Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 3

Vreme pauze u našem studiju. Marko, naš kamerman je došao sa godišnjeg odmora. Doneo je svašta za jelo i piće. I naš direktor je sa nama. Posle uobičajenih pitanja: kako je bilo, kako si proveo odmor, jesi li se malo odmorio… počinje priča zbog koje polako zaboravljamo na jelo i piće. Svi primećujemo da se i direktor uključuje i sve pomnije prati šta Marko priča.

„Morao sam ove godine, dragi prijatelji, na insistiranje mog oca, prvih par dana svog godišnjeg odmora, umesto na moru, da provedem u jednom selu u Crnoj Gori. Svi znate da sam poreklom Crnogorac, ali ovo što mi se desilo nećete moći tako lako da poverujete. Otac me već nekoliko godina uporno tera da ga povedem u njegovo rodno selo da poseti brata. Pokušao sam i ove godine da to izbegnem i da odem sa porodicom na more bez njega, ali je on bio uporan. Uz malu raspravu sa ženom, uz obećanje da ćemo ga ostaviti u njegovoj porodičnoj kuću i da ćemo istog dana nastaviti našim putem, dođosmo do dogovora. U povratku ćemo svratiti i povesti ga sa nama. I vuk sit i ovce na broju.

Na kraju, moja žena popusti, a deca ko deca – samo da im je da šetaju, pa nije bitno gde. I tako krenusmo. Put kao put, ništa naročito. Ali kada dođosmo u to selo, zaista sam se oduševio. Netaknuta priroda. Blaženstvo i neki spokoj koji se teško može opisati ako se ne doživi. Stigosmo pred stričevu kuću. Stric i strina nas toplo dočekaše. Samo su oni ostali da čuvaju kućno ognjište. Pogledam tatu, njemu oči prosto plamte kao da se tog trenutka ponovo rodio. Grle se braća, a suze samo što im ne pođu na oči. Zaista se nisu dugo videli. A strina, kao prava domaćica, poče da viče na svog muža: ‘Mišo, šta si sta ka kip i ne uvodiš goste u dom. Ajte blagoš strini, ajte ulaste!’ Tapka mene i ženu po ramenima. ‘Ajde i ti đešo, ulaz unutra pa ćemo se tamo ispričat a ne stajat vođe na Sunce!’ gurka tatu i mi svi polako uđosmo. Povede se razgovor o svemu i svačemu, dok strina marljivo sprema ručak. Na stolu razne đakonije. I tako uz ručak, sve polako dođe na svoje mesto. Svi se opustismo. Na moje iznenađenje, žena poče da objašnjava kako ćemo ostati kod njih u gostima dva – tri dana, a onda ćemo produžiti na more, pa ćemo u povratku navratiti da uzmemo tatu. Svima se to dopalo. Izađosmo pred kuću. Sedosmo za sto pod starim dudom i tu nastavismo da pričamo, dok su žena i strina prale sudove. Tog trenutka, putem prođe neka žena. Moj stric ustade, pozdravi je uz poziv da svrati na kafu. Posle kratkog vremena, on se vrati i reče da je to doktorka koja radi u njihovom selu i koja je mnogo poštovana.

‘E moj brate, koliko se otišlo naprijed!’ reče mu moj otac.,A sjećaš li se u naše vrijeme, ili bi odavljen iz Murine išli za Berane kod ljekara ili bi nas poveli tu (pokazuje rukom) do Velike kod Gaca i on bi ne izliječio bolje no svaki doktor.’

Uh, da li je moguće da je moj tata skroz podetinjio – prođe mi kroz glavu, pa se opet vraća na one iste priče koje je bezbroj puta pokušavao meni da isprča! Priče o nekom čudaku. Ma daj, molim te, stotinu puta sam ga prekinuo. Znaš li ti tata koji je ovo vek, znaš li da te neko čuje da bi te odmah proglasio ludim – bezbroj puta sam ga opominjao kada bi meni počeo da priča. Nisam mu branio da te priče priča deci, ali ga ja nikada nisam saslušao. I evo sada, on opet počinje po starom. Baš sam bio spreman da se razbesnim, kad moj stric poče da potvrđuje njegove reči. Bože, da li je moguće da sam sada ja poludeo? Počeo sam da slušam nešto o čemu sam godinama mislio da nije moguće. Njih dvojica su o tom čoveku govorila kao o najvećem čudotvorcu ovoga sveta, a ja sam slušao, slušao i upijao svaku reč kao žedna zemlja što upija vodu! Pa da li je zaista moguće da je takav čovek postojao i da je živeo skoro do samog kraja dvadesetog veka, a da o njemu zna tako mali broj ljudi!

’Miro, aj do Radenka i reči mu nek dođe itno,’ reče moj stric strini da pozove komšiju. Strina ode i brzo se vrati rekavši da će Radenko doći oko osam jer je zauzet nekim poslom.

