Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 10

Eto, to je neka priča o mom đedu. Moram opet da pomenem moju babu Đurđu, jer je ona bila rođena sestra moga đeda, a majka moje majke Dare. Moj đedo je živeo u selu Velika, a moja baba Đurđa se udala u Ljevošu. To prelepo selo se nalazi na Kosovu. Ugnežđeno ispod Volujka i Pakljine a iznad Pećke Patrijaršije, beše poslednje odmaralište putnika koji su preko Rugovske klisure krenuli put Crne Gore. Tada beše običaj da roditelji daju deo imanja ženskom detetu, kako bi pomogli ako ona teško živi. Kao što rekoh, par godina pre rata, kada im se roditelji odmoriše i kada im dadoše poslednju daću, tada moj đedo reče mojoj babi: ‘Slušaj Đurđa, ostasmo bez roditelja, ali da su nam ostali živi i zdravi. Da da Bog da se bratski slažemo i volimo dok smo goj živi. Sestro moja, ide vrijeme đe će se mnogo ratovat i ginuti. Ova su ti vrata i ovi dom vazdan otvoreni, jer je ovo i tvoj dom. Znam sestro da za vrijeme života našijeh roditelja nijesmo podijelili ovu imovinu te imamo. Evo sad ostasmo bez njih, a ja i ti smo brat i sestra, pa ti velim da zovnemo odbornika sela pa da ja i ti uz njegovo i prisustvo drugijeh svjedoka podijelimo ovo imanje te nam je od roditelja ostalo.’

‘Dobro brate, kad veliš tako, ti ondak zovi odbornika i dva svjedoka i tako ćemo učinjet.’

Dođoše ljuđi i moj đedo im ispriča da ih je zvao da prisustvuju podeli imanja između njega i njegove sestre Đurđe. Tad moja baba reče: ‘Slušajte ljudi. Znam da ima dosta sestara koje od braće uzimaju dijo i znam da vas je moj brat zato zva, ali vam ja ovog trenutka velim da svi čujete i da se ove riječi ne mogu povrgnuti. Ja od mojega brata neću uzet babovinu ni koliko se može na opanak zalijepit.’

Niko ni riječ ne progovori a ona nastavlja: ‘ Brate moj, ko što sam veliš, dolaze zla vremena. Ako mi se što ne daj Bože desi, onda na moje ćerke gljedaj ka da su tvoja đeca, a što se zemlje tiče, neka ti je sa srećom nasledstvo i babovina.’

Ljudi popiše po rakiju i kao svedoci odoše svako svojoj kući. Nasledi moj đedo sve. Moja se baba vrati na Kosovo i više se do posle rata ne vide sa bratom. Posle rata nastupi kriza. Nema hleba ni ostalih namirnica. Moj đedo natovari dva konja i donese mojoj babi dva džaka pšenice i dva džaka žita. Doneo je u tršelj suvoga mesa, pasulja i drugih namirnica koliko se može na konje natovarit. Dođe kod svoje sestre i zeta i to im predade. To im je sačuvalo porodicu jer nijesu imali šta da jedu. Mara, moja tetka stasala za udaju. Đevojka preko dvadeset godina, a moja majka Dara još detence. Posede moj đedo kod njih dva tri dana pa se onda vrati svojoj kući. Prolazi vreme. Udade se moja tetka Mara. Ostade još moja mama u kod svojih roditelja. Poraste i ona napunivši petnaest godina. Već tada, iako beše devojčurak, počeše da je traže sa svih strana. A ona, dete ko dete, razgovaraše sa svojom majkom: ‘E vala majko, ja ti se neću udavat ovako na neviđeno, kao što rade ove po selu. Dođu, isprose devojku, a ona momka, to jest svog muža, nikad nije ni videla i sa njim nije progovorila ni reči. Ja ću, majko, prvo sa svojim budućim mužem popričat, pa ako mi se svidi, ja ću mu reć da dođe da me prosi i onda ću se udati za njega.’

‘E moja ćerko ‘– govoraše joj majka, ‘vidiš li sine da je rat pokosio svu mladež a Šiptari čim čuju za naku mladu devojku, oni vrebaju da je otmu, pa zbog toga roditelji daju decu i starijim osobama, samo da bi sačuvali čast i obraz familije, a da im dete ne bi palo u Šiptarske ruke. Zato se sine ide po preporukama. Ako je neko momče od poštene porodice za ženidbu, onda kod njih dođe provodadžija, ispriča im za tu i tu devojku i ako se oni odluče, onda odu i isprose je. Posle su i mladoženjina i mladina kuća dužne da časte provodadžiju, jer je on, ili ona, bio posrednik tog braka. A to ćero da se ti upoznaš sa nekim momkom, pa da se sa njim viđaš i da se sa njm dogovaraš dal da dođe da te prosi ili ne, to će ćerko možda biti u neko buduće vreme, ali zasad od toga nema ništa.’

Padoše u vodu sve iluzije i maštanja moje majke. Kao i svakoj devojci u to vreme, tako se i njoj pred njen šesnaesti rođendan pojavi prosac iz cenjene i bogate kuće Lazovića. Ona o tome nije htela ni da čuje, ali je niko ništa nije ni pitao. A provodadžija – njena rođena sestra Mara. Ona priča, objašnjava i garantuje za tu cenjenu porodicu, a moja baba i deda pristadoše da udaju svoju ćerku. Dadoše reč. Dogovoriše se kada će biti svadba a prosci se srećni i zadovoljni vratiše svojim kućama. Sutradan se na vratima kuće pojavi moj đedo. Opet je doneo mesa od divljači, krompira, pasulja, pšenice i kukuruza. Uđoše u kuću. Moja baba mu poče objašnjavati šta je sve bilo, kako su dali reč i da se sada čeka vreme do njene udaje. Moj đedo uze sestričinu u krilo i mazi je po njenoj dugoj kosi, pa je teši: ‘Nemoj se ćerko moja nervirat. Što ćeš. Takva je sudbina. Znam ćerko da ga sada ne voliš, al će doć vrijeme da ćeš toga čoeka voljet više no samu sebe. Nemo brinut ćerko moja, sve će to doj na svoje mjesto.’

Moja se majka umiri i izađe iz kuće da bi dopustila starijima da razgovaraju.

