Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 12

Slušali smo ne trepćući, ni sami ne znajući koliko je potrajalo. Došli su neki pacijenti koje je morao da izmasira. Trebalo je da sačekamo sledeću priliku pa da čujemo nastavak ove čudne priče. Sve što nam je do sada ispričao, imalo je osnova i više smo verovali da je istina nego da su izmišljotine. A po izjavama mnogih osoba koje je on izlečio, dolazimo do zaključka da ovo nije samo obična priča. Oko devetnaest i trideset je završio rad sa pacijentima i nastavio priču:

“Verujte da mnogo šta od svega što je đedo pričao nisam shvatao. To sam mu i rekao.

‘Da sine, i meni u početku ništa nije bilo jasno, ali kada kreneš sa ovim, onda će ti iz dana u dan biti sve jasnije i jasnije.’

A šta treba da krenem đedo? ‘Prvo ćeš morati da odradiš sve ove vežbe a onda će doći na red sve ostalo.’

Pokazao mi je sveske i ja sam već sutradan počeo.

Morao sam trista dana da gledam u Sunce. Počeo sam da vežbam po desetak sekundi u prvom jutarnjem satu ili u zadnjem satu kada Sunce zalazi. Svakodnevno sam ovu vežbu produžavao po deset sekundi. I tako, do dvesta sedamdesetog dana, odnosno trajanje gledanja u Sunce od četrdeset pet minuta, a onda sam trideset dana smanjivao po jedan minut i sa četrdeset pet došao na petnaest minuta. Bilo je i oblačnih dana kada nisam mogao gledati u Sunce, ali bih, čim se Sunce pojavi, nastavljao započeti proces.”

Dogovorili smo se da Mikija ne prekidamo, ali u tom trenutku Marko upita: “Možeš li nam objasniti zašto je važno to gledanje u Sunce?”

“I ja sam se tada to pitao. Kada sam počeo da vežbam, uopšte nisam imao strpljenja. Želeo sam sve da postignem za par dana. Đedo me je stotinama puta opominjao da niko nije uspeo da napravi kuću od krova nego da sve ima svoj redosled. Mora se prvo napraviti temelj, sazidati zidovi pa tek krov. Zato sam morao da idem po redu. Uz gledanje u Sunce, kada se u ljudskom telu formiraju energetske baterije koje se za tih trista dana u potpunosti napune, morao sam da se posvetim meditaciji da bih sa postigao strpljenje i duhovni mir. U mojoj ranoj mladosti to nije bilo ni malo lako. Majka, braća, sestre i sve ono što sam najviše voleo, što mi je bilo najdragocenije u životu, lagano je prelazilo u neki drugi plan a ove vežbe i meditacija su postajale najvažnije u mom životu. Jedva sam čekao sutrašnji dan da bih mogao da nastavim sa vežbama. Svaki dan je donosio novu radost. Uvek se otvaralo nešto novo što bih, pun ushićenja, brže bolje ispričao đedu. Svaku moju promenu je upoređivao sa sobom kada je bio u mojoj poziciji. Neke su se poklapale a neke su bile skroz različite. Posle devedeset dana gledanja u Sunce i svakodnevnog statičnog meditiranja, đedo mi je doneo leskov štap koji je pri dnu bio malo oljušten i rekao da sada moram meditirati sto trideset i tri minuta dok bosonog hodam i neprestano izgovaram rečenice koje je on zapisao. A u tim tajnim rečenicama koje su izgledale beznačajno, zapravo je bila tajna svih moći koje je on posedovao i koje je hteo da prenese na mene. Mogu hodati po travi, pesku, betonu, asfaltu, kamenu, zemlji i vodi ali kada gledam u Sunce, ne mogu biti na travi ili u vodi. Nastavio sam. Uspevao sam sve više i više. Te godine sam uspeo da dođem do sto osamdeset i šestog dana gledanja u Sunce jer su počeli kišni dani. Posle tih kišnih dana počeli su snegovi i to je potrajalo do polovine aprila. Otopio se sneg a ja sam opet nastavio sa mojim vežbama. U nastavku, posle pauze od nekoliko meseci, prvih trideset i jedan dan sam gledao u Sunce po minut, svakodnevno povećavajući po minut dok nisam postigao vreme do kojeg sam prošle godine stigao a onda sam opet svakodnevno dodavao po deset sekundi. Đedo mi je rekao da ću uspeti sledeće zime da kontrolišem svoja osećanja, da ću moći bos da idem po snegu a da neću osećati hladnoću. Kada je temperatura prešla dvadeset stepeni, đedo je stavio vodu u belu staklenu flašu koju je zatvorio čašicom od rakije na kojoj nije bilo nikakve nalepnice i izložio je sunčevim zracima. Svako jutro u osam sati je stavljao svežu a u petnaest sati je micao sa tog mesta izloženog suncu dajući mi da pijem tu vodu. Bila je topla i bljutava ali sam primetio da mi je telo mnogo svežije. I na taj način sam dodatno unosio sunčevu energiju u organizam. Stvorio sam, kako je đedo rekao, energetske baterije i svakodnevno ih punio. Jednom prilikom, dok sam bos meditirao po šumi, naglo sam se približio ogromnoj zmiji koja je sklupčana čekala svoju žrtvu. Kada sam se približio na nekih pola metra, ona je reagovala. Umesto da me napadne, odjednom je počela da beži od mene. Uplašio sam se. Prekinuo sam meditaciju i onako prestrašen pošao kući. Pred kapijom me je, sa osmehom na licu, dočekao đedo.

