Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 18

Kao da sam došao u neki nepoznati svet. Moji najrođeniji me u početku nisu prihvatili. Nisu se navikli na mene, činilo mi se da sam im suvišan. Setio sam se detinjstva. Tada sam im smetao jer sam stalno plakao zbog bolova u nozi. A sada? Nisam znao odgovor. Mnogo puta sam poželeo da se vratim kod đeda. Mnogo puta bih uključio svest i osećao šta ko od njih misli. U njihovim mislima sam osetio da me ne mrze, ali sam im u mnogo čemu smetao. Osećao sam da me mama najviše od svih voli.

Ipak sam nastavio da se prilagođavam i da se sjedinjujem sa porodicom. Ovde je bilo sve drugačije nego kod babe i đeda. Tamo sam bio sam a ovde nas je bilo šestoro. Tamo i u susednim kućama koje su bile dosta udaljene nije bilo mojih vršnjaka, a ovde, u našoj kući i u kućama naših rođaka i komšija su živela deca sa kojima sam mogao da nađem dosta zajedničkog. Igre kojih su se oni igrali ja nisam znao. Obično bi me uzimali da igramo fudbal, ali kako nisam bio vešt, puštali su me da branim. Oni nisu znali moje tajne a ja bih usmeravao svest na protivničke igrače terajući ih da šutiraju na stranu koju bih ja izabrao, tako da sam lako branio sve njihove šuteve. Ubrzo sam postao veoma traženi golman.

Tako se završio i taj školski raspust. Đedo je dao mami dosta para da mi kupi sve što je neophodno za školu, ali ih je ona u oskudici raspodelila pa je svima kupila po nešto novo od garderobe i obuće. Počela je nova školska godina.

Dragi Bože, koliko učenika na jednom mestu! U mojoj školi od prvog do osmog razreda je bilo šezdeset i četiri učenika a ovde ima više od hiljadu! Išao sam u EŠC,Mileva Vuković“ u Peći. Ovde je bilo raznih nacionalnosti a ne kao tamo gde sam učio – samo Crnogorci. Prvi dan je prošao bez obaveza, a već sledećeg dana su formirana odeljenja. U mom razredu je bilo trideset i tri učenika i učenice. Bilo je tu Srba, Crnogoraca, Muslimana, Hrvata i Roma. U drugim odeljenjima je bilo Albanaca i Roma koji su nastavu želeli da pohađaju na albanskom jeziku. Sve mi je bilo novo i drugačije pa zbog toga i mnogo interesantnije. Bilo je dosta devojaka mog uzrasta. Sve su bile lepe na svoj način. Nekako se u mojoj duši otvorilo neko novo, nepoznato osećanje. Bio sam dosta stidljiv, ali sam primećivao da mi je drago da se družim sa devojkama iz mog kao i iz drugih odeljenja. Nisam se najbolje snalazio sa njima ali su one same dolazile da budu u mom društvu. S obzirom da se do tada nikada nisam zaljubio, taj osećaj mi se sve više i više obuzimao. Sve su mi bile drugarice, sve sam ih voleo na neki drugarski način. Mene je bilo stid da bilo koju od njih pitam da mi bude devojka a izgleda je i kod njih bila ista situacija. Tako su prolazili dani, a onda me je Tanja, devojčica sa kojom sam se najviše družio, upitala: ‘Miki, mogu li nešto iskreno da te pitam? Hoćeš li iskreno da mi kažeš da li ti se sviđa Bilja?’

Učinilo mi se da mi je srce zakucalo u grlu. Mučio sam se da progovorim. Osećao sam se kao riba na suvom. Kako je osetila da je to devojčica koja mi se najviše sviđa. Ćutao sam, a ona je to protumačila na svoj način:’Miki, ako ti se ne sviđa, ti mi to slobodno reci, a ja ću joj preneti.’ Ma ne Tanja, ona mi je posebno draga, ali me je iznenadilo pitanje. ’Miki, ja sam sa njom razgovarala o tebi. I ona kaže za tebe da si joj simpatičan i da si joj posebno drag.’

