Читать книгу Ona koja otvara puteve. 1. dio - Merjem Jolač - Страница 6

Bilo je to u julu 2017. godine. Ujutro sam poslom išla u Kulturni centar u Antaliji, a odatle u gradsku biblioteku, gde smo uz pomoć naše Fondacije planirali da otvorimo odeljenje knjiga na ruskom jeziku. Iznenada je zazvonio telefon.

«Sulejman». Bila sam iznenađena, ali sam se javila.

«Šta hoćeš, Marija?» – razgovarao je sa mnom kao da smo prekinuli juče. Sulejmana nisam videla devet meseci.

«Želim te, znaš. Mnogo mi nedostaješ», iskreno sam priznala.

«Dobro. Verovatno sutra ujutru ili večeras letim u Baku. Ako ne odem, nazvaću te danas i vidimo se večeras».

«Dobro, dobro», spustila sam slušalicu i poskočila od radosti. Dugo nisam bila tako radosna, pa, osim onda kada sam prvi put odletela kod Sulejmana u Sarajevo, i kada me je njegov stric odvezao do tržnog centra, sa ponosom govorio ko je on za njih u porodici, kako je on sjajan i da ga svi vole. Usne su mi se razvukle u osmeh od uha do uha i bila sam na sedmom nebu od sreće, očekujući radost dugo očekivanog susreta.

Sada, nakon dugog prekida, Sulejmanov glas mi se činio tako bliskim i dragim da sam bila spreman da zagrlim čitav svet svojom velikom ljubavlju koja je zračila iz mene, i koja nije bila spremna da se cela usadi u moje srce.

Uveče i sutradan, Sulejman me nije pozvao. Ali nisam bila obeshrabrena, znala sam koliko je bio zauzet, pogotovo tokom letnje sezone. Otišla sam na posao u Istanbul. U Istanbulu, kako se i očekivalo, stigao je sms «Gde si?»

«U Istanbulu sam».

«Kada se vratiš, piši mi».

«Ok, vraćam se za dva dana».

Po povratku iz Istanbula u Antaliju već sa aerodroma sam poslala Sulejmanu svoju lokaciju vajberom.

«Jesi li u Antaliji?»

«Da, upravo sam stigla».

«Dođi večeras u 21:00».

«Gde?»

«U Zigaru».

«A kako da stignem tamo?»

«Reći ću obezbeđenju da te puste».

«Dobro», odgovorila sam. Nešto mi je govorilo da radim loše i da uopšte ne idem tamo. Ali u večernjim satima lepa, u suknji do poda, stajala sam na ulazu u njegov hotel, kao hipnotisana. Na ulazu sam rekla svoje ime, gospođica je brzo pitala nešto telefonom: «Gospodin Sulejman Vas čeka», odgovorila mi je ljubazno. Otišala sam na recepciju, predala ličnu kartu recepcioneru, i dok je otišao da napravi kopiju, ušao je Sulejman, preplanuo u kratkim pantalonama i majici, i pošao pravo ka meni. Kao i obično, nije želeo da gubi ni minut.

«Zdravo, što čekaš?»

«Zdravo. Tamo kopiraju moja dokumenta. Ovde ste strogi», nasmešila sam se. Brzo je prošao iza recepcije, sa namerom da uzme moju ličnu kartu, ali menadžer mi je već predao preko pulta. Sulejman je brzo krenuo napred.

«Pođi sa mnom».

«Kuda?»

«U moju sobu», odgovorio je Sulejman. Bila sam iznenađena. Nisam očekivala takav preokret. Dugo vremena se nismo videli, a on je očigledno odlučio da mi odmah pokaže lepotu svog bića, i da ništa od mene ne skriva. Njegove stvari su bile razbacane po sobi: majice, kratke pantalone, čarape… Pogledala sam okolo, nije bilo mesta da se sedne. Sulejman je seo na krevet, pozivajući me očima da sednem pored njega. Ali ostala sam mudro da stojim bliže izlazu.

«Reci mi, Marija, kako žena koja me voli, kako muslimanka može da šalje golišave fotografije jednog muškarca drugom muškarcu?!? Bez obzira što je to njegov brat! Odgovori mi!»

Iznenadila sam se, to se dogodilo pre skoro godinu dana, u vreme poslednjeg Kurban Bajrama, kada je Sulejmanov mlađi brat, koji je došao da ga poseti iz Nemačke i odmarao u Antaliji, i koji mi je poslao poruku mesendžerom na Fejsbuku, jer je želeo da me upozna. Brat me je pozvao da se odmorim za vikend u Antaliji kod njega u hotelu, uveravajući me da je tamo sve moguće, jer je njegov stariji brat generalni direktor. Tada Hasan nije znao ko sam ja. Ništa nije znao. Samo je želeo da zabavi svoju mušku taštinu.