‘Moja sestro, poče moj đedo, ne mogu ti reć koje su me muke spopale. Znam da ste dali riječ i da je ne možete pogazit, jer svi znamo da bi to bilo ravno samoubistvu, znam da si dala dijete u najbogatiju i najugledniju porodicu na Kosovu, ali znam da će se na to momče sručiti sve muke i tereti ovoga svijeta i da će ti ona sa njime mnogo teško živjeti. ‘

‘Brate, molim te nemoj me plašiti, jer ako to bude, ja ti preživjeti neću!’

‘Bogme sestro, dok mu je živ otac, a on je stub te porodice, do tad će biti sve u redu a posljen njegove smrti biće njihova propast. Daj Bože da ne bude kao što se meni prikazalo.’

Provedoše opet dva – tri dana zajedno dogovorivši se da se opet vide prvoga maja kada su se sa prijateljima dogovorili da bude svadba. Đedo ode svojim putem a baba i deda ostaše sa svojim mislima. Dođe i prođe svadba. Moja majka se preseli u novi dom. Sve je u početku bilo kao u bajci. Činilo se mojoj majci da je mog oca zavolela više od svog života. Kako i ne bi kada je bio vredan i pažljiv, tako da je imala osećaj da bi joj svakog trenutka dao srce iz njedara. Neizmerno je voleo i sa njom se u svemu slagao. U svemu beše među najboljima. A kada bi zapevao svako bi sa oduševljenjem slušao njegov milozvučan glas. Nije se mogla izmeriti njihova sreća kada su dobili prvoga sina. Njegov otac Sretko dočeka trenutak da dobije unuče a onda se, posle duže bolesti, preseli na onaj svet. To beše prva žalost za celu porodicu. Prođe malo više od godišnjice njihovog oca, kada se Olga, najstarija tatina sestra, udade za Albanca. Taj šok moj otac nije mogao da podnese. Svuda je tražio da ubije svoju sestru da bi tako sačuvao čast svoje porodice i plemena. Uzalud. Nigde je van kuće nisu puštali. A moj otac, večito nasmejan i raspoložen, postade ćutljiv i povučen. Njegov bol, mržnja i želja za osvetom prema sestri Olgi se ne stišavahu iako prođe više od mesec dana. A onda, kao grom iz vedra neba, dođe glas da mu se i druga sestra, Natalija, udala za Albanca. To ga je skroz dotuklo. Više niko sa njim nije mogao da priča. Počeo je sve češće da se opija. Često bi, dok je bio trezniji, dolazio kod mame koja je bila trudna i pred njom plakao zbog tako zle sudbine koja ga je zadesila. Nekako u to vreme kada su kod njega bile najveće krize, prvo umrije majkina majka, a nedugo za njom i njen muž Sreten. Valjda ih je ubila nervoza zbog proročanstva mojega đeda koje se počelo ostvarivati. U drugom maminom porođaju na svet dođe prelepa devojčica. Mislila je da će ga to umiriti i obradovati i da će se opet vratiti starom načinu života. Beše uzalud. Opet je moja majka zatrudnela i rodila još jednog sina. Ni to dete ih nije zbližilo. Jednoga dana, dok se moj tata bavio seoskim poslovima, u njihovu kuću dođe neki rođak i ispriča očevoj majci, a mojoj babi, da se sreo sa njenom ćerkom Natalijom i zetom Nazifom. Reče da su ih sve pozdravili, da su poručili da bi bili presrećni ako bi ih moja baba primila u kuću. Baba mu reče da im prenese da će ih verovatno primiti samo da porazgovara sa ostalim članovima porodice. Kada je to baba, uveče dok su svi bili u kući pomenula, moj tata se zamalo nije šlogirao. Da je mogao, tog trenutka bi ubio majku, brata i preostale dve sestre jer su ga ubeđivali da život mora da ide dalje i da treba da se pomire. Nastade svađa i otac na kraju zapreti – ako dođu, on će ih poubijati usred kuće! Baba se naljuti i reče da ako on ne poštuje njene odluke, onda će ga ona izbaciti iz kuće. Te noći je prvi put udario moju majku. Onda je izašao i nije prespavao u kući. Ni sutradan ga nije bilo. Došao je kasno uveče i kao lopov se uvukao u svoju rođenu kuću. Nije bio pijan. U večernjim satima, u tišini sobe, pokušao je sa mamom da izgladi odnose. Mama je u početku bila ljuta, a onda je popustila i sa njim počela da priča. Dogovorili su se da im je tu, u krugu porodice život nemoguć, da će porazgovarati sa svima i zatražiti da se podele, da će uzeti svoj deo na kojem će napraviti kuću, u njoj će živeti sa svojom porodicom i u njoj primati onoga koga on hoće.

Kada je ujutro to pomenuo pred majkom, bratom i preostale dve sestre koje su bile neudate, tada je opet nastala svađa. Njegova majka je uletela u sobu gde su spavali i počela kroz prozor da izbacuje garderobu i stvari koje su moji roditelji stekli u toku svog braka. Nije želela više ni jedan dan da provedu pod istim krovom. Izbacila ih je iz kuće a zemlju nije želela da podeli dok je ona živa. Beše lepo vreme i oni su se, nemajući gde drugo, smestili ispod jedne stare šljive. Tu su proveli nedelju dana. Kao i u svakom selu tako se veoma brzo proširio glas o svađi majke i sina. Svi su se nadali da će to veoma brzo proći i da će ga baba pozvati pod kućni krov. Ako ne zbog njega, a ono zbog troje male dece. To se nije desilo. Tata je svuda tražio stan. Posle sedam dana provedenih pod vedrim nebom, prebaciše to malo garderobe i stvari i odoše da stanuju kod kume. Tata je, sa nešto malo novca koje je uštedeo, kupio kod jednog rođaka plac od osam ari. Na njemu je marljivo radio i počeo da gradi kuću. Retko kad bi popio po čašicu – dve. Opet se okrenuo porodici ali i dalje kod njega nije bilo one vedrine i raspoloženja. Mnogo je radio trudeći se da tu kućicu pošto – poto završi pre zime. Tada je mama bila trudna sa mnom. On sa članovima svoje porodice nije uopšte komunicirao. Jednoga dana, pred kućom koju građaše, dođe nekolicina njegovih rođaka, koji pojedinačno nisu smeli da mu kažu ni jednu ružnu reč, ali su ovako u grupi svi bili hrabri i počeše da ga izazivaju. Tako su ga do samog kraja avgusta svakodnevno izazivali i svađali se sa njim. Govorili su mu kako bi oni da su na njegovom mestu odavno završili tu dramu, kako bi poubijali i sestre i zetove ne dozvoljavajući im da se šire po njegovoj očevini, dok on živi kao poslednji bednik. Pod uticajem tih rasprava i neprestanih svađa, on opet poče da pije. I opet je počeo, ni krivu ni dužnu, da tuče moju majku. Nervoza koju je trpeo od svojih rođaka učini da i on postane nervozan i razdražljiv. Majka sa njim nije mogla da progovori ni jednu lepu reč. Sudbina učini da se jednog pazarnog dana na pijaci susretne sa svojom sestrom i zetom. Pod uticajem neprestanih svađa sa rođacima, u njemu proključa krv i on napade zeta. Izbi takva tuča da su svi mislili da će ga golim rukama rastrgnuti. Odnekuda se stvori policija i uz pomoć nekolicine dobrovoljaca nekako istrgnuše zeta iz njegovih ruku. Milicioneri uzeše izjave od nekoliko svedoka a njega momentalno odvedoše u zatvor. Sutradan ga sprovedoše sudiji. Pretila mu je zatvorska kazna od par meseci, ali ga sudija oslobodi uz obrazloženje da je njegov zet dao izjavu da je on kriv a da mog oca oslobode.