Opet mi je srce zalupalo kao ludo.’Slobodno joj se udvaraj i ona će pristati da se zabavlja sa tobom.’ Spustio sam glavu i grozničavo razmišljao.’Miki, šta je sada? Budi iskren i reci mi ako ti se ne sviđa.’ Nije to Tanja. Kunem ti se da mi se sviđa. ‘Pa što joj se onda ne udvaraš?’ Tajče, ja bih joj se udvarao, ali ne znam kako se to radi. Nikada se ni jednoj devojci nisam udvarao a niko me nije učio kako se to radi.

Ona se nasmejala od sveg srca. Osetio sam se neprijatno dok se ona neprestano smejala. Onda se izvila na prste, zagrlila me i poljubila u lice. ‘Dragi moj prijatelju, ti ne znaš da se udvaraš a tamo o tebi pričaju da si uobražen.’ Sada sam se iznenadio – ko je bio tako bezobrazan da tako nešto kaže?

‘Većina devojčica je u početku pokazivala naklonost prema tebi, a kada sa tvoje strane nije bilo nikakvog odgovora, takoreći ni jedne lepe reči, one su odustajale i počele govoriti o tebi da si uobražen. Ni jedna od njih nije znala da ti ne umeš da se udvaraš’—opet se nasmejala.

Lako je tebi da se smeješ, a ne pitaš kako je meni! ’Miki, pa to je toliko prosto. Samo joj kažeš: Biljo, mogu li nešto da te pitam? Ona će ti reći – pitaj ili – slobodno. Ti joj onda kažeš: Mogu ti reći da si mnogo lepa devojčica i da mi se sviđaš od prvog trenutka kada sam te sreo. Bio bih najsrećniji momak na svetu ako bi pristala da mi budeš cura. Ona će ti tada odgovoriti da pristaje i onda ćete biti momak i devojka.’

Nisam verovao sopstvenim ušima. Da li je moguće da je potrebno da se kaže samo tih par rečenica? Odlučio sam da te lepe reči odmah isprobam. Prišao sam Bilji ponovivši iste reči koje me je Tanja rekla. Pristala je ali joj je glas podrhtavao dok je potvrđivala našu vezu. Postali smo momak i devojka. Ne znam za nju, ali za sebe mogu reći da mi je bilo mnogo lepo i da sam neprestano mislio o njoj. Svuda smo išli zajedno. Smejali se i radovali svemu što nas okružuje.

Posle par dana je Tanja opet došla kod mene sa rečima prekora:’Miki, vidim da se slažete i volite. Vidim da ste uvek zajedno i da ste srećni ali te još ni jedanput nisam videla da si je zagrlio i poljubio.’ Opet sam se našao u neobranom grožđu: Tanja, veruj mi da nisam znao da to treba da uradim, mada sam mnogo puta poželeo.

Opet se nasmejala. Posle njenih saveta sam mnogo puta zagrlio i poljubio Bilju. To je, očigledno, iritiralao neke kojima se Bilja sviđala. Prišao mi je učenik iz drugog odeljenja koga sam površno poznavao:’Ti misliš da si neka faca?’

Osetio sam signale u mozgu koje nikada do sada nisam osećao. Impuls opasnosti je signalizirao kao da je neko pritisnuo sirenu od kamiona. Osetio sam da mi se sa leđa približavaju još četiri slične osobe. Prosto je bubnjalo u mom mozgu da nameravaju da me pretuku, a ja se nikada ni sa kim nisam tukao.

‘Oteo si curu mog najboljeg druga i sada se sa njom šepuriš po školi!’

Slušaj prijatelju, nikoga ja nikome nisam oteo … pokušao sam da objasnim ali sam osetio da bi moje objašnjenje bilo uzaludno jer su njihove namere bile da izazovu tuču. Uzdali su se u brojnu nadmoć pa su zato bili sigurni u sebe. Bilja je dotrčala do mene i stala između nas dvojice. ‘Slušaj, mrcino uobražena’… viknula je nekom iza mojih leđa. ’Misliš na ovaj način da me nateraš da se zabavljam sa tobom? To ti nikada neće poći za rukom. Šta ti je on kriv? Hoćete da ga tučete zato što je bolji i veći frajer od tebe. Praviš se važan jer ste se okupili i napravili najjaču bandu u školi pa mislite da možete da radite šta vam je volja!’Taj momak iza mojih leđa je uhvatio za ruku i počeo da se smeje: ‘Videćeš mačkice kako će tvoj dragi ubrzo proći. On će te moliti da ga ostaviš i da se zabavljaš sa mnom, jer neće moći da trpi batine koje će dobijati.’