Poslavši mi čatom svoj nemački broj telefona, očekivao je moj broj. Zatim me je dodao na vajber, a nakon preplanulih slika iz hotela u Zigaru, poslao je lepotu svoje muške prirode, pozivajući me da mu se pridružim. Bila sam šokirana. I ja sam, naravno, odmah prosledila ove fotografije njegovom starijem bratu Sulejmanu, sa komentarom: «Ne znam kome bi trebao da pođem. Sada me oba brata pozivaju da odem u Zigar na odmor.»

Sulejman je tada izleteo iz kafića, u kojem je sedeo dok je sa mnom pisao, i održao je lekciju mlađem bratu, koji je već navodno trebalo da me sačeka na aerodromu u Antaliji. Onda su se strašno posvađali zbog mene, i verovatno bi se i tukli… Nisam znala kako se završila ta priča među njima, očigledno, pomirenjem posle nekoliko meseci. Ali sada, stojeći pred njim «u gostima» bila sam iznenađena što se setio te priče od skoro pre godinu dana… Zaledila sam se u svojim mislima.

«Odgovori mi!» – glas je dolazio iz daleka.

«Sada želiš da razgovaraš sa mnom o tome, Sulejmane?» pitala sam ga. «Ne znam, tvoj brat me je sam našao na Fejsbuku i pisao mi je prvi. Ostalo znaš».

«Ne laži mi!» – Sulejman je bio ogorčen, nije mislio kako sve ovo može da ode tako daleko. Ali tada nije znao, kao ni ja, kuda će nas sve ovo voditi u budućnosti.

«Donela sam ti kataogl sa naše izložbe „Jedno srce za dve zemlje “. Idem da popijem tursku kafu, nadam se da je ukusna kao i uvek dok ti gledaš naš katalog. A onda ćemo se videti, ako želiš.»

Sulejman je bio iznenađen ovakvim tokom događaja. I dok on nije uspeo da preduzme ništa, ostavivši katalog naše divne izložbe na stolu, izašla sam. Otišla sam do svog omiljenog bara pored mora, gde su pravili ukusnu tursku kafu. Bilo je toplo avgustovsko veče, lepa muzika iz bara, naručila sam tursku kafu. Konobar u beloj uštirkanoj košulji brzo mi je doneo kafu s turskim lokumom i hladnom vodom. Uživala sam. Mislila sam da bi sve trebalo da bude potpuno drugačije, uopšte nisam tako zamišljala susret sa Sulejmanom nakon tako duge pauze.

«Gde si? Čekam te, požuri,» —odjednom je stigao poruka od Sulejmana na vajberu.

«Pijem kafu, tako je ukusna», odgovorila sam.

«Pa, ovo je tvoj rođendanski poklon. Završi kafu i dođi što pre».

«Moj rođendan je za nedelju dana, Sulejmane. Jesi li pogledao katalog?» – odgovorila sam.

«Ne. Dođi, pročitaj mi lično.» – završila sam kafu i ustala, nisam želela da se vratim kod njega, ali sam uljudno otišla da se pozdravim. Sulejman je oprezno stao iza mene i zaključao vrata. To mi se uopšte nije svidelo, jer to više nije bio deo mojih planova. Ali mi je prišao sa leđa i omirisao me je od glave do pete, uveravajući se da je to još moj miris i da sam ja ista ona, koja ga je volela i koja je došla večeras. Zagrlio me je oko struka i počeo da mi ljubi vrat, skidajući mi bluzu. Ja sam se opirala.

«Šta to radiš? Pusti me’».

«Ne laži me nikad više. Zašto si došla kod mene? Želiš me», – iznenada je brzo strgao moju suknju i prstima prošao po mojim preponama.

«Gledaj, sva si mokra, kao vodopad», – nasmejao se. Istog trenutka smo bili u krevetu, i već sam bila gola. Sulejman je naglo raširio moje noge i ušao u mene.

«Reci mi da sam ti nedostajao», – njegov glas nije prihvatao otpor.

«Da».

«Reci mi da sam ti nedostajao», – insistirao je.

«Da, nedostajao si mi. Veoma,» – nisam mogla da ga lažem. Zadovoljan, počeo je da me ljubi još snažnije, Što je trajalo narednih nekoliko sati. Već je bilo prilično kasno. Sulejman, kao i ranije, položio je moje ruke na donji deo svojih leđa.