Izašao je iz zatvora sa toliko gorčine u duši da mu se činilo, ako bi ga đavo liznuo, otrovao bi se od njega. Posle ovakvog gesta njegovog zeta, odlučio je da mu se više neće svetiti, ali je doneo još jednu, za njega pogubnu odluku: piće, i na taj način će ubiti samoga sebe. Od tog dana je svakodnevno pio. Retko kada je bio trezan. Kada bi bio iole trezan, majka bi pokušala da ga urazumi a on bi je tada tukao. Kao da je svu mržnju i bes koji je osećao prema sestrama, iskaljivao na njoj. To više nije bio šamar, to su bile batine koje se nisu mogle podnositi. A onda, krajem oktobra, kada je mama ušla u osmi mesec trudnoće, on odluči da je povede kod njenog ujaka a moga đeda i da je tamo ostavi da se porodi. On će se brinuti za moju braću i sestre. Opirala se ona, ali je sve bilo uzalud. Neko mu je ubacio u glavu da su se njegove sestre udale za Albance zato što se on oženio sa njom, a ona je poreklom Crnogorka.

Jednoga jutra oko tri sata posle ponoći ili u sami osvit zore, pri samom kraju oktobra, oni krenuše put Crne Gore. Prethodni dan je bio vedar i sunčan, pa je moj otac računao da će takav biti i naredan, mada se u planinama nikada sa sigurnošću nije moglo računati da se vreme neće promeniti. Prvo su išli peške a posle nekoliko kilometara, zato što je mama bila trudna i nije mogla da izdrži, tata je pope na konja i oni nastaviše dalje. Kako prolazaše vreme, tako i oni sve više odmicahu i sve se više približavahu Čakoru. Od Čakora do đedove kuće ima još trinaest kilometara, ali se ide niz brdo pa se brže napreduje. Nisu se mogli tačno orjentisati, ali od prilike na jedan kilometer pre nego što se popeše na Čakor, poče padati sneg. Prvo po malo, a onda sve više i više. Bilo im je mnogo teže da napreduju u ovakvim uslovima, ali oni nastavljahu. Tati, jer je hodao pored konja, nije bilo hladno, ali je mama, koja je sedela, cvokotala zubima od hladnoće. Na par kilometara od kuće, moj đedo je izašao da ih dočeka i poneo ćebad da bi mogao da zaštiti i ogrne mamu. Pokri je i oni nastaviše put kuće. Đedo je osećao muke koje su razdirale dušu moga oca i nije hteo razgovorom da ga provocira. Počeše da pričaju i moj đedo pokuša da mu usmeri naređenje svesti. Nije mogao da objasni da li je u pitanju bio sneg ili nadolazeći bol koji je osećao kod mame ili prevelika doza gorčine u očevoj duši, tek njemu ne uspe da postigne šta je želeo. Računao je – kada uđu u kuću, kada sednu da se odmore, da će bez ikakvog problema uspeti da kontroliše njegove postupke i da će uspeti da izda naređenje njegovoj svesti. Da ne bi ćutali dok pešače, moj đedo ga nehte prekorevati zbog ovog dolaska nego ga ispitivaše o kući, stoki i ostalim manje važnim stvarima. On mu je odgovarao preko volje, pa ga na kraju đedo upita: ‘Sine. što te je toliko otrovalo? Zašto sine truješ i svoju i dušu svoje porodice? Namjera mi je, sine, da ti pomognem, da iz tvojega srca izbačim čemer i da izliječim tvoju ranjenu dušu.’

Taj razgovor je vođen na par stotina metara od kuće. Računao je da će blagim rečima probiti oklop njegove patnje. Međutim, moj otac, pun gorčine, ne slušaše njegove reči nego poče da se raspravlja. Reč po reč i rasprava, zbog grubosti moga oca, pređe u svađu. U toj svađi đedo nije učestvovao, slušao je njegovu viku i tako stigoše pred kuću. Izašla baba, tetka i ujko pa zajedničkim snagama pokušavaju promrzlo telo moje majke da spuste sa konja i unesu u kuću. Đedo je sve vreme bio smiren pokušavajući da smiri tatu koji je neprestano vikao i svakog od njih optuživao. Ni jednog trenutka nije hteo da optuži samoga sebe. U trenutku kada su mamu spustili sa konja, on se pope na njega. Đedo uhvatio dizgine i ne dopušta da krene. Računa, samo da uđu pod kućni krov pa će uspeti da mu usmeri naređenje svesti i tako mu pomoći. A kada mu jednom pomogne, znao je, onda će mu pomoći do njegovog konačnog ozdravljenja. Međutim, otac trgnu uzde, konj poskoči a moj ga đedo nemajući kud, pusti. Pokušao je da usmeri svest na konja, ali mu zbog bola koji je osetio kod svoje sestričine ni to nije pošlo za rukom. Tata je krenuo nazad iako je sneg bio skoro do konjskog stomaka.