Video sam ogromnu masu učenika koja nas je okruživala isčekujući borbu. U mnogim očima se video strah. Odnekuda su se progurala još trojica i stala na stranu mojih neprijatelja.

Bio sam sam protiv svih. A onda sam, negde između tih učenika, video đeda. Njegove reči su jasno doprele do moga mozga:’Ne boj se, tebi niko ništa ne može. Koristi svijest i neka izgleda da se tučeš sa njima a ja ću biti uz tebe i voditi tvoju borbu.’ A onda je nestao. Bilja je pokušala da opali šamar nasilniku koji je držao za ruku. Jače joj je iskrenuo ruku i ona je vrisnula. To kao da je bio znak za početak okršaja. Učenik koji me je presreo, koji je bio ispred mene, zamahnuo je da me udari po licu, dok su ostali krenuli ka mojim leđima. Izmakao sam se ni sam ne znam kako, a onda sam telo tog učenika odgurnuo od sebe. Sudar sa njegovim drugovima koji su mi prilazili sa leđa je bio veoma jak. On i još dvojica su popadali po zemlji dosta ugruvani. Preostala četvorica su me opkolila dok je njihov šef i dalje držao Bilju koja se otimala i nekako pokušavala da mi pomogne. On joj je još više zavrnuo ruku i ona je prodorno vrisnula. Sada sam ja morao da pomognem njoj. Usmerio sam svest na protivnike levo i desno od sebe i naredio im da me napadnu. Krenuli su. Silovito su i jedan i drugi zamahnuli. Kada je izgledalo da sam gotov, moje telo se našlo na zemlji a oni su jedan drugog udarili kao da su najveći neprijatelji. Zastali su malo ošamućeni a onda, pod uticajem moje svesti, navalili jedan na drugog. Prestao sam biti sfera njihovog interesovanja. Zato su se ostala dvojica brzo snašla. Videli su da će izgubiti bitku pa su potegli, jedan nož a drugi lanac. Njihov šef je odgurnuo Bilju na zemlju. Neke od njenih drugarica, među njima i Tanja, su požurile da joj pomognu. Tada je šef krenuo da pomogne svojim drugovima. Vikao je na dvojicu koji su se međusobno tukla ali ga oni nisu poslušali. Nisu ni mogli, kada im je od mene bila usmerena komanda svesti. Trojica koja su prva pala, sada su bili spremni da nastave borbu. Šestorica protiv mene. Njihov šef je sagnuo glavu, ugnuo ramenima i potrčao prema meni. Morao sam da ga udarim jer bi on mene udario glavom u stomak. Moja pesnica ga je pogodila u rame. Kao da su ga noge izdale. Sručio se u prašinu dvorišta a izgledalo je kao da sam ga sasvim malo zakačio.

‘Nabodi idiota!’ viknuo je učenik naglo krenuvši lancem ka meni. Isto je uradio i drugi učenik u čijim rukama je bio nož. On mi je bio mnogo bliži. Zamahnuo je ka mom stomaku. Ni ovoga puta nisam znao kako, ali je moja leva ruka blokirala njegov udarac dok sam ga desnom udario po šaki u kojoj je držao nož. Sečivo je izletelo iz njegove ruke i zabolo se u butinu sledećeg napadača. Zbog naglog bola koji je osetio u nozi, ispustio je lanac kojim je zamahnuo ka meni. Svest je opet odigrala najbolju ulogu i za nekoliko santimetara me sklonila sa putanje lanca. Proleteo je pored mene i svom silinom udario u tri preostala napadača. Prvog je zakačio po licu a ostalu dvojicu po grudima. Tišinu koja je nastala su remetili bolni uzdasi napadača koji je dobio udarac lancem po licu i učenika kome se nož još nalazio u butini. Svi ostali su ćutali u neverici. Ja sam se približio Bilji i nežno je obgrlio oko ramena. Osetilo se meškoljenje u masi a onda su u krug koji su napravili učenici ušli direktor i dva profesora. Profesori su krenuli ka učenicima koji su bili povređeni a direktor je viknuo: ’Ko je napravio ovakav pokolj ovim jadnim učenicima?’