‘Jesi li se dobro uplašio sine?’

Kako nisam đedo. To je bila najveća zmija koja se može zamisliti. Dvaput je bila veća od mene. Nisam je video i kada je trebala da me upeči ona je naglo pobegla od mene.

‘Znam sine, sve sam video. I to me posebno raduje.’

Opet sam se začudio. Mada sam znao za njegove sposobnosti, ipak sam se pitao kako je on mogao da zna, kako je video i šta ga je tu posebno obradovalo.

‘Moj sine’ – poče da mi odgovara đedo kao da mi čita misli. ‘Video sam kako si se prestrašio ali sam video i da se zmija koja je bila spremna za napad, prestrašila od tebe i pobegla. A znaš li zašto je to učinila? ‘

Ne znam đedo.

‘Zato sine, što je ona osetila tvoju bioenergiju pa umesto da te vidi kao dete, ona te je videla kao plamen i za to je pobegla. Zmije se ne plaše vode ali zato od vatre beže kao lude. Današnja vežba i meditacija ti je propala ali ćeš je sutra ponoviti. I ne boj se sine. Ako bi neko uhvatio pun džak zmija i pustio ih na pola metra od tvojih bosih nogu, sve bi one pobegle na drugu stranu i ni jedna te ne bi upečila.’

Ove reči koje je izgovorio moj đedo su me uverile u čudne moći koje sam postizao sa ovim vežbama i meditacijom. Normalno da sam nastavio i da sam postizao odlične rezultate. Ulazio sam u neki novi, za mene drugi, nepostojeći svet. Kada bih pružio ruke sa dlanovima okrenutim ka nebu ili ka nekom drvetu, osetio bih da se sa neba ili sa tog drveta vodopad energije uliva u moje dlanove. Ili kada bih svoje gole grudi i lice naslonio na hrast, prosto bih osetio kako njegovim žilama i stablom prolaze sokovi života koji se ulivaju u moje telo. Đedo bi me vodio u hrastovu šumu i tu me ostavljao da po nekoliko sati potpuno go posmatram stabla. U početku se ništa nije dešavalo. Dosta kasnije se i sa jedne i sa druge strane stabla počela pojavljivati žuta boja. Pohvalio sam se đedu a on mi je objasnio da je to odlično i da samo nastavim. Upornošću i napornim vežbama uspeo sam oko stabala da vidim spektar boja koje su iz dana u dan postajale sve vidljivije. Đedo me je uvek stavljao na nova i nova iskušenja. Ovaj put sam potpuno go morao da budem u vodi nekoliko sati. Planinska voda i u letnjim danima ne može biti topla a provesti u njoj po dva – tri i više sati nije ni malo lako. Ni jedan moj korak, vežba ili meditacija nisu bili laki. Shvatio sam da ništa u životu nije lako. Put do bilo kog uspeha je težak, a ovaj put koji sam ja izabrao, koji mi je sudbina odredila, izgledao je najteži od svih mogućih puteva. Uvek kada bi mi bilo mnogo teško i kada bih pomislio da više ne mogu, kao nekom čarolijom đedo bi se stvorio kraj mene i podržavao me. Pred njim su se sve moje prepreke rušile kao kule od karata. Uspeo sam u potpunosti da savladam sunčev proces. Đedo je mnogo puta usmeravao svoje ruke ka meni. Pomerao me je iako je bio po nekoliko metara daleko od mene. Pokušavao sam da mu se oduprem ali mi nikako nije uspevalo. Đedo mi je i tu tajnu potanko objasnio.

‘Sine, moj duh, moja vera, moja želja i procenat mozga koji je razvijeniji nego tvoj, omogućavaju mi da postižem sve ono što želim. Još dosta moraš da vežbaš ali ćeš ubrzo i ti to uspevati.’

Dokle će više trajati moje vežbe i meditacije i kada ću ja početi da postižem ciljeve? Mnogo puta sam se to pitao a odmah nakon toga bi se setio đedovih reči da su strpljenje i mir najbolji saveznici za postizanje ciljeva.

