tebe u 9, budi spremna,», Sulejman mi je pružio novac za taksi, a ja sam se namrštila.

U 9 sati sam bila doterana, čekajući na visokim štiklama da srvati po mene i povede na večeru sa svojim partnerima. 21:15, 21: 30 … 21: 40 … bez SMS-a, bez poziva.

Pisao sam na Vocapu: poruka nije bila isporučena. Odlučila sam da ga pozovem, jer se možda nešto desilo usput: «Pretplatnik ne odgovara ili je trenutno nedostupan, pokušajte da pozovete kasnije.» Šta koji đavo…?! Deset je sati. Odlučila sam da ga pozovem sa svog drugog privatnog broja. Telefon je zvonio, «Halo!» – na drugom kraju se čula buka i mnogo glasova.

«Zdravo, Sulejmane! Trebalo je dođeš po mene u 9.» Tišina sa druge strane je potrajala, očigledno je Sulejman smišljao odgovor… Veza se prekinula. Nisam ponovo zvala. Za mene je sve to bilo više nego čudno.

Dan kasnije sam ponovo otišla u Belgiju kod svojih roditelja. Tamo sam uronila u atmosferu domaće topline i pažnje. Kupovina u Briselu je umirila moju čežnju za Sulejmanom, okrenula sam se lepoti Evrope, otišla u obilazak Briža, uživala u drevnoj arhitekturi i čarima grada. Ali 1. februara nisam mogla da izdržim i poslala sam Sulejmanu poruku sa belgijskog broja: «Zdravo. Kako si?»

«Zdravo. Loše sam», odmah je zazvonila sms poruka.

«Želim ti laku noć!»

«Laku noć i tebi», oklevala sam sa odgovorom, ali sam se ipak odlučila.

«Biće mi drago ako me sutra u 17:30 dočekaš na aerodromu Sabiha Gokčen, dolazim iz Brisela.»

«Pa, piši mi čim sletiš, doći ću po tebe», odgovorio je Sulejman.

«Mnogo si mi nedostajao i želim te jako», nisam mogla da odolim.

«Pravo sa aerodroma idemo kod tebe», – Sulejman mi je poslao smajli. Zamislila sam se, duboko u svom srcu sam osećala da radim nešto pogrešno.

Sledeće večeri sam sletela u Istanbul i odmah poslala poruku Sulejmanu da sam stigla.

«Izađi sa aerodroma, pokupiću te na izlazu», stigao mi je odgovor.

Polako stavivši na kolica dva kofera sa poklonima iz Belgije, ja sam u svojoj novoj crvenoj pletenoj haljini, krenula ka izlazu međunarodnih dolazaka. Izašla sam, a svi Turci koji su me sretali su me bez izuzetka, proždirali očima. Sulejman nije bio među njima. Pomislila sam da uzmem taksi i krenula sam prema izlazu. Na izlazu sa aerodroma, Sulejman je hitro poskočio do mene i uzeo moj prtljag. Izgledao je veoma zabrinut i očigledno na ivici, i definitivno nisam bila ja odgovorna za to. Činilo se da moj izgled samo pogoršava situaciju. Veselo sam pitala: «Kako si?» Sulejman je mrzovoljno ćutao, nervozan ili zbog činjenice da nije mogao da dođe na vreme na aerodrom, ili zbog nečeg ličnog. Ušli smo u auto. I pošto smo se već udaljili od aerodroma, shvatila sam da se situacija mora spasiti nečim, i na autoputu sam mu rekla: «Molim te, zaustavi auto.» Bio je zatečen, naglo je okrenuo glavu ka meni, ali ćutke se zaustavio i parkirao.

«Zar ti nije drago što me vidiš, Sulejmane?» pitala sam.

«Drago mi je, šta još hoćeš?» oborio je pogled pun nekakve unutarnje boli. Nisam razumela šta se dešava, ali sam bila nemilosrdna.

«Onda me poljubi kao što si prvi put u Sarajevu», zamolila sam. Sulejman me je povukao ka sebi i poljubio me. U sebi sam likovala. Ali shvatila sam da ne ide sve kako treba i da ne znam kako da to popravim. To uopšte nije ličilo na naš prvi poljubac. Tada nisam znala kako da jednostavno i lako smirim situaciju. Htela sam sve odjednom, i što je najvažnije, ono u čemu sam pogrešila bilo je da sam htela da kontrolišem njegovo telo. I to je upravo ono gde sam gubila svake sekunde. Ponovo smo krenuli dalje.

«Treba da zamenim evro u turske lire», oprezno sam ga zamolila.

Sulejman je ćutke parkirao negde usput, uzeo je evro od mene, vratio se tri minuta kasnije sa lirom i predao mi svežanj novčanica.