Pogledi su bili usmerili ka meni i Bilji. Direktor me uhvati za podlakticu počevši da me drma i viče: ’Za ovo se ide u zatvor. Nožem i lancem si upropastio ovoliko učenika!’

Drmnuo sam ruku izvadivši je iz njegovog stiska. I drugi profesori su dolazili da vide šta se desilo. Niko od njih u prvom trenutku ne bi poverovao da sam ja sam napadnut od osam protivnika. Zato sam potražio pomoć svedoka koji su sve videli: Prvo pitajte prisutne ko je koga napao i kod koga su se nalazili lanac i nož, pa me onda drmajte za ruku!

Direktor se zaprepastio zbog moje drskosti, a onda su, polako, do njegove svesti doprele moje reči. Neverica se ogledala na licima prisutnih. Prvo niko nije verovao da ću ovako odgovoriti direktoru a ni on nije mogao da poveruje da sam ovo sam uradio. Da bi malo povratio svoj poljuljani ugled, podigao je ruku sa ispruženim kažiprstom i viknuo:’I da svi posvedoče da su te oni napali, ni u kom slučaju nisi smeo da upotrebiš nož i lanac. Zbog toga ću te momentalno isterati iz škole a policiji je već prijavljena tuča.’

Okrenuo sam se ka učenicima i upitao: Ko je koga napao? Masa njih je povikala:’Oni njega!’ Ko je na koga potegao nož i lanac?’Oni su potegli a on se samo branio.’Sada se mnogo glasnije čuo povik iz mase.

Tada se začula policijska sirena. Učenici su se razdvajali na dve strane. Vozilo je stalo ispred nas. Policajci su se osvrtali da vide koga treba da uhapse. Ugledali su mene i Bilju ispred direktora i ostale povređene učenike koji su se lažno previjali od bolova, da bi kod njih izazvali sažaljenje. I oni su pomislili da sam upotrebio nož i lanac i krenuli ka meni. Direktor ih je zaustavio objasnivši im da su mene napali, da su oni upotrebili nož i lanac a da sam se ja samo branio. Izraz tuposti na njihovim licima pokazivao je njihovu nevericu. Jedan od policajaca reče da je zakonom i zabranjena upotreba borilačkih veština. Da bi neko pobedio osmoricu vršnjaka, uz to da oni poseduju nož i lanac, mora da bude majstor u nekoj od borilačkih veština. Opet su se ustremili ka meni. Morao sam odmah da odreagujem: Nemam nikakav pojas i nisam majstor ni u jednoj borilačkoj veštini. Direktore, da li sam ja ovde optužena strana ili sam osoba koja se branila od osmorice napadača? Pogledajte koliko ima svedoka na mojoj strani!

Masa učenika je opet zažagorila. Ohrabreni porazom nasilnika, mnogi učenici su ih prijavljivali i govorili da da su i njih maltretirali. Policajci su pozvali kola hitne pomoći. Učenici su se, nemajući više šta interesantno da vide, povukli u svoje učionice. Za par dana su ih sve kaznili. Dvojicu, koji su upotrebili nož i lanac, su isterali iz škole. Takozvanog šefa bande su kaznili poslednjom opomenom pred isključenje a ostale ukorom.

Ubrzo je sve počelo da pada u zaborav. Bilo je sporadičnih tuča ali mene više niko nije dirao. Sa Biljom sam nastavio da se zabavljam. Bilo nam je lepo. Pored nje sam zapostavio učenje i sve ostalo.