U kući se svi uzmuvali jer je majka bila skoro u bezsvesnom stanju. Promena temperature je na nju loše uticala tako da je jedva disala. Tada uđe moj đedo i reče da otvore prozore. Hladan vazduh ispuni prostoriju dok se na šporetu grejala voda. Napunili su nekoliko flaša sa mlakom vodom i stavili ih do maminog tela koje je bilo pokriveno sa par ćebadi. Onda su u drugih nekoliko flaša stavili malo topliju vodu i tako su, na svakih petnaest – dvadeset minuta stavljali flaše sa sve toplijom vodom, dok se soba napunila hladnim planinskim vazduhom. Na taj način joj je omogućeno da lakše diše i da ne padne u nesvest. Tek posle dva sata neprestane borbe za život, moja majka se umiri i poče ravnomerno da diše. Zaspala je. Moj đedo reče da spreme još tople vode jer će se mama, kada se probudi, poroditi. Borba za njen život se nastavlja. Svi su znali da on ne priča bezvezne priče, ali niko osim njega nije znao koliko će biti teška borba da preživi. Posle pola sata, oštar bol probudio je moju majku. Vrisnula je. Kao što se bol iznenada pojavio tako je iznenada i nestao. Nakon petnaest minuta, još jači i još prostrelniji. Kao da joj je neko zabo nož u stomak. Probadajući bolovi su bili sve češći i češći i ona, na kraju, poče da gubi svest. U datom trenutku joj đedo snažno pritisnu stomak i ona prodorno vrisnu a onda se iz njenog međunožja začu dečji plač. Đedo preseče pupčanu vrpcu.

Mene spustiše u neki improvizovani krevetac i opet svu pažnju usmeriše ka mami. Nisu obraćali pažnju i nikom nije smetalo što ja plačem. Đedo je spustio ruke na moju majku i svim silama se trudio da joj pomogne. Verovatno njen mozak, zbog napetosti koju je izazvalo odvajanje od dece, optužbe da je ona kriva za udaju tatinih sestara, nije mogao više da izdrži, pa je, kako to narod kaže, nešto puklo u njoj. Pala je u neku vrstu kome. Čula je, razumela sve šta joj govore, ali ona nije mogla ni jednu reč da kaže. To stanje je potrajalo desetak dana. Meni su, u tom vremenu, davali razblaženo kozje mleko kada bi se rasplakao. Kasnije su mi pričali da me je đedo posle porođaja uzeo u naručje i rekao: ‘Živeće moj Parapanac.’

I kasnije me je đedo zvao Parapanac. Đedo je upotrebio sve svoje isceliteljske moći i mami je ubrzo bilo mnogo lakše. Kada se sve primirilo, moj đedo je obratio pažnju na nekoliko sitnica koje je zapazio onog dana kada je tata doveo mamu kod njih. Desilo mu se, ili zbog snega koji je padao ili zbog bola koji je osetio kod mame, da nije mogao da usmeri komandu svesti na tatu, a kasnije ni na konja, pa se sada posvetio rešavanju tog problema. Izdvojio se iz kuće i počeo da vežba. Hladnoća mu nije smetala da postigne željeni cilj. Konačno je i u tome potpuno uspeo. Znao je da mu je jedino mesto odakle nikome ne može usmeriti komandu svesti ili gde mu se neće pojaviti moć vidovitosti, poljski klozet. On se nalazio nekih pedesetak metara daleko od kuće da se tokom leta od njega ne bi osećao smrad. Mnogo puta je đedo iz njega pokušao da usmeri komandu svesti ili da mu se pojavi vidovitost, ali mu to nije polazilo za rukom. Tada mu se pojavio njegov đedo Dimitrije koji je bio prethodni Izabranik, objasnivši mu da se uzaludno muči jer otud neće moći ni da usmeri komandu svesti niti da mu se prikaže bilo koja slika vidovitosti. Taj dar koji poseduje je Božiji poklon i on, kao prosvećena ličnost, sa tako prljavog mesta ga ne može ni upotrebljavati ni kontrolisati.

Posle desetak dana, mama je već bila svesna svega što se dešava oko nje a i ona je učestvovala u razgovorima. Sve češće me je uzimala u naručje. Počela je i da me doji, ali nije imala dovoljno mleka pa su nastavili da mi daju razblaženo kozje ili kravlje mleko.

Tako sam se ja rodio i tako su protekli moji prvi dani. Niko od prisutnih, zbog situacije koja je nastala i zbog brige za mamin život, ne zapamti tačan datum mog rođenja. Prijaviše me par meseci kasnije, tako da ja od tada slavim rođendan petog januara. Mama je pomalo padala u depresiju u trenucima kada bi se setila svoje dece.

A tamo kod kuće, onoga dana kada je tata bio na putu, okupili su se isti rođaci koji su mu mnogo puta pravili svađe i probleme. Kada su videli da se u hladnoj kući nalazi troje uplakane i gladne dece, mnogi od njih su se sažalili i pošli svojim kućama da donesu ponešto i da ih nahrane. Neko je doneo drva, neko hleb, neko jaja, neko mleko, neko meso a jedan od njih je doneo kolače. Založiše vatru i gladnoj deci dadoše da jedu. Kada se deca najedoše, dadoše im kolače i deca im ispričaše kako njihov tata svakog dana bije mamu i kako je krivi za sve loše što se dešava u njihovoj porodici.

‘Sada je poveo negde daleko i mi je više nikada nećemo videti’’– objasnio im je najstariji sin i počeo da plače. Njegovom plaču se priključiše i ostalo dvoje dece kao i mnogi od prisutnih. Jedan od njih reče: ‘Ljudi, gde će nam duša! Vidite li šta smo uradili sa našim glupostima? Upropastili smo jednu porodicu i samo dragi Bog zna šta će biti sa ovom dečicom i sa njihovom trudnom majkom. Veliki je greh koji počinismo. Ja ću prvi, kada se Nedeljko vrati, doći da mu se izvinim i da mu kažem da smo preterali. Valjalo bi da se svi okupimo i da mu u svemu pomognemo. Vidite koja je ovde beda i sirotinja. Malo mu je njegove muke što ga je majka isterala iz kuće bez nasledstva i bez ikakve nadoknade, nego smo mu se i mi natovrzli na vrat, pa je zbog nas oterao ženu i ostavio ovo troje male dece bez majke.’