«Pruži mi svoju čarobnu masažu,» – poslušala sam. Bio je zadovoljan. Uvek je voleo kad sam ga dodirivala. Moji topli dlanovi ležali su na njegovoj tetovaži na leđima, volela sam da mu mazim krila, koja su se širila preko njegovih širokih ramena.

«Kasno je, moram da idem», – odjednom sam shvatila. Sulejman je bio iznenađen.

«Daću ti vozača, reći ćeš mu adresu. Gde živiš u Antaliji? Odvešće te pravo kući.

«Dobro».

«Moram da idem poslom».

«Tako kasno?» pitala sam.

«Da.» Brzo sam se obukla dok je on zvao svog vozača. Sulejman me je poljubio, udario po guzi, kao i obično, i ja sam krenula. Kod kuće sam odmah zaspala. Nedelju dana kasnije, nazvao me je da dođem kod njega, sve se opet ponovilo. Vrlo brzo sam se preselila bliže Sulejmanu, u malu letnju kuću sa vrtom narandži u Beldibiju pored mora. Tada sam mislila da ću tamo srediti kuću i da ću mirno provesti zimu. Sulejman je bio protiv toga. Kada je došao da me poseti prvog dana Kurban Bajrama, negdovao je već na ulazu:

«Jesi li ikada bila ovde zimi? Možeš li zamisliti kako je ovde zimi, Marija?»

«Ne. Ali mislim da je ovde vrlo mirno i dobro, nema ni turista, niti bilo koga ko bi mogao da me uznemirava.»

«Ne znam, želim ti sreću!» I otišao je, kao i obično, na posao.

Sreli smo se nekoliko puta na isti način, seks bez obaveza. Znala sam da je došlo vreme da se ovo okonča, jer nisam dugo bila zadovoljna ovakvim viđanjem. Još jednom, naivno sam verovala, kao i obično, da sam došla kod Sulejmana da se najzad objasnimo. Ali objašnjenje nije uspelo. Te večeri Sulejman se osećao loše, nakon našeg jakog seksa počeo je da povraća, proveo je u toaletu oko 20 minuta, a nakon izlaska otuda rekao mi je: «Osećam se jako loše, sve je zbog kamena u bubregu.»

Bila sam iznenađena, nisam mogla ni da pomislim da bi on mogao imati bilo kakve zdravstvene probleme. I sumnjala sam na nečiju umešanost sa strane, naši odnosi su se previše sumnjivo razvijali, sve vreme sa neverovatnim preprekama.

«Koliko dugo te ovo muči?» upitala sam Sulejmana.

«Tri ili četiri meseca», odgovorio je, žmirkajući.

«U Turskoj je dobra medicina. Potrebna ti je laserska operacija u Istanbulu, kamenje se zdrobi, možeš da ideš kući istog dana, a onda pesak lako izađe sa urinom».

«Znam», Sulejman se namrštio. Te noći sam kasno otišla kući, oko tri ujutro, taksijem.

Sutradan sam htela da ga nazovem i pitam kako se oseća, ali Sulejmanov telefon je ćutao. Saznala sam da je otišao u Istanbul, nije bio tamo nekoliko nedelja.

Oktobar je. Sezona je gotova, turisti su nestali, hotel je zatvoren za zimski period do iduće godine. Dva dana pre rođendana, Sulejman me je zamolio da dođem, ali bila sam zauzeta i nisam mogla da ga vidim. Bio je ljut, kao i uvek, kad nisam poslušala. Nisam mu čestitala rođendan. Sulejman mi je uvek govorio: «Ne slavim praznike, niti rođendane, znaš to, Marija. Samo velike muslimanske praznike, Ramazan i Kurban Bajram.»

Otišao je u hladnu Rusiju. Nakon nekoliko sedmica se vratio i odmah je hteo da se vidimo. I došla sam, kao i uvek, naivno uverena da je sve ovo posljednji put i da se više nikada neću pojaviti kod njega kao noćna gošća. Ovaj put sam se dobro pripremila, napisala sam Sulejmanu dugo pismo u kojem sam izložila sve o čemu sam dugo htela da razgovaramo, i u kojem sam rekla da je ovo moja poslednja poseta i da ga molim da me više ne uznemirava. Nikada nisam mogla s njim da razgovaram o najdubljem, o suštini mog bića. Dakle, pismo je bila jedina opcija moje misaone komunikacije s njim, kao što mi se tada činilo. Pogrešila sam u mnogo čemu. Onda jednostavno nisam mogla da vidim i da se osećam tako kao on. Kasnije će mi se više otvoriti moje prirodne sposobnosti, a vidovitost i pronicljivost će ojačati.

I razumeću da osoba koja je dugo na teškim drogama ne može adekvatno da se ponaša prema ljudima oko sebe, i da se može obrušiti na njih u svakom trenutku.