Te zlosrećne večeri nismo ni popili čaj, uzela sam kofere i otišla da se vidim sa svojim stanodavcem, koji je očekivao moj povratak. Sulejman je otišao smrknut, a da se nije ni pozdravio. Pitala sam se šta se desilo među nama. Zašto uopšte nismo mogli da se sretnemo, zašto, čak i nakon našeg susreta, o kojem sam, izgleda, sanjala čitav svoj život, ne možemo normalno i ljudski da komuniciramo. Cela istina bivstvovanja biće mi otkrivena dve godine kasnije, kada ću sa dva šamana iz Rusije raditi na uklanjanju zaštite od ogledala, i eto tada će doći do teške bitke i testiranja moje izdržljivosti i odanosti cilju. A sada sam devojčica, Božji cvet, čitav mesec sam bila zauzeta u potrazi za novim stanom u Istanbulu, jer mi staro mesto sigurno nije odgovaralo. Nakon što sam brzo napravila kupoprodajni ugovor, za jedno veče, srećom, pošto sam položila potreban iznos za depozit i avans, uselila sam se u nov, komforan stan u azijskom delu Istanbula. Silno sam se radovala. I odmah sam poslala poruku Sulejmanu: «Stvarno si mi nedostajao.» I onda svoju lokaciju. Činilo mi se kao da se nismo videli godinama. Čitav mesec sam bila zauzeta razgledanjem stanova i selidbom. I tako, jedne večeri nakon što sam se preselila i smestila se u nov stan sa bazenom, bez Sulejmana sam se istovremeno osećala srećnom i usamljenom. Odjednom je stigla poruka od njega: «Da dođem?»

«Da», odgovorila sam. Čak sam uspela i da skuvam boršč, koji je Sulejman uvek tražio od mene, ali do sada nisam pokušala da ga spremim. Samo sam pevala i plesala pored šporeta. Telefon je zazvonio: «Zdravo, nađimo se kod bolnice na raskrsnici za 15 minuta, ne znam kako da stignem do tebe. Pokupiću te i pokazaćeš mi put.»

«Dobro», brzo sam se spremila i izašla da sačekam Sulejmana. Ovaj put sam izašla samo u majici i farmerkama, nabacivši jaknu preko ramena zbog vetra. Videla sam njegov beli mercedes iz daljine. Zaustavio se.

«Zdravo!», ušla sam u auto, i svaki put kada bih ga videla, nešto me je stezalo iznutra, i neki strah od gubitka bi se iznenada pojavljivao. Tada nisam znala kako da oslobodim našu ljubav. Stigli smo do mog apartmana i parkirali se. Popevši se na četvrti sprat i ušavši u stan, Sulejman je po običaju sve omirisao, a onda izuvši se, brzo otišao na balkon, sklonio zavesu i sa zadovoljstvom bacio pogled na vidik koji se pružao sa prozora. Ušla sam za njim, zatvorila vrata i počela da kuvam tursku kafu. Sipavši kafu u šolje, otišla sam do sofe, gde je Sulejman već seo, i poslužila ga kafom.

«Šta je ovo?» upitao me je Sulejman, sumnjičavo njuškajući i nabravši čelo.

«Turska kafa», nasmešila sam se. «Sulejmane, želim da razgovaram», osetila sam da razgovor neće biti lak.

«Šta želiš da mi kažeš, Marija? Govori.»

«Umorna sam od ovoga što se događa između nas, jako me boli kada ti, bez objašnjenja, nestaneš neočekivano.» Sulejman je uzdahnuo. «Volela bih da znam šta se to dešava?» upitala sam.

«Mogu samo da ti kažem da će žena, koja bude izdržala ovu godinu pored mene biti bogato nagrađena.»

«Hajde sa mnom», Sulejman je spustio kafu na sto, uzeo moju ruku svojom velikom, vrelom rukom i poveo me u spavaću sobu.

«Reci mi da sam ti nedostajao», upitao je Sulejman.

«Nimalo», lukavo sam se šalila.

«Lažljivice», – ljubio me je svuda, polako me svlačeći.

«Reci mi da si cela moja», bio je neobuzdan.

«To i sam znaš», stisnula sam mu zadnjicu.

«Ne znam ništa o tebi, reci mi da si cela moja.»

«Cela sam tvoja», poslušala sam.

Sulejman je strastveno ušao u mene, bilo je to kao eksplozija uspavanog vulkana. Celih proteklih mesec dana mi je stvarno nedostajao, njegove vrele ruke, koje sam toliko volela, njegov dodir, topao pogled, uvek je govorio sa mnom kao sva mudrost Zemlje. Ali nisam ništa razumela, bilo bi mi je omogućeno da ga razumem dve godine kasnije, ali za to vreme ću uraditi toliko, da će čak i svima koji su mi pomogli na mom putu, biti teško da raspletu svu zamršenost sudbine i karmičkih lekcija.