Svi su ćutali kao zaliveni. Stid ih je bilo da jedan drugom pogledaju u oči. Onda su se svi razišli svojim kućama. Kada je tata iscrpljen i kvasan došao sa puta, imao je šta da vidi. Kada je pošao da odvede mamu u kući nije bilo ni drva ni ostalih namirnica a sada je u kući bilo toplo i bilo je svega. Najstariji sin je počeo da mu objašnjava šta se desilo, a tada se na vratima začulo kucanje. Otvorio je i pred sobom ugledao omrznuta lica svojih rođaka. Dopustio im je da uđu, mada nisu imali gde da sednu, jer je u kuhinji bilo samo četiri drvene stolice a njih je bilo sedmoro. Ponudio im je i oni su posedali po stolicama i krevetu. Jedan od njih je u ime svih počeo da priča: ‘Videli smo te kako dolaziš a s obzirom da smo i pre posetili tvoju decu, da smo videli šta su sve prouzrokovale naše šale, svesni da smo preterali, svi smo se okupili i došli da te zamolimo da nam oprostiš i da ovoj dečici opet vratiš majku, jer ona za naše gluposti nije kriva.’

Za njega nije bilo stolice pa je seo na jedno trupče koje se nalazilo u ćošku. Nije imao čime da ih posluži, nikakvo piće nije imao u kući. Gledao je u njih kao da ni jednu reč ne razume. Gledao, a onda počeo da se smeje. Sada su u čudu oni gledali njega, a on se smejao sve jače i jače. Tada je njegov smeh prerastao u plač kojem su se i deca pridružila. Sav jad, nemoć, tuga, bol i razočarenje koje se skupilo u njemu u prethodne dve godine, bilo je u ovom plaču. Hteo je da im kaže da mu je mnogo teško, ali je tog trenutka, zbog prevelike napetosti koja je bila u njemu, počeo da viče. Čas se smejao, čas plakao, čas vikao i na kraju ih je sve isterao iz kuće. Oni su videli da je vrag odneo šalu i da je on doživeo nervni slom. Pozvali su hitnu pomoć. Kada su lekari došli, utvrdili su njegovo zdravstveno stanje i odmah ga poveli u bolnicu. Isti ti rođaci, zbog kojih je zapao u takvo stanje, prihvatili su da se brinu za dečicu koja su ostala sama kod kuće. Neki su se angažovali da pronađu mamu, poručujući da se što pre vrati, ali u planinsko selo vesti su stigle nakon dvadeset sedam dana. Očev oporavak je trajao više od mesec i po. Za to vreme, deci zaista ništa nije falilo.

Dvadeset osmog dana nakon što su poveli tatu u bolnicu, đedo dovede mene i mamu kući. Kasnije, kada sam malo odrastao, đedo mi je pričao da nas braća i sestra nisu prepoznali. Onda ih je majka uzela u naručje i deca instiktivno osetiše da im je to majka. Đedo je na dva konja doneo razne namirnice. Sutradan su on i mama pošli u bolnicu da posete tatu. Zbog injekcija i tableta on se osećao mnogo bolje. Sada se sa njim moglo pričati o svemu. Opet je postao onaj stari dobri muž. Mama ga je pitala da li je neko od njegovih dolazio da ga poseti.

‘ Za sve ovo vreme koje sam proveo ovde, jedine osobe koje su me posetile ste vas dvoje, a prema vama sam se najviše ogrešio. Gaco, molim te oprosti mi, a ona mi je žena i njena je dužnost, ako ne zbog mene a ono zbog one male dece, da mi oprosti.’

‘Muči se toga Neđeljko. To nije važno pomjenut. Da si ti zdravo i da što prije izljegneš odavljen pa ćemo za sve ostalo lako’ – odgovarao mu je đedo dok je majka brisala suze. Na njegovom licu je blistao osmeh kao nekada, na početku njihovog braka kada su bili srećni. Pričao im je kako su se rođaci okupili da bi mu se izvinili jer su videli da su preterali. Tada im je obećao da više nikada neće piti. I njemu je bilo žao što se onako ponašao kada je bio kod đeda. To je bolest, napetost njegovih nerava učinila. Posle dva sata, kada su se dobro i o svemu ispričali, đedo i mama pođoše kod doktora da se raspitaju za njegovo zdravstveno stanje i da saznaju kada će ga doktor pustiti kući. Doktor im ispriča da je njegovo zdravstveno stanje promenljivo. Određeno vreme je odlično, zna sve šta priča i radi ali se dešava da se potpuno izgubi, da ne zna ni gde je ni šta priča i da će njegovo izlečenje potrajati najmanje još deset – petnaest dana.

Đedo se sutradan uputi nazad, a mama ostade da se brine o nama. Donosili su i rođaci ali je bilo namirnica koje je đedo doneo tako da smo bezbrižno živeli za sve vreme tatinog oporavka. Konačno, mama je pošla da uzme tatu kojeg su otpustili iz bolnice, a mi smo ostali kući u isčekivanju. U ovih petnaest dana, niko od njegovih ukućana nije došao da ga poseti. Nije ga posetila ni mamina sestra koja se svim silama trudila da uda svoju sestru za njega.

‘Sirotinjo, i Bogu si teška’ – često bi šaputala moja mama. Bilo je sasvim malo trenutaka kada moj tata nije znao šta radi i šta govori. Opet je prestao da pije. Koliko god je mogao, trudio se da sredi tu kućicu koju je svojim rukama napravio. Marljivo je radio i stvarao. U naredne dve godine od kada je u potpunosti ostavio alkohol, u svemu se primećivao napredak jer se baš dobro skućio. Mama je opet zatrudnela.

Za to vreme, dok se kod nas vodila borba za preživljavanje, u tatinoj porodici se udala njegova sestra i oženio njegov brat. Pravili su svadbe i za sestru i za brata. Naravno da ga nisu pozvali jer sa njim nisu imali nikakav kontakt. Ti događaji su mnogo pogodili moga oca. Posle svih injekcija i tableta koje je primio dok je bio u bolnici, doktori su mu strogo zabranili upotrebu bilo kojeg alkoholnog pića. On je to upravo uradio. Opet je sve što su mukotrpno gradili palo u vodu. Tata se iz dana u dan sve više opijao. Mama je rodila ćerku. U takvim uslovima, gde smo bili više gladni nego siti, prođoše još dve godine. U našem kućerku, tj kuhinji i sobi, nije bilo ni poda ni struje a za vodu i kupatilo da i ne govorim. U kuhinji drveni krevet, sto, četiri rasklimane stolice, dve klupice na kojima su mogla deca da sede, šporet na drva i u uglu jedna stalaža za sudove. A u sobi, pored tri veća kreveta koje je tata sam napravio, beše i jedan plakar za robu. Mi, deca, smo imali neki svoj svet. Igrali smo se ćorebake i drugih igara jer nismo imali igračke da bismo se igrali kao druga deca. Malo je ko dolazio kod nas pa smo se igrali sami.