Blaga letnja noć. Čuju se zrikavci i dosta noćnih ptica. Selo je to, ljudi moji, a ne ko ovde kod nas u Beogradu. Mir. Tišina. Deca pospavala a mi pod dudom sedimo i opet pričamo o čoveku, čudaku, a svaka reč zavređuje posebnu pažnju.

Radenko priča kako su i njega vodili kod tog čudaka. Danima je imao visoku temperaturu i veliku glavobolju. Vodili su ga kod lekara u Berane. Primao je injekcije, pio tablete, ali mu to ništa nije pomoglo. A onda su ga poveli kod tog čudaka i on mu je stavio ruke na glavu. Držao ih je par minuta, a on je imao osećaj da mu je u glavi sve proključalo od toplote. Ali eto, od tada ga više nikada glava nije zabolela.

Priča Radenko, priča moj otac pa moj stric i sve u krug, a ja slušam i ne mogu da verujem. Tako ostasmo skoro do dvadeset tri časa. Dogovorismo se da se opet sutra uveče sretnemo i da oni pozovu još komšija i komšinica koji su bili kod tog čudaka, pa će svi ispričati neke svoje doživljaje. Svima je bilo interesantno da mi ispričaju svoju priču, jer svi znaju da ja radim na televiziji, pa su mislili da će se tako i oni pojaviti u nekoj emisiji. Celu noć sam se prevrtao po krevetu. Nisam mogao da spavam. Bože dragi, da li je moguće da mi je ovakva priča godinama bila pred očima a ja je nisam primećivao?

Prođe i taj dan. A uveče, kod strica se okupilo, pored Radenka, još šestoro i svi strpljivo čekaju da ispričaju svoju priču. Ama to nije priča, to je istina koja se desila ovim prostodušnim ljudima i koja će sada, po prvi put, biti ispričana nekome, ko će moći o tome da priča dalje, jer to što zna samo mali broj ljudi ovog i susednih sela, treba da sazna ostatak čovečanstva.

‘E moj sine,’ počela je prva da priča komšinica Gordana jer je morala odmah da se vrati.,Mogu ti reć da sam toga čoeka poštovala, al sam ga se vjeruj mi i bojala. On bi često projaha na konja i iša bi do Plava. Tamo bi đe što kupio, može bit kome od poznatijeh ponijo koji melem ili čaj i ondak bi se vrća. Tako je bilo i toga dana. Ja sam kuvala vareniku. Veća šerpa a vako široka’ – pokazuje rukama kako je zamotala kecelju na uši od šerpe.,Čekam. Varenika vri i ja taman da je izmaknem sa šporeta kad neko od đece povika: ‘Eve ga đed Gaco!’ Da li je sudbina tako šćela, tek ja trgnu onu šerpu i cijelijeh dvanajes litara vrele varenike se izli na mene. Lele mene, viknuh ka ljuta kukavica. Peče ka živa vatra, samo što se ne onesvijestim. Svi potrčaše ka meni. Đeca počeše da plaču a moj se Savo izbezumijo. Ja, kako sam pala pored šporeta, varenika me i po licu poparila. Načinio se plik od brade skoro do oka. Čini mi se sve gori na meni. Savo pokušava da mi skine odjeću. Ene viđi – pokazuje mi deo ramena gde je nekada davno koža bila poparena i oguljena.,Tu se još primećuje ožiljak, to mi je Savo odra dok mi je skida majicu. Otvoriše se vrata i odjedamput kao da je sve stalo, ka da se sve umirilo. Vjeruj mi sine, nestade svakoga bola sa mene. Ulazi Gaco ka neko Božije priviđenje.

,Polako Savo, polako, smirite se, sve će nad na Boga bit u redu!’ Plače i leleče moj Savo, a đeca se zbila jedno pored drugoga pa i oni cvile sa rukama na usta.,Šta me snađe Gaco. A viđi brate što će ostat od moje lijepe Goce!’– krenu Savo da me zagrli i da me njegovijem zagrljajem zaštiti od svijeh bolova ili ako je moguće da ih sa mnom podijeli, dok su mu suze nemoćnice klizile niz lice.,Stani Savo,’ uhvati ga Gaco za ruku.,Tako joj nej pomoj no ćeš joj samo odrat kožu. Pušći mene i ne boj se.’ Krenu ka meni čoek za kojega sam čula da su mu ruke vazdan vrele. On ik vako okrenu ka meni i ja umjesto njegove vreline počeh osjećat kako se nešto razliva po meni i kako mi neka sila prosto ladi tijelo. Imala sam osjećaj ka da sneg i led sipa na moje tijelo.,Savo, dajte vode s bunara!’ reče Gaco.