Ćuti, vežbaj i sve će doći na svoje mesto. Znao sam da su njegove reči da ću i ja to ubrzo uspeti samo ohrabrenje i da mi treba dosta meseci da bih to ostvario. Nebrojeno puta sam posumnjao da li ću imati strpljenja da toliko vremena provedem da bih došao do jednog cilja, ali sam se odmah po ostvarenju jednog, potpuno predavao drugom bez obzira koliko će trajati. Bio sam tvrdoglav, uporan i sasvim ubeđen da ću uspeti. A onda je đedo došao sa još jednim predlogom: ‘Sine, evo si napunio deset godina pa ćeš uskoro morati da se podvrgneš gladovanju.’

Zašto đedo? Pa ima svega za jelo, a ti znaš kako ja volim da jedem sve što baka sprema.

‘Znam sine, sve znam. Opet ti kažem da ovo nije lako ali ćeš videti koji će ti se uspesi otvoriti posle ovoga procesa. Ja ću biti sa tobom i u bilo kom trenutku ako ne budeš mogao izdržati, mi ćemo prestati sa gladovanjem.

Opet su me njegove blage reči ubedile. Počeo sam i taj proces. Mislio sam da će mi biti teško ali sam ta početna gladovanja veoma dobro podnosio. U početku sam gladovao po dvadeset četiri sata nedeljno a onda mi je đedo povećavao na trideset šest, četrdeset i osam, šezdeset, sedamdeset i dva. I to je trajalo više od dve godine. Začudo, posle tog perioda gladovanja sam jedva čekao kada će da dođu dani kada ću opet da gladujem. Đedo mi je objasnio da mi energetske baterije koje su formirane u mom telu pomažu da mogu izdržati gladovanja ma koliko dugo ona trajala. Posle gladovanja koja su trajala po tri dana, đedo mi je predložio da gladujem deset dana. Ovaj put se nisam plašio nego sam jedva čekao da počnem. Ovo malo duže gladovanje je bilo drugačije nego ova kratka. Morao sam svakodnevno da pešačim oko pet kilometara i da uz pomoć đedovih čajeva svaki drugi dan čistim creva. U toku gladovanja sam pio osunčanu vodu i to po tri, četiri litra. Uspeo sam da izdržim gladovanje a onda sam se prvi put u toku svih mojih vežbi i meditacija na velikom odmoru pohvalio jednom svom drugu iz odeljenja. On je to ispričao drugoj deci i za čas je cela škola znala za moju tajnu. Mnogi su se smejali, sprdajući se sa mnom. Nikada kao tada nisam bio ljut. Nisam ni znao da sam tog trenutka usmerio ruke ka tom izdajniku ali se on u trenutku dok mi se smejao sa drugom decom, naglo uhvatio za glavu, previo se i odjedanput počeo da povraća.

Šta mu bi odjedanput? Pitao sam se kao što su se pitali i svi ostali. Jedan nastavnik je izneo bokal vode i počeo da ga umiva. Njemu nije bilo bolje. Jedva je dolazio do vazduha. Nisam znao da sam ja uzrok njegove slabosti. Tog trenutka me je đedo, koji se ne znam otkuda stvorio pored mene, lupnuo po rukama, koje su u neznanju i dalje bile usmerene ka mom drugu. Niko taj potez nije primetio jer je sva pažnja bila usmerena ka bolesniku. Prišao mu je i samo ga rukama pomazio a dete je ustalo kao da nikada nije bilo bolesno. Nastao je potpuni muk. Neki pas iz komšiluka je počeo da laje. To kao da je bio signal da se svi razgalame. Đedo je prišao mom nastavniku koji mu se zahvaljivao za pomoć koju je pružio bolesnom detetu. Đedo je smatrao da je to nebitno i onda on zamolio nastavnika da me danas oslobodi nastave. Nastavnik me pustio i mi pođosmo kući. Kada smo se malo udaljili da nas drugi ne mogu čuti, poče da me kritikuje. Ali i kritike su bile izrečene nekim blagim, autoritativnim glasom koji je morao da se posluša.

‘Šta misliš sine, da sam kasnio samo pet minuta, bi li tvoj drug ostao živ? ‘

Đedo, ja sam se začudio šta mu bi odjednom. Samo se počeo previjati i povraćati.

‘A jesi li obraćao pažnju na svoje ruke?’

Znam da si me po njima lupnuo kada si došao, ali ne znam zbog čega.

‘Sine, rekao sam ti mnogo puta da nikada, ni po cenu života, o ovome nikom ne smeš ništa da pričaš.’

Mislio sam, đedo, da mi je dobar drug i da nikom neće pričati o ovome.

‘Sine, tvoje misli moraju uvek biti samo tvoje misli i one uvek moraju biti usmerene ka uspehu. Kada bi čovek znao kolika je moć jedne misli, nikada je ne bi usmeravao na pogrešnu stranu. To sam ti jednom već rekao. A ti si sada to uradio. Dozvolio si sebi da zbog svoje greške izgubiš mir, veru i samopouzdanje. Dozvolio si da tobom preovlada ljutina. Moraš shvatit da postoji pozitivna i negativna energija. Ljutina, bes, nespokoj, bol i druge neprijatnosti privlače negativnu energiju. Ti si ovaj put tu negativnu energiju uspeo da privučeš i da je usmeriš prema svome drugu.’