Tako je bilo i tog dana. Ja sam imao oko tri i po godine kada sam se, dok smo se igrali ćorebake, udario u levo koleno. Malo sam plakao ali sam posle određenog vremena nastavio da se igram sa svojom braćom I sestrama. Sutradan je došao đedo i doneo svašta za jelo. Tata je toga dana bio polupijan. Mama je pripremila ponešto da bi što bolje ugostila svog ujaka. Sećam se, iako sam bio mali, da me je đedo stavio na kolena, a onda je njegove ruke stavio na moje koleno. Držao je ruke a ja sam osećao sve veću toplinu. Đedo rekao da moraju da me povedu kod lekara. Osetio je pod prstima da sam povredio neki nerv koji će mi prouzrokovati sušenje mišića na nozi. Mama se uplašila jer je znala za njegove moći, ali se tata, onako polupijan, počeo svađati sa đedom.

‘Jesi li ti Gaco normalan? Vidi dete ko od zlata jabuka, a ti se tu nešto praviš i pametuješ. Sa takvim rečima da mi više nikad nisi preskočio prag!’

‘Slušaj Neđeljko’ —počeo je đedo umirujućim glasom. ‘ Ti znaš koliko te ja poštujem i cijenim.’

‘Miči se tamo. Da me poštuješ, ti mi nikada ne bi nabacivao prokletstvo na dete ‘

‘Bog s, tobom Neđeljko, kako moš to reć, kakvo prokletstvo, pa to je i moje dijete!’

‘Neka Gaco, neka. Svi znaju da ti umeš svakojake budalaštine da praviš … ‘

‘Fuj, sram te bilo!’ – pljunula je majka u tatinom smeru. ‘Kako možeš takve reči da kažeš ujaku? ‘

‘Ćuti veštice, verovatno si ti podgovorila ovog vešca da tako priča!’ – nastavljao je tata polupijanim glasom. Đedo je pokušao da ih umiri, ali majka, zbog sve muke i poniženja kroz koja je prolazila a ohrabrena đedovim prisustvom, nije mogla da prećuti nego mu je uzvratila na najbolniji mogući način: ‘Ja znam da većih veštica i kurvi od tvojih sestara ne … ‘

Stigao je iznenadni udarac koji je oborio sa stolice. Tata je, onako polupijan, krenuo da je tuče. Đedo je pokušao da ga zaustavi ali ga je tata udario i on je pao na drugu stranu. Mi smo počeli da plačemo i vrištimo. Bilo nam je žao majke i đeda.

‘Ubiću te kurvo! Rastrgnuću te na stotinu komada! – vikao je tata i počeo besomučno da udara po mami koja se skupila i rukama pokušala da zaštiti glavu. Đedo se podigao od zadobijenog udarca, pružio ruke u tatinom smeru i on je pao kao da ga je udarila ogromna pesnica. Pomerio je ruke u drugom smeru a moj tata je odleteo na drugu stranu kao da je krpena lutka. Udario je leđima u drvenu stalažu na kojoj su bili poređani sudovi. Dosta tanjira se porazbijalo. Još jedanput je đedo pomerio ruke, još jedanput je telo poletelo i leđima razbilo dve – tri stolice. Tata je bio dosta krupan čovek, ali sam tog trenutka imao osećaj da se njegovo telo ponaša isto kao peškir koji neko istresa. Iako sam bio tako mali, tada sam pomislio da je ovo tati odlična lekcija, da će se posle ovoga popraviti, biti bolji za mamu i za nas. Neka i on jedanput vidi kako je nama kada nas svakodnevno tuče! Prošlo je nekoliko minuta a tata se nije mrdnuo sa mesta. Onda je počeo da otresa glavom. Mi smo još pomalo plakali, a mama nas je umirivala. Mislili smo da će se, kada ustane, svima osvetiti. Tata je nekako, sa teškom mukom, seo za sto. Uzeo je bokal i svu vodu izlio na glavu. Zatresao je, a voda je prsnula na sve strane.

‘Sluša Neđeljko što ću ti reć i zapamti to za čitav život. Nemoj više da ti padne na um da mi biješ ovo dijete. Znadni, ako čujem da si je još jednom tuka da ćeš me zapamtit i da to nej nikad zaboravit. Sestra mi je ostavila amanet da brinem o njoj a ti zbog tvoje lude i pijane glave da je tučeš! Aj da ima neki razlog, pa da razumijem, al ovako, zbog tvojega pića, e to ti vjeruj mi, neću dozvolit.’

Tata se za tih nekoliko minuta u potpunosti rastreznio.

‘Kažu da svako kuče pred svojom kućom laje. Tako sam se i ja ponašao u mojoj kući. Pusta rakija i ljutina od mene napraviše nečoveka.’

‘Neđeljko, ja neću da te vrijeđam i da velim da si ti nečovjek. Ne bi ni ovo nikada učinio, ali nijesam moga gledat đe mi tučeš sestričinu. Znam, ti ćeš mi sad obećat i da je nećeš tući i da nećeš piti, ali to će te trajat do prve prilike dok jopet ne dohvatiš flašu. Rakija te ubi, Neđeljko. Viđeo si i sam da možeš bez nje. Više od dvije godine nijesi pio. Za to vrijeme si radio, napredova i bio poštovan među ljuđima.’

‘Nemoj me Gaco, nemoj kada te molim. Ne znaš ti kako je mojoj duši. Bol Gaco, bol me razara. Mučio sam se za porodicu. Od oca mi je ostao amanet da se za sve njih brinem, a moje sestre… One me ubiše, Gaco. Da smo neka loša porodica pa ajde da razumem … A ovako, em bogati em ugledni a one nas obrukaše. A gde Gaco ja poštovan? Gde god se pojavim ljudi mi se smeju i isprdavaju se sa mnom. Izbegavaju da pričaju sa mnom a i kada se to desi to je sve površno. Imam osećaj da sam svuda suvišan i da nisam nikom potreban. I moja porodica nas je izolovala. Ne Gaco, neću ti obećat da neću da pijem. Piću dok sam živ ali ću se truditi bar porodicu da ne maltretiram. U pravu si. Oni mi ništa nisu krivi. Kriv sam ja što imam ovoliku porodicu i što sam ih ovoliko upropastio.’