Nekako tih dana, kada mi je sve bilo nevažno, kada su sve misli bile usmerene ka Bilji, majka mi reče da moramo sutra putovati jer je baba Stana pošla na večni počinak. Mnoge vesti čovek ne može prihvatiti pa mu se čini da nisu istinite. Tako se meni tada učinilo da to ne može biti istina. Uopšte nisam verovao da je to moguće. Kako je to đedo mogao dopustiti? Postavljao sam sebi pitanja kao da je u đedovim rukama bila moć da odlučuje o nečijem životu ili o smrti. Te noći gotovo da nisam spavao. Što bi rekli stari – nisam ni oka sklopio. Ujutru smo otputovali u selo u kojem sam proveo detinjstvo. Posle sahrane mog oca, nisam prisustvovao sahranama. Bilo mi je teško. Setio sam se koliko me je volela i koliko mi je ugađala. Setio sam se pesme koju mi je pevala:

I sada sam, kao nekada kada sam bio mali, i kada sam prvi put čuo ovu pesmu, gorko zaplakao. U mojoj svesti su odzvanjale njene milozvučne reči a suze su tekle niz lice. Prilazili su sa svih strana da me uteše. Prišao je đedo obujmivši me svojim toplim rukama. Tada sam se malo smirio. Sva moja tuga, bol i patnja bile su pretočene u par reči, u to jedno pitanje koje sam mu postavio: Đedo, što joj nisi pomogao da živi?! Opet me je zagrlio a ja sam osetio da mu se celo telo zatreslo:’Sine, šta misliš da to ja ne bih uradio? Ja mogu pomoći svakom kome je Gospod dao da živi, ali zato ne mogu pomoći ni sebi ni bilo kome gde je po volji Božijoj došao kraj života. Neka joj Bog podari rajskoga mira. Ne može se protiv Boga i sudbine. Kada je kome od Boga suđeno, tada će umreti. To ti je, sine, odmor telu. Videćeš u sveskama koje ću ti predati posle moje smrti, da sam sve to opisao i sve će ti tada biti jasno.’

Kažu da čovek uči dok je živ a ja sam i na babinoj sahrani naučio još jednu životnu lekciju. Shvatio sam da smo i mi Izabranici, iako smo imali neopisivo velike moći u odnosu na ostatak čovečanstva, zapravo smrtnici kao i sav ostali svet. To saznanje me nije baš obradovalo.

Tada me je đedo umirio rečima:’Sine, sve je to Božija volja i mi joj se moramo prikloniti. Ti moraš zauvek zapamtiti da ne smeš klonuti duhom, nego moraš biti uzdignut jer si Božiji Izabranik.’ Te su mi reči bile melem i uvek sam ih se i kasnije sećao kada bi mi bilo najteže. I uvek sam uspevao da povratim raspoloženje i da ne klonem. Tačna je narodna izreka da veselo srce kudelju prede. Od toga dana sam i ja preuzeo đedov stav. Uvek sam bio veseo a reči su mi bile blage. Na taj način sam postizao i najtužnije osobe da razveselim, najbolesnije da umirim i da im odagnam svaku bol. Tu sam lekciju naučio na bakinoj sahrani.

Vratili smo se sa sahrane. Patio sam nekoliko dana a onda sam nastavio školovanje. Dobio sam nekoliko jedinica. Bio sam uveren da ću ih lako popraviti, a one su se nizale sve jedna za drugom. Na polugodištu sam imao osam jedinica. Nisu mi smetale. Bilo mi je bitno da se sa Biljom slažem i da o njoj neprestano razmišljam. Bio sam zaljubljen u nju a ona je imala sve petice. Na samom početku drugog polugodišta, Tanja je opet došla kod mene da porazgovaramo:’Miki, Bilja je u totalnoj dilemi. Mnogo puta kada odem kod nje ona plače.’ Da li je moguće? Šta je to sa njom što ja ne znam? – ispitivao sam Tanju. ‘Vidiš Miki, ja sam sa njom mnogo puta razgovarala jer smo najbolje drugarice. Uvek si u našim razgovorima. Tada, kada si je odbranio od onih nasilnika, ona se totalno zaljubila u tebe. Kako su dani prolazili, tako si joj sve manje pažnje poklanjao. Po neki put bi je poljubio, zagrlio i to bi bilo sve. Ona je od tebe očekivala mnogo više. Zbog toga je mnogo puta plakala.’