Ali đedo, ja nisam ni znao da to radim.

‘Da sine, iako nisi znao, učinak je bio mnogo jak, a da si je sa znanjem usmerio, onda bi to bilo pogubno za tvoga druga. Zato sam te uzeo iz škole, da se ne bi opet naljutio I da u neznanju ne bi nekoga povredio. Svako negativno usmerenje energije stvoriće ili tebi ili onom ka kome je usmeravaš gomilu neprijatnosti ili bola.’

Njegove reči su mi se duboko urezale u svest. Uplašio sam se. Svim srcem sam želeo da pomažem ljudima, da ih energijom izlečim od svih bolesti a zamalo mi se nije desilo da pogrešnim usmerenjem ubijem svog školskog druga.

A šta ako mi se desi da nekada, kada mi najveća želja bude da nekome pomognem, energija bude negativno usmerena pa toj osobi nanesem neopisive probleme? Opet mi je đedo pročitao misli i opet je odgovorio na nepostavljeno pitanje.

‘Vidim sine da si se uplašio. Dobro je to jer će te strah zaustavljati da ne napraviš greške. Još si ti sine mali i još ne umeš da kontrolišeš sebe. Zato ti se ovo desilo. Ne brini, ideš veoma dobrim putem, pa ćeš uskoro i to savladat. A kada sve savladaš, onda ti se nikako bez tvoje volje ne može desiti da energija pođe pogrešnim pravcem i da na taj način naudiš osobi koju hoćeš da izlečiš. I meni je moj prađed u početku pomagao. I meni se u početku dešavalo slično kao i tebi. I ja sam se jedamput u jednoj crkvi tako naljutio da sam usmerio energiju ka jednom vladiki, oteo mu prut kojim me tukao i bez mog dodira taj isti prut je njega nekoliko puta udario. Zato nikada, zapamti nikada, ne smeš da se ljutiš. Nešto što je najpotrebnije svakom ljudskom biću to je mir i Božiji blagoslov.’

Oću li đedo i ja moći tako da pomeram prut ili bilo šta drugo?

‘Oćeš sine, kako nećeš. Kada budeš završio gladovanje od četrdeset jedan dan, onda ti dolaze na red vežbe kojima ćeš sve to postići.

U tom razgovoru smo stigli kući. Odavno me je opomenuo da ni babi, iako on živi sa njom, o ovome ne smem ni reč progovoriti. Pošli smo do šume i tu me je đedo ispitivao koje sve boje vidim oko kojeg stabla. Skoro uvek su se sve boje poklapale kako kod mene tako i kod njega. Poveo me je malo dalje i doveo do jedne ogromne topole. Upitao me je koje boje tu vidim. Pomislio sam da će ovo ogromno drvo ispustiti mnogo više boja pa sam bio razočaran što ih nisam video. Rekao sam to đedu a on se nasmejao.

‘Moraćeš sine, isto tako da gledaš i ljude. Nemoj misliti ako je čovek veliki da je zdrav. Te boje koje vidiš oko drveta to je aura ili energetski omotač oko svakog živog bića. Što ima više jasnijih boja, to je energetski potencijal veći. A kada nema boja, kada su te boje iskrzane ili ispresecane, onda ta osoba ima dosta zdravstvenih problema. Što je aura jača, to je čovek zdraviji. Ima ljudi koji poseduju više i manje energije. Isto je tako i sa drvećem. Ovo drvo je ogromno, ali ima mali energetski potencijal.‘

Posle tih objašnjenja smo se vratili kući, a onda se đedo sa mnom igrao kao da je imao moje godine. Ipak sam još bio samo dete. Svaki naredni dan je zahtevao neku novu vežbu. Opet me je đedo poveo u šumu. Napravio je avion od lista papira i poneo ga sa sobom. Mislio sam da ćemo se igrati sa njim, ali ga je on stavio na metar daleko od mene rekavši da moram sve misli usmeriti ka tom papirnom avionu, neprestano gledati u njega, ništa drugo ne misliti sve dotle dok ga mislima ne nateram da poleti. Ostavio me je a ja sam prionuo na novi zadatak. Mislio sam da je papir lak i da ću odmah uspeti. Prevario sam se. Mučio sam se nekoliko sati bez ikakvog rezultata. Kada sam došao kući, đedo mi je rekao da je on to savladao pre njegove pete godine. Tada sam se baš razočarao.

‘Sine, sine, reka sam ti da nikada ne smeš da se ljutiš i nikada ne smeš dozvoliti sebi trenutke razočarenja. Dobar si, dobro ti ide i sve što ne postigneš danas, postići ćeš sutra ili za određeno vreme.