‘Neđeljko, ti treba da živiš za njih a šta će drugi da kažu, to te baš briga.’

‘Uzalud Gaco, sve je uzalud. Jedino kada se napijem ne vidim podsmehe na tuđim licima i ne čujem njihove uvrede. Evo sam potpuno trezan i ovo što ti sada obećam, veruj mi da će biti do poslednjeg dana moga života. Piću dok sam živ ali porodicu neću maltretirati. I još nešto Gaco – ja jesam siromašan ali te molim da više nikada dok sam ja živ ne dolaziš i ne donosiš nam poklone.’

Majka je opet počela da se raspravlja ali je đedo umirio obećavajući da neće dolaziti. Posle te rasprave đedo je otišao a tata je ispunio obećanje koje mu je dao. Zaista je besomučno pio, kao da se trudio da pićem ubije samoga sebe. Nas nije bio i maltretirao kao ranije. I sa mamom se ponašao dosta pristojno. Bilo je i lepih trenutaka u te dve godine, tako da je ona opet ostala trudna. Nekako u to vreme, mi smo se kao deca igrali i ja sam se opet udario u levo koleno. Ta noga mi je od prethodne povrede bila tanja od desne. Valjda su se mišići, kao što je rekao đedo, počeli sušiti. U početku nije bilo ništa strašno ali me je već nakon nekoliko dana noga počela neopisivo boleti. Nije bilo mog đeda da opet stavi ruke na koleno i da mi opet pomogne kao nekada.

Majka me povela kod doktora jer nisam mogao da hodam. Pregledali su me i osim otoka ništa drugo nisu mogli pronaći. Dali su mi neke tablete protiv otoka objasnivši da je otok nastao od udarca. Pio sam tablete od kojih mi je bilo malo lakše. Za par dana me opet počelo boleti. Opet kod doktora. Tada su uradili detaljniji pregled. Onda su me poslali za Beograd. Tamo su pronašli da mi se neki nerv, zbog udarca, počeo sušiti. Vratili su me iz bolnice sa objašnjenjem da što više budem rastao, to će mi razvoj leve noge zaostajati u odnosu na desnu. Ta dijagnoza je bila potpuno tačna. Iz dana u dan, ja sam sve više rastao, telo mi se razvijalo ali je leva noga postajala sve tanja i tanja. Ne samo što je bila tanja, nego je zaostajala u dužini. Trpeo sam bolove i stalno plakao. Mama me vodila kod svih lekara ali ništa nije pomagalo. Drugoga maja 1970. godine, u mojih šest godina i četiri meseca, prvi put u mom životu me tata poveo u bolnicu. Bolje da nije. Ili je to sudbina, pa je moralo sve da se desi, kako je bilo zapisano negde u Božijim knjigama. I toga dana je tata bio pijan. Valjda mu je dosadio moj plač pa me on odveo kod doktora koji je, kada nas je video, odmah počeo da viče na njega: ‘Slušaj gospodine Lazoviću, zašto ste opet doveli to dete kada smo Vašoj supruzi nekoliko puta rekli da mu jedino možemo pomoći ako mu amputiramo nogu!‘

Tata je polupijano gledao u njih ništa ne shvatajući. Onda mu je doktor opet objasnio: ‘Kada smo dobili izveštaj iz Beograda sa VMA, u kome su nam kolege objasnile da se njegov nerv na nozi suši, odmah smo znali da je operacija neizbežna. To smo objašnjavali Vašoj gospođi koja nije htela da prihvati. Nije htela da potpiše saglasnost za operaciju. Ne znam da li Vas je ona obavestila o tome šta smo zahtevali od nje i ne shvatam što se do sada niste pojavili, ali znam da je svaki dan odlaganja rizičan za život Vašeg deteta’ Tada je tata počeo da psuje mamu i da govori kako mu ona ništa nije rekla. Onda je upitao doktora šta treba da uradi da bi mi pomogli. Doktor je rekao da kao roditelj treba da potpiše saglasnost da mi amputiraju nogu. Tata je pristao. Pred sami kraj radnog vremena, negde oko pola tri, tata je potpisao da mi sutra u deset sati amputiraju nogu do kolena a po potrebi do kuka. Ostavili su me u bolnici. Pričali su mi kasnije da se tata tog dana ljutio i svađao sa mamom. Njihova svađa nije ništa dobro donela mami. Posle dugo vremena, a on je opet pretukao do besvesti. U tom stanju je zavezao sa lancem oko vrata a drugi kraj je zavezao za šljivu koja je bila u dvorištu. Ruke joj je vezao na leđima a u usta joj stavio neku krpu i omotao lepljivom trakom da ne bi vikala. Tako je mama tu noć, zavezana i pretučena, prespavala napolju. Kada se osvestila, osetila je bol po celom telu. Taj bol je bio ništavan u poređenju sa saznanjem da će joj detetu amputirati nogu. Pokušavala je na svaki način da se oslobodi, ali to nije bilo moguće. Onda se opustila i tako dočekala zoru sa nadom da će se njen muž u toku noći rastrezniti i da će ujutro spasiti svoje dete. To se nije desilo. Nije znala da je on u toku noći popio još pola litra rakije. Bio je potpuno pijan a vreme je neumitno prolazilo.

Jutro pred operaciju u bolnici. Došle su dve sestre, stavile me na neki sto ili krevet koji je imao točkiće i pošle put operacione sale. Bio sam pokriven nekim zelenim čaršavom i znam da sam se mnogo plašio. Nisam znao šta znači amputacija, ali sam osećao da je to nešto strašno za mene. Taj strah je potvrdila jedna od sestara koja je rekla drugoj: ‘Žalost. Vodimo ga da mu amputiraju nogu a niko od njegovih nije došao da bude sa njim i da mu bar na taj način da podršku i smanji bol.’

