Читать книгу Преживљавање Шизофреније - Richard Carlson, Richard Carlson - Страница 10

Мој пријатељ Кит је веома драга особа и одан пријатељ. Кит и ја смо се забављали пливајући у његовом базену преко лета са његовом млађом сестром и другим пријатељима. Такође смо радили заједно у дворишту код суседне куће. Кит је понекад био прави комичар, и могао је било кога да насмеје. Никада ме није вређао, осим ако није причао виц. Остало време био је веома пажљив према мени. Било је забавно бити у његовој близини, иако је понекад знао бити и несташан. Кит је био оличење онога што би најбољи пријатељ требао бити. Да је знао да имам продромалну параноидну шизофренију, он би рекао мојим родитељима да могу да потражим помоћ.

Једног дана када сам био у средњој школи, био сам у Китовој кући и разговарао са његовим оцем. Позвао ме је унутра и рекао да ће се Кит ускоро вратити кући. Били смо заједно у њиховој дневној соби, а онда је његов отац напустио собу. Када Китов отац није био са мном, отишао сам и одвезао се бициклом кући без речи - нисам знао да ли треба нешто да кажем Китовом оцу и, ако јесте, нисам био сигуран шта бих рекао. У то време нисам ни слутио да је то некултурно. Следећи пут када сам био у њиховој кући, Китов отац ми је лепо објаснио да се бринуо где сам отишао. Рекао је да бих му требао рећи ако желим напустити њихову кућу. Требао сам бити пажљив према оцу свог пријатеља. Нисам увек знао како да се понашам или шта да радим у одређеним ситуацијама због своје болести.

Међутим, мени није било очигледно да ми није било добро. Није било очигледно ни оцу мог пријатеља да са мном нешто није у реду.

„Пре неки дан си отишао без речи“, објаснио је Китов отац. „Био сам забринут за тебе. Тражио сам те. Следећи пут, молим те реци ми ако одлазиш.“

„У реду“, одговорио сам. Питао сам се зашто му нисам рекао.

„Зашто ми ниси рекао да ћеш отићи?“, упитао је.

„Ваљда сам... стидљив“, одговорио сам. Да је знао да ми није чак ни пало на памет да му кажем нешто, шта би мислио о мени?

То је био један од оних тренутака када сам мислио да има нечег необичног у мени. И даље се нисам уклапао.

„Ричарде“, рекао је Кит испод гласа, а онда се насмејао одмахујући главом.