I zaista, posle par nedelja sam uspevao taj avion da pomerim bez ikakvog problema. Kasnije, opet posle nekoliko nedelja je đedo počeo da stavlja razne, veće i teže stvari ispred mene. I to je zahtevalo još dodatnih muka i vežbi ali sam uspevao sve da ih pomeram. Sećam se da mi je jednog dana, dok smo se odmarali, rekao da moram pomeriti babu.

Kako ću đedo? Ona je živo biće koje će se odupirati mom nastojanju da je pomerim.

‘Pokušaće, ali neće uspeti, sine. Ti moraš biti jači od svakog ljudskog bića, pa jednoga dana i od mene što se tiče tih moći.’

Tada je baba mesila hleb a đedo izlazio iz kuhinje dajući mi znak da izvršim zadatak. Pružio sam ruke, usmerio energiju i baba je počela da se odmiče od stola iako to nije želela.

‘Gaco, vraže jedan. Što ti je? Što me jopet pomjeraš a imam stotinu poslova! ‘ Vikala je baba misleći da je đedo pomerio.

Sledeći moj zadatak je bio da mislima savijem jednu metalnu kašiku. Ovaj put je bilo mnogo teže da postignem svoj cilj. Mučio sam se više od dvadeset dana. Kada je kašika počela da se savija, likovao sam od sreće. Onda sam usmeravao misli terajući kašiku da se nekoliko puta uprede. I tu mi je trebalo nekoliko dana da uspem. Kada mi je i to pošlo za rukom, bio sam presrećan. Uzeo sam kašiku i sa rukama pokušao da je odmotam. Začudio sam se koliko je bila tvrda. Da li je moguće da sam mislima uspeo da je savijem a da prstima ne mogu da je ispravim. Otišao sam kod đeda i to mu rekao. On se nasmejao i rekao da nema toga na svetu što ja ne mogu postići.

‘Uhvati prstima početak i kraj kašike i naredi joj da se ispravi’

To sam uradio. Bez ikakvog problema sam postigao željeni rezultat. Onda su na red došle veće i deblje stvari. Đedo mi je rekao da mogu sam vršiti eksperimente. Mogu sve te stvari savijati i ispravljati a istovremeno ih mogu podizati i pomerati. Sada sam radio dve vežbe odjedanput. Uspevao sam. Mislio sam da sam došao do savršenstva i sa jednom i sa drugom vežbom a onda mi je đedo zadao novi zadatak. Opet je doneo list papira, zgužvao ga i stavio ispred mene. Rekao je da moram usmeriti misli i naterati papir da se zapali. Opet sam bio izložen iskušenjima. Opet su strpljenje i upornost dali rezultate. Sve ono što se u početku čini nemogućim, uz upornost i određene vežbe se veoma brzo realizuje. Navršio sam tačno četrdeset dana kada sam uspeo prvi put da zapalim papir. Neko bi rekao mnogo vremena a moj đedo je rekao da vreme ne predstavlja problem kada se pokazuju rezultati. Palio sam papir bez problema. Đedo bi izlomio grančice, stavio ih na gomilu i od mene zahtevao da i njih zapalim. Ovo mi nije bilo teško. Tokom prvog dana sam uspeo. Onda je stavio iscepkana drva. Tu sam se prvih par dana mučio a onda sam i u tome uspeo. Posle toga sam uspevao da zapalim i oblice. Jednoga dana je sipila sitna kiša a đedo je rekao da i po tom vremenu probam da zapalim papir.

Kako ću đedo kada je papir kvasan?

Tada je on pružio ruke i na moje zaprepaštenje papir se zapalio.

‘Shvati da je kod tebe takva moć da sve što poželiš možeš uraditi samo ako u to veruješ sto posto. Nikada nemoj reći – kako ću. nego samo idi napred i sve će ti se ostvarivat pa ćeš tada videti da će ti sve biti lako. Tvoje su ruke usmerivač energije bez obzira što očima ili sa svojom svešću hoćeš da dođeš do određenog uspeha. Usmeravaj rukama energiju i pre ćeš postići uspeh. I sutra, kada budeš lečio narod, ti ćeš rukama postizati rezultate.’

Od tada sam uvek usmeravao energiju rukama, uvek postižući odlične rezultate. Sve ono što bih uspevao da postignem za nekih par sati, sada sam uspevao za desetak – petnaest minuta. Ja sam bio prezadovoljan ali moj đedo nije. Morao sam još da vežbam da bi sve to postigao u trenutku kada to poželim.

‘Nekada i jedna sekunda odlučuje o životu i smrti. Zato moraš izvežbati da sve postižeš brzinom misli. I zapamti. Nema – kako ću ili – možda ću uspeti! Stoprocentna vera u uspeh je najsigurniji uspeh. Zato sto posto vjeruj i sto posto ćeš uspeti.’