Da sam mogao, sakrio bih se pod onaj čaršav da me niko nikada ne pronađe. A one su gurale, točkići se okretali a krevet se veoma brzo približavao sali gde ću uskoro biti operisan. Kada su prošli poslednju krivinu hodnika, kada smo izbili pred operacionu salu, tada sam pred samim vratima ugledao, nikog drugog nego mog đeda Gaca. Prošlo je više od dve i po godine od kada se nismo videli. Činilo mi se da se nikada nikom nisam toliko obradovao kao njemu. Zaustavio je sestre a onda mene uzeo u naručje.

‘Dođi moj mali Parapanac’ – progovorio je njegovim blagim glasom. Svi strahovi su nestali kada me je uzeo u naručje. Ušli smo u salu. Oko stola gde je trebalo da se operišem, nalazili su se dva doktora, tri asistenta i dve sestre. Samo su očekivali moj dolazak pa da operacija počne.

‘Dobar dan’ – čuo sam đedov glas koji je u tišini odjeknuo kao grmljavina. Svi su zanemeli. Đedo me držao u levoj ruci a desnu je neprimetno okrenuo ka njima i nekoliko puta mahnuo levo – desno. Ne znam šta da kažem i kako da objasnim, ali sam tog trenutka video totalni preobražaj koji se desio doktorima i svim prisutnima. U očima lekara sam u početku video bes zbog pojavljivanja i ulaska mog đeda u operacionu salu. Prosto sam im na usnama video reči ljutnje koje nisu uspeli da izgovore. Sve to kao da je u trenutku nestalo. Na njihovim licima se pojavio osmeh i iščekivanje šta će im đedo reći. Tada je đedo počeo da objašnjava da je došao da me uzme – on će me lečiti na svoj način jer je tata dao saglasnost da me operišu zato što je notorna pijanica i nije znao zbog pijanstva šta radi. Doktori su ga slušali neprestano se smeškajući. Onda je moj đedo rekao da sekretarica otkuca saglasnost gde će se lekari potpisati da ova operacija nije potrebna. Opet je komanda svesti učinila da su doktori bez pogovora izvršavali naređenja koja je on zahtevao od njih. Pored svih zahteva koje su ispunili, on im je usmerio komandu svesti da pozovu policiju i da nas odvezu kući. Pošli smo, dva policajca, dva doktora, đedo i ja. Kada smo došli pred kuću, svi su se silno iznenadili. Pred kućom, za stolom, na drvenoj stolici u poluležećem položaju sedi moj otac a pred njim flaša rakije skoro do dna ispijena. Ne vidi nas niti zna šta se oko njega dešava. Oko majke se okupila ostala izgladnela deca koja pokušavaju na bilo koji način da joj pomognu. Jedan policajac se u čudu krsti. A onda, kao po nekoj komandi, svi se pokrenuše. Lekari počeše pregledati mamu. Ni oni nisu mogli da je odvežu. Skidoše joj lepljivu traku i izvadiše krpe iz usta. Onda policajci pretražiše tatu da nađu ključ sa kojim će otključati katance i skinuti lance kojima je bila vezana moja mama. Uspelo im je. Mama je bila mnogo iscrpljena. Zbog krpe koja joj je bila u ustima,još neko vreme nije mogla da progovori. Prve slabašne reči su joj bile:

‘Ujko, opet si spasao i mene i moju porodicu!’

Tog trenutka je jedan od doktora prokomentarisao: ‘Bože dragi, ovo ni životinja ne bi uradila! Ova žena je u drugom stanju, a on je naterao da ovako vezana prespava napolju.’

Onda su mog tatu, onako pijanog, strpali u kola i odveli u zatvor. Otišli su i doktori sa njima. Rekli su mami, ako oseti bilo kakvo pogoršanje, da se odmah javi u bolnicu. Mama, Bogu hvala, nije imala nikakvih problema. Ušli smo u kuću a tamo jad i beda. Mami neprijatno što nema sa čime da posluži đeda. Tada on progovori: ‘Ćerko moja, nijesam ima vremena da bilo što spremam da donesem, jer bi zakasnio da spasem mojega Parapanca. Nemoj da ti bude neprijatno, jer i ja znam što je nemaština. Donijo je ujko para, pa ću što prije mogu pokupovat sve što je ovoj đeci i tebi potrebno.’

Prvo je u prodavnici koja je bila nedaleko od kuće pokupovao hleba, pašteta, kobasica i nekih kolača. Mi smo, kao sva gladna deca, odmah navalili da jedemo. Dok je đedo pošao na pijac i mama se pridružila da utoli glad. Kupio je dva džaka brašna, dva džaka krompira, deset kilograma pasulja, dve gajbe jabuka, dve kantice džema, pedesetak mesnih narezaka, pet kilograma sudžuka, kafe, šećera, pirinča, ulja, soka, nekoliko kesa raznih kolača i mnoge druge sitnice. Kupio nam je i jednu kozu. Reče: ‘Da đeca imaju sa malo mlijeka da okvase usta da ne bi jeli suvoga hljeba.’

Tako prođoše tri dana. Mama i đedo su o svemu pričali a jedan od mnogobrojnih dogovora beše da ja pođem sa njim da bi me on na njegov način izlečio. Onda odoše do policije da bi tatu izveli iz zatvora. Pustili su ga, a on ni đedu ni mamu nije mogao da pogleda u oči od stida. Kada su stigli kući, tada je đedo počeo da mu objašnjava: ‘Viđi Neđeljko, neću te korit što si vako učinijo svojemu đetetu, niti ću te korit što si mi jopet tuka sestričinu iako si reka da to više neš radit. Ovi put sam doša da dijete spasim katastrofe, da ga povedem sa mnom da bi mu ja pomoga da ozdravi. ‘

Tata je samo ćutao a đedo je nastavio: ‘Znam da sam ti obeća da više neću dolazit. I ne bi doša da ti nijesi prekršio obećanje.’

(Pomislio sam: otkuda đedo sve ovo zna kada živi toliko daleko od nas? Mora da su on i mama o svemu pričali i da mu je sve ona rekla.)

Ali neka, prekršio ti, prekršio ja pa smo se sada našli ođe ka da obećanja nijesmo ni davali. Ja sam, Neđeljko, riješio da ti uplatim priključak za struju, priključak za vodu, da ti kupim daske da bi moga stavit patos u kuću, da ti đeca ne gaze po zemlji. Ostaviću ti dosta para da moš sve to uradit, da moš platit majstore i da možete živjet. A ja ću sjutra ovo dijete poves sa mnom, pa kad budem doša sledeći put neka sve to bude urađeno ka što smo se dogovorili.’