Ponekad zastajemo tamo, odakle treba da sledimo dalje i nastavimo put. Kada nestane snage, drugi udah se otvara molitvom, umor i slabost isceljuju se verom, izdržljivost je potkrepljena snagom uma, gde prestane kretanje treba duboko udahnuti, zadržati dah i nastaviti se kretati, prateći put svog srca.

Ko ti daje snagu na putu? Ko ispunjava vaše ćelije čistim vazduhom? Ko pesmom života vam otvara sva vrata i prilike?

Bog.

Njegova snaga je neograničena, On uvek oprašta i prihvata svakoga, ko god da mu dođe sa najdubljim pokajanjem…

Bila sam jaka u svojim molitvama.

Jedne večeri 2016. godine vozila sam se planinskim putem do Sulejmana. Vozač taksija me je pitao odakle sam i pitao me šta me je dovelo ovamo. Odgovorila sam. Vozač taksija se zasmejao… Zapalio je cigaretu i započeo svoju priču. Obrve su mi se podigle od iznenađenja: poznavao je Sulejmana i celu njegovu porodicu. Kao da me je Bog stavio u ovaj auto, ili mi ga je poslao večeras…

«Poznajete li Ajšu Hanumu?» upitao je vozač.

«Ne, nije mi poznato».

«To je njegova supruga, sa njenom porodicom se posvađao i otišao je, ali ove godine se pomirio i ponovo se vratio u hotel».

Ćutala sam.

«Njena sudbina je teška, ona je platila tako visoku cenu za najstrašniji greh za muslimanku…».

Zapanjila sam se, nemo pitanje se zaledilo na licu.

«Da,» vozač nije prestajao, «poznajem njenu staru drugaricu, vrlo ozbiljnu vračaru, ona je pre nekoliko godina nabacila crnu magiju Sulejmanu, samo da bi se u maju razveo od svoje supruge, Bugarke, Galine, s kojom je živeo 10 godina, i da bi se oženio Ajšom Hanumom u oktobru 2014. godine, i kći je rođena.»

Ćutala sam. Ova priča mi se uopšte nije uklapala. Kako vozač taksija zna celu priču? Barem za mene bilo je čudno.

«Da, zar niste znali? Idete kod njega? Vidite kako je nesrećan. Čovek, koji živi toliko meseci sam u hotelu u istoj sobi. Pitate se zašto?»

Nisam htela ništa da pitam i nisam želela da znam ništa drugo, ali vozač nije odustao, kao da ga je sve to duboko pogodilo.

«Prosudi sama, hoće li muškarac, musliman, voditi tako sramotan život za koji celo osoblje njegovog hotela zna? A i uostalom zašto bi čovek radio kao konj, za nekog tamo vlasnika, ako nije bilo potrebno da daje ženi veliku sumu novca za svoje gluposti i kredite?!»

«Šta je učinio sramotno?» Konačno nisam mogla više to da podnesem, sva sam pocrvenela.

«Izvini, neću više, vidim koliko si nervozna… Nije ti rekao celu istinu, zar ne? Ali ti sama si pametna, sve učiš, najvažnije je da pažljivo gledaš. Stigli smo.»

Kao da me je Anđeo pokrio svojim krilom, osetila sam toplinu koja se širila kroz moje telo. Zahvalila sam se vozaču taksija na vožnji i zanimljivoj priči i izašla iz automobila.

Popela sam se stepenicama i pokucala na vrata. Vrata je otvorio Sulejman.

Ćutala sam. Gledao me je pažljivo, kao da je osećao da se nešto promenilo između nas, jer nisam ulazila, niti se pozdravljala, i on me je nežno gurnuo unutra, prilazeći mi sleđa, kao i obično, njušeći me s vrha ramena, i proveravajući da li se moj miris promenio.…

Nešto je kvrcnulo u meni:

«Jesi li oženjen?»

«Nisam».

«Imaš li decu?»

«Nemam».

Nisam mogla da verujem svojim ušima.

«Zašto me lažeš, Sulejmane?» – Sva sam pocrvenela, nikada ranije nisam sebi dopustila da mu se tako oštro obratim.

«Ne znaš ništa o meni, Marija», otišao je do prozora i nervozno zapalio cigaretu. Htela sam da odmah odem. Nije mi prijala ova igra. Igranje sa mojim životom, kao sa mačetom, omiljenim mačetom, koje maze i miluju, kada to žele, ili u trenucima tuge i gorčine, kada treba da se uteše. Uvek sam bila otvorena i jasna pred njim od našeg prvog sastanka. Crvena kosa je pala na moja ramena, Sulejman je iznenada skinuo moju maramu sa glave.