U narednih mesec dana sam došao do pravog savršenstva. Ali ovaj put zaista do savršenstva. Poželeo bih da nešto pomerim ili podignem i istog trena bi to uspeo. Poželeo bih da neki metal savijem ili da nešto zapalim i to bi mi u momentu pošlo za rukom. To sam uvežbavao još nekoliko dana a onda mi je đedo rekao da se skoncentrišem i usmerim svest na jednog učenika u odeljenju dok ne počnem da osećam njegove misli. Pokušavao sam nekoliko stotina puta ali nikako nisam uspevao. Tvrdoglavo i uporno sam nastavljao. Tada nisam hteo da kažem đedu da ne mogu jer sam bio ubeđen da ću sigurno uspeti iako nisam znao kada. Jednom prilikom, posle ni sam ne znam koliko pokušaja, kada sam već počeo nešto da osećam, nastavnik me je nešto pitao. Nisam ga čuo jer je moja svest bila preokupirana drugim mislima. Kada me je i drugi put pitao, a ja mu ni tada nisam odgovorio, svi đaci su počeli da se smeju. Ni to nisam čuo, ali sam osetio po talasanju energije da nešto nije u redu. Kao da sam se probudio a oni su se još glasnije smejali. Čuo sam reči mnogih drugara da sam potpuno poludeo. Opet je u trenutku bes proključala u meni. Odmah sam se setio đedovih reči da nikada ne smem da se ljutim. Brzo sam se smirio i počeo sa njima da se smejem sam sebi. Nastavnik nas je smirio a onda mi se obratio: ‘Interesuje me šta je sa tobom u poslednje vreme? Primećujem da si nezainteresovan i da uopšte ne pratiš nastavu.‘ Nastavniče, ja sve znam i pažljivo pratim nastavu ali sam se ovaj put nešto zamislio pa nisam čuo šta ste me pitali.

‘Hoćeš da kažeš da znaš sve šta smo učili na prethodnim časovima? ‘

Znam nastavniče.

‘Onda ću, ovog trenutka, prekinuti predavanje i tebe ću ispitivati, jer ti tvrdiš da ja nisam u pravu što se tiče tvog praćenja nastave.‘

Nema problema nastavniče, slobodno me pitajte sve šta želite iz gradiva koje smo učili. Kada sam izgovorio te reči, opet sam osetio talasanje energije. Tada sam osetio misli nekoliko učenika i učenica.

Mili Bože, nikada se ne zna kada ćeš mi pomoći, a sada si mi pomogao iako sam se tome najmanje nadao. Svi su bili na nastavnikovoj strani. Svi su isčekivali da počne da me ispituje da bi mogli da mi se smeju i da se naslađuju zbog mog neznanja. Onda sam osetio da su i nastavnikove misli iste kao i njihove. Učio sam, znao sam celo gradivo, pa sam bio spreman da odgovaram. Nastavnik je počeo da me unakrsno ispituje iz gradiva koje smo učili. Ja sam se skoncentrisao na njega dok sam odgovarao. Osećao sam da se razbesneo posle svakog mog odgovora. Osetio sam da se u njegovoj svesti formira odgovor na svako pitanje koje bi meni postavio. Odgovarao sam mu i na pitanja koja nismo prošli u našem gradivu jer sam odgovore čitao u njegovoj svesti. A onda sam mu rekao da više neću odgovarati na ta pitanja koja mi postavlja jer to nismo učili. On je bio preko svake mere ljut, ali je morao da se povuče. Pohvalio me je i rekao da moram da budem malo skoncentrisaniji i da pratim nastavu. Dao mi je peticu. Istog dana sam odgovarao još kod dva nastavnika i dve nastavnice. Svi su me unakrsno ispitivali. Odgovarao sam i sve sam znao. Nije mi bilo teško jer sam odgovore dobijao iz njihove svesti odmah čim bi postavili pitanje. Kada bi postavili pitanje iz gradiva koje nismo učili, ja bi ih opomenuo da to nismo učili ali da znam odgovor.

‘Pa odgovori ako znaš ‘ – rekli bi u nadi da bar na neko pitanje neću znati da odgovorim. Kada sam im i na to pitanje odgovorio, onda nisu imali drugu mogućnost nego bi mi davali petice. Toga dana sam dobio pet petica. U toku tog jednog dana moja popularnost je toliko porasla da je o meni pričala cela škola. Svi drugovi i drugarice koji su mi se prethodno podsmehivali su želeli da mi nekako budu što bliže. Osećao sam njihove misli. ‘Blago njemu, kako on sve zna’ i mnogo sličnih. Došao sam kući sav srećan. Opet me je đedo dočekao sa osmehom na licu.

‘Bravo sine. Bravo đedov Parapanac’ – govorio je dok me grlio.

Đedo, brinem se da mi se ovaj osećaj ne pokvari pa da sutra i ostalih dana ne mogu osetiti njihove misli.