I ovoga puta kao i onog dana kada sam čuo za babinu smrt, moja svest nije želela da prihvati reči koje sam čuo, a ona je nastavila:’U poslednje vreme joj je mnogo teže jer su njeni saznali za vašu vezu.’ Opet sam osetio da mi srce lupa kao u početku kada smo počinjali da se zabavljamo.‘Njeni stalno navaljuju da prestanete da se zabavljate. U početku im je odlučno odolevala, ali u poslednje vreme, od kada su saznali za tvoje jedinice, neprestano je opsedaju. Kakva bi to veza bila ako ti ponavljaš? A i ako prođeš, u šta oni čisto sumnjaju, to će biti sa nekim mršavim dvojkama. Kako ćeš sa tim uspehom nastaviti školovanje? U mnogo čemu su u pravu, jer ako pogledamo logično, tvoji nisu dobrostojeći da bi mogli da ti plaćaju školovanje ako ne upadneš na budžet.’

Svaka njena reč me je pogađala kao ubod igle u srce. Da li je moguće da sam zaslužio ovakve reči? Da li je moguće da je ona od mene zahtevala više ljubavi? Po neki poljubac, zagrljaj i ništa više. Pa šta je više mogla da očekuje i želi od toga? Ja sam joj poklonio srce i svaki treptaj tela. Priznajem da smo teško živeli, ali nisam zaslužio te reči i uvrede.U trenutku je sve proključalo u meni. Hteo sam da joj uzvratim za sve uvrede. Hteo sam svešću da je nateram da ispred svih kaže da me voli i da je morala sa mnom da raskine jer su je roditelji naterali. Hteo sam još mnogo toga reći u toj ljutini, ali sam se setio đedovih reči i u trenutku smirio. Samo sam jedva čujno prošaputao: Tanja, ako treba da raskinemo, želeo bih to da čujem iz njenih usta. ‘Važi Miki. Ti nemoj na mene da se ljutiš što sam ti ovo prenela.’

Otišla je a ja sam ostao sa kovitlacem u glavi. Naljutio bih se pa bih se opet smirio. To stanje me držalo nekoliko dana. Ako su ona ili njeni rekli onakve reči na moj ili račun moje porodice, onda mi ni ona ni njeni nisu potrebni – razmišljao bih napadajući je a onda bih nalazio reči opravdanja. Istina je, i ako su to rekli, imali su pravo, jer moja porodica zaista nije bila imućna da mi plaća fakultet.

Stotinama puta sam je optuživao i stotinu puta opravdavao. Kada je Bilja došla da bi potvrdila reči koje sam prethodno čuo od Tanje, zamalo sam zaplakao. Hteo sam da joj kažem da je volim. Hteo sam da je zamolim da ostane i da mi oprosti sve grehe koje nisam počinio. Hteo sam, a ipak se nisam pomakao. Gledao sam dok je prilazila onim njenim gracioznim korakom. Stala je ispred mene. Hladno i proračunato je počela da objašnjava:’Tanja ti je objasnila razlog mog nezadovoljstva.’ Jeste, ali sam potvrdu tih reči voleo da čujem iz tvojih usta. ‘Mi smo najbolje prijateljice, tako da sve ono što ti ona kaže važi kao da sam ti ja rekla.’ U redu, Biljo. Ne treba više da mi ponavljaš. Želim ti sreću i daj Bože da te svi budući momci vole mnogo više nego što sam te ja voleo. A ja mislim da moja ljubav prema tebi nije imala granice. ‘I ja tebi želim sreću, i želim ti da popraviš sve jedinice. Svesna sam da će se pre tvoja želja obistiniti nego moja. Da dođe do ostvarenja moje želje je potreban baš veliki trud, a za tvoju nije uopšte, jer mene nije teško voleti’– rekla je, nasmejala se, i otišla.