‘Opet si, sine, napravio grešku. Rekli smo da nema,kako ću?” ili “možda ću uspeti”. Kada se jednom mozak otvori u tom smeru i u tom saznanju, on će večito u tome postizati odlične rezultate. Nemoj se brinuti jer ćeš i sutra i narednih nekoliko dana biti na tapetu da te svi ispituju. Kada se budeš svima dokazao, doći će direktor da te zamoli da ideš na takmičenje. Pristani da ideš. Predstavljaj školu iz tri najteža predmeta. Direktor će ti ponuditi jedan predmet, ali ti mu reci ili tri ili ne idem na takmičenja.’

Tako se zaista i desilo. Posle svakodnevnog ispitivanja iz predmeta iz kojih nisam odgovarao i njihovog neverovanja da posedujem toliko znanje, nastavnici se pomiriše sa činjenicom da nema pitanja na koje ne znam odgovor. Svakodnevno sam dobijao petice. Onda je došao direktor. Mi se dogovorismo da idem na takmičenje i da prestavljam školu iz tri predmeta. Osvojio sam tri zlatne medalje. Nastavnici iz drugih škola su govorili o mom neverovatnom znanju. Bio sam presrećan.

‘Sine, imaćeš još jednu vežbu, jedno dugo gladovanje, a kasnije još nešto i posle toga se može reći da si ispunio svaki zadatak koji je bio pred tobom.Vidim da si odlično savladao metod čitanja tuđih misli. Sada ti je potrebno da mislima narediš drugoj osobi da uradi ono što ti želiš. Videćeš da je ova vežba najinteresantnija i da ćeš je veoma rado vežbati. Zapamti, opet ti kažem, da ovu kao i sledeću vežbu koja dolazi posle gladovanja, nikada ne smeš zloupotrebiti.’

Đedo, ti znaš da ja poštujem I slušam sve što mi kažeš.

‘Dobro sine. Ovo ćeš moći da vežbaš i na životinjama. Nateraj mislima psa da laje ili ovce da idu gde ti hoćeš. Nateraj petla da kukuriče. A kada dođe neko od ljudi kod mene, kada ja završim tretman kod njega, ti mu onda naredi po nešto što hoćeš, ali nemoj preterivati.’

Počeo sam i to da vežbam. Posle petnaestak, dvadeset dana su se pojavili prvi rezultati. Prvo sam naterao Marinkovog magarca da njače. Onda našeg Žućka da laje. Milovanovog petla da kukuriče. Ovce skoro da i nisam morao da čuvam, išle su tamo gde bih ja poželeo. Onda sam jednog čoveka, koji je prilično bolestan došao kod đeda, posle njegovog tretmana naterao da se smeje. Čovek je presrećan otišao kući. Jednoga dana smo ja i đedo otišli do Plava. Izrastao sam pa je želeo da mi pokupuje raznu odeću i obuću. Sve smo završili pa smo ušli u jednu poslastičarnicu da se osvežimo. Mislima sam naterao vlasnika da nas časti limunadom i kolačima. Đedo je izvadio pare i platio iako je vlasnik navaljivao da nas on časti. Kada smo izašli, prve reči su mu bile: ‘Pratio sam te tokom cele trgovine da li ćeš uticati na prodavce da nam smanje cenu. Nigde nisi uticao ali si sada pogrešio. Izgleda da si zaboravio da komandu na tuđu svest nikako ne smeš zloupotrebiti.’

Đedo, to je bila samo šala.

‘Jeste sine, ali ako na taj način uzmeš nešto što ti ne pripada, onda će ti se na duhovnoj strani stostruko gore vratiti. Bog sve daje, Bog sve uzima. Nemoj nikada uzimati umesto njega jer će ti on dati sve ono što ti je najpotrebnije. A ako poželiš da zauzmeš njegovu ulogu, on će ti uzeti sve ono što ti je prethodno dao. Ništavan si došao i bez moje milosti ćeš ništavan i umreti. tako piše u Bibliji. Ako iskoristiš taj Božiji dar da bi na taj način došao do materijalnog bogatstva, znaj da ćeš izgubiti duhovnu stranu a ona je milijardama puta važnija nego sve bogatstvo ovoga sveta. Zbog toga sam te opominjao da ovu i sledeću vežbu nikako ne smeš zloupotrebiti.’

Sada sam u potpunosti sve shvatio. U toj euforiji su mi prolazili dani a onda je đedo rekao da moram gladovati četrdeset jedan dan. Izdržao sam gladovanje od deset dana bez nekih teškoća tako da sam bio ubeđen da ću i ovo izdržati. Sada sam morao da ispunim i ovaj zadatak. Đedo mi je objasnio da ću posle toga moći da lečim ljude. To mi je nekako bila najveća želja jer sam želeo i ja da budem kao đedo. Rekao mi je kada da počnem i ja sam počeo. Bilo je to za post pred Petrovdan. Da li je moguće da nisam obratio pažnju na letnji raspust koji je počeo. Opet sam se u potpunosti predao novom zadatku. Trećeg dana mog gladovanja đedo me je poveo u jednu prostoriju koju je on napravio od dasaka da bih ja u njoj mogao da obavim sve što je potrebno za uspeh mog gladovanja. Tamo su bili naopačke okačeni plastični bidoni za vodu. Jedan je imao tri a drugi pet litara. Đedo je u onaj manji bidon nasuo tri litra vode koja je prethodno u staklenim flašama bila izložena Suncu osam sati. Zavio ga je poklopcem na kojem je bilo prikačeno neko tanko crevo. Vratio je bidon tako da je opet naopačke visio. Držao je palac na otvoru creva da voda ne bi iscurila. Rekao mi je da se svučem, da legnem na stomak i da to crevce stavim pozadi da bi voda iz bidona ušla u moje debelo crevo. Bilo mi je neprijatno ali sam ga poslušao. Kada je sva voda ušla u mene, izvadio sam crevce, okrenuo se, sve po đedovim zapovedima i on mi je ispritiskao stomak. Unutra se čulo klokotanje vode od njegovog pritiskanja. Rekao mi je da čučnem nad otvorom koji je sličan poljskom klozetu. Iz mene je izašla sva voda i mnogo nečistoća koje su se skupile u mom debelom crevu. Đedo mi je objasnio da ćemo to čišćenje morati da obavljamo svake dva dana dok iz organizma ne počne da izlazi potpuno čista voda. Onda me je poslao da pešačim.

‘Moraš ići putem a ne prečicama do Slobove kuće.’ Uh Bog te video đedo, pa ona je skoro na samom vrhu Čakora. ‘Neka je, sine. Do nje moraš svaki dan pešačit bosonog.’

Kada sam pošao nisam osećao nikakav umor ali kada sam stigao, imao sam osećaj da je preko mene prešao brzi voz. Tabani su me boleli od bosonogog pešačenja. Morao sam da se vratim. To mi je bilo mnogo lakše jer je bilo nizbrdo.

‘Moraćeš sine, svakodnevno da pešačiš bosonog kao danas a svaki drugi dan ćemo čistiti tvoj organizam. Sa čišćenjem ćemo izbaciti sve otrove iz tvoga organizma, a sa pešačenjem ćeš pojačati motoriku i na taj način ti se neće jesti. Moći ćeš veoma lako sve da podneseš. Čim osetiš glad odmah mi javi.’

Mada sam svakodnevno dosta pešačio, te noći sam zbog dodatnog pešačenja spavao kao malo dete. Što bi rekli stari nisam se ni okrenuo. Primetio sam, dok sam vršio sledeće čišćenje, da je u toj prostoriji đedo zakačio još jedan ogroman lonac. Kada sam mu sutradan rekao da osećam veliku glad, on me je uveo unutra, rekao mi da se svučem a onda je povukao neku ručku. Na mene se izlilo preko trideset litara hladne vode. Doživeo sam mali šok. Brzo sam se obukao a onda me je đedo poslao da pešačim. Opet sam kao i svaki dan išao do Slobove kuće. To mi je bila maršuta koju sam svakodnevno morao da prepešačim. Sada sam je sa lakoćom prelazio.

Dani su odmicali kao minuti. Dešavalo mi se da osetim neopisivu glad, a tada me je đedo polivao hladnom vodom i terao da pešačim. Kriza bi odmah prestala a ja bih nastavio po starom. Kada sam se čistio dvadeset šestog i dvadeset osmog dana, iz mene je izlazila potpuno čista voda. Đedo je bio prezadovoljan ali smo ipak nastavili gladovanje i čišćenje do četrdeset i prvog dana. Dosta sam smršao pa sam mislio da ću se sada najesti da nadoknadim sve ono što sam gladovao. Đedo mi nije dao, nego sam morao da unosim minimalne količine hrane. U početku su to bili samo sokovi od ceđenog voća i povrća. Posle dvadesetak dana sam prvi put pojeo malo kašaste hranu. Tako sam, po đedovim upustvima, nastavljao iz dana u dan. Teže mi je bilo sada kada sam unosio minimalnu količinu hrane nego dok sam u potpunosti gladovao. Prošli su i tih četrdeset i jedan dan izlaska iz gladovanja. Tada sam jeo kao izgladneli vuk. Brzo sam nadoknadio izgubljenu težinu. Đedo mi nije dozvoljavao da jedem previse da se ne bih udebljao.

‘Vidiš sine da je velika greška kada neko kaže da će gladovanjem smršati. Ma koliko gladovao, kada čovek počne da jede, opet nadoknadi svu izgubljenu kilažu. Zato je mnogo bolje, ako hoće neko da smrša, samo da izbegava hleb i da ništa ne jede posle pet sati.’