Sebi sam postavio pitanje: da li je moguće da sam je onako iskreno voleo a da je uopšte nisam poznavao? Tada sam rešio da joj se osvetim za njenu drskost. Ovakve reči ja njoj ne bih mogao nikada da uputim. Dokazaću joj da greši. Već nakon pet, šest dana sam se javio da popravim prvu jedinicu. Profesorica me ispitivala pred sami kraj časa. Zazvonilo je. Ona je rekla da sam dosta naučio i da mi može, za pokazano znanje, dati trojku. Nisam pristao, nego sam zahtevao da sledećeg časa nastavi ispitivanje da bih dobio peticu. I ona i svi đaci su se nasmejali. ‘Da bi dobio peticu iz mog predmeta, moraš znati kompletno gradivo a ne samo dve zadnje lekcije.’ Profesorice, zapamtite i Vi i svi ovde prisutni, da ću od sada dobijati samo petice i da ću iz svih predmeta iz kojih trenutno imam jedinice, pri kraju godine ići na takmičenje. Iz osam predmeta ću zastupati našu školu i dobiću osam zlatnih medalja!

Mnogi su se usiljeno nasmejalo čuvši moje reči a profesorica je gotovo preteći rekla: ’U redu, neka bude do sledećeg časa. Dobro se spremi jer ako ne budeš znao, potvrdiću ti jedinicu i više nećeš moći kod mene da odgovaraš do samog kraja školske godine.’Pristajem profesorice – spremno sam rekao.

Sledeći čas je bio posvećen samo meni. Postavljala je sva moguća pitanja koja su joj pala na pamet iz gradiva koje smo prošli. Na svako sam odgovorio. ’Nemam reči. Zaista nemam reči’– progovorila je posle svih pitanja i odgovora.’Ovakvo znanje mi nikada ni jedan učenik nije pokazao. Da postoji desetka u srednjoj školi, odmah bih ti je dala. Zaslužio si peticu, ja ti je dajem i čestitam!’ Ustala je, došla do moje klupe pružajući mi ruku. Neki su se odvažili i šljapnuli nekoliko puta rukama. Onda je i ona počela daaplaudira, u čemu su joj se pridružili svi učenici u odeljenju. Sledećeg dana sam se prijavio da popravim drugu jedinicu. Ovoga puta je bila hemija. Najopasniji profesor u celoj školi. Kažu da je nekada rekao da nema učenika koji će kod njega dobiti pravu trojku jer je hemija ispunjena formulama i da nema toga ko će sve formule zapamtiti. I on me je počeo ispitivati pri kraju časa. Zazvonilo je. Bio je zadovoljan mojim znanjem i rekao:’Miki, zadovoljan sam sa ovim što si odgovarao, pa ću ti zato pokloniti trojku.’ Profesore, i ja bih bio zadovoljan sa poklonom da neko od pitanja nisam znao, ali ne volim niko ništa da mi poklanja pa zbog toga ne pristajem da mi sada poklonite trojku. Zadovoljiću se kada dobijem peticu a ona mi uopšte neće biti poklonjena.

Zatvorio je dnevnik zalupivši ga iz sve snage:’Videćemo uobraženko. Videćemo sledećeg časa.’ Ljutito je ušao u zbornicu i sa vrata počeo da viče:’Drage kolege i koleginice, prvi put mi se desilo da me jedan učenik ovoliko iznervira. Naučio je, ne mogu reći da nije i kada sam mu rekao da ću mu pokloniti trojku, ta uobražena neznalica je rekla da će sledeći čas odgovarati za peticu – viknuo je i lupio dlanom o dlan. Svi su ćutali samo se profesorica kod koje sam prethodno dobio peticu nasmejala. Svi su se okrenuli ka njoj. ’Kolega, da li je o Mikiju reč?’ On se zamalo onesvestio od zaprepašćenja:’Otkuda znate, koleginice?’ ‘Ja sam ga ispitivala pre par časova. Znate šta mi je rekao?’ Svi su u isčekivanju gledali ka njoj, niko ne progovarajući ni reč.’Da će iz osam predmeta iz kojih je na polugodištu imao jedinice, zastupati školu na takmičenju.’