U tom trenu sam osjetila taki spokoj da mi se činilo da mogu zaspat. A moja đeca i Savo, svi mirni, niko ne plače. Savo iziđe da donese vode a pred kućom masa komšija. Svi se tiskaju na prozore i vrata da bi viđeli što se zbiva. Začudo, niko ništa ne pita. Naš komšija Đoko napunio kofu vode donoseći je Savu. Savo je dodade Gacu a on je svu izli na mene. Viđi sine. Ođe je voda vazdan ladna ka led, ali se meni tada učini da je mlaka.,Sad ću ja’ – reče Gaco i krenu do konja. Ljuđi mu ćutke napraviše prolaz, on ojde, iz bisaga uze neki njegov melem, i tog trena nikoga ne pozdravi. Uđe unutra i sa tijem melemom poče da me maže. Prvo me namaza na lice. Kad me maza po tijelu, tad sam bez ikakoga bola mogla da svučem ođeću a da mi se koža ne zalijepi za nju.,E, oprosti sad’ reče mi on.,Sada ćes morati ostatak tijela đe te varenika poparila sama da namažeš, da sačekaš petnajestak minuta pa se preodeni, a za to vrijeme će nam tvoja Zlata skuvat po jednu kavu.’

‘Zlato, ćerko, umijes li kuvat kavu?’ pita je on, a ja, kunem se ovijem krstom i jednijem Gospodom, idem u drugu sobu bez ikakoga bola.

‘Umijem đedo, kako ne umijem!’ Čujem kako mu moja Zlata odgovara i vidim kako on odlazi među ljude i sa njima se pozdravlja. Savo dohvatio flašu i čaše i samo sipa lozu ljuđima da popiju, jer veli on: ‘Vidim da joj je mnogo bolje.’ Nudi i Gaca, a on odbija jer veli nikada ne smije pit rakiju dok pomaže ljuđima. Pred kućom se svi raspričali i svi bi da znaju što se sa mnom zbilo. U toj njihovoj priči prođe tijek petnaes minuta, a ja se preodenuta pojavik na vrata. Taki muk i tišina vele da postoji samo na oni svijet. Niko da se mrdne. Oči nevjerovanja uprte u mene. A ja gledam u njik i ne znam što je. Bože, da nijesam zaspala? Krenuh da se štipnem za obraz đe mi je bio plik. Niti bola niti plika. Tog trena ka da se svi probudiše i svi se u isti mah sjetiše da postave po neko pitanje. A Gaco? On srknu još gutljaj kave koji mu je preosta, dođe do mene, uze melem koji sam još nesvjesno stezala u ruku i krenu ka svojemu konju. Savo se prvi pribra. Dohvati ga za ruku i poče da mu zahvaljuje pitajući ga koliko mu duguje za spasenje mojega života. ’Savo brate’ – opet blage umirujuće riječi iz njegovijeh usta ’ko sam ja da meni zahvaljuješ, ko sam ja da bi moga spasit nečiji život! Sve je to Božija volja i Božija promisa, što me je posla da se kroz mene jopet proslavi ime njegovo.’ Jopet tišina. I jopet kako je nečujno doša tako je nečujno i otiša. Eto sine, to je priča mojega života u koju je teško povjerovat, al ti se kunem da je istinita. Taki ti je bio moj kontakt s tijem Božijem čoekom kojega poslijen nazvaše svakojakijem imenima.’

Drugu priču je počeo Pero. Ni ona nije ništa manje interesantna od prve. Ispričao je ovako:

‘Viđi sine, znam da su se granice medicine ka i granice tehnike proširile do savršenstva, ali isto tako znam da dođe vrijeme kada se, i pored najveće tehnike i pored najsavremenije medicine, nekome ne može pomoj, pa makar taj ima svo blago svijeta. E tako ti je bilo i sa mnom. Dobik temperaturu oko četeres. Ođe u Berane me pregledaše te me pod itno prebaciše u Podgoricu. Ni tamo nijesu znali što će sa mnaom te pravac na VMA u Biograd. Ljuđi moji, temperatura ne pada cijelik dvades dana, a ja kopnim ka snijeg na Sunce. Smrša sam ciglih dvades kila. Roditelji da polude. Ljekari vele: Spremajte se za najgore. Žena plače, ne prestaje. Dođe nam jedan rođak da pita za moje zdravlje. Roditelji mu sve ispričaše a on im dade predlog da ojdu kod Gaca i da vide, može bit, će mi on pomoj. Roditelji ojdoše ka bez glave i bez duše kod njega. Namjera im bijaše da ga mole da pomogne a oni će dat sve što mogu od svoje sirotinje. Svi znaju da su moji roditelji najsiromašnije živjeli u selu. On ik primi ka rod najrođeniji. Ugosti ik i reče da će šnjima pravac za Biograd. Ponijo je sa sobom trave i korijenje i doša. Ja tad ništa nijesam zna za sebe, nijesam zna ni da li je dolazijo, ali mi je tata reka kasnije da je on bijo, da je njegove ruke drža na mene, da mi je da neki odvar koji je skuva u bolničku kuhinju, da sam ja to izijo i da je reka tati da ga čeka tu kod mene do sjutra dok se on ne vrne. A on je poša kod Zorana Vasovoga sina da se saš njime vidi. Ja sam se za po sata rasvijestio iz beude. Temperatura je nestala ka da je nikad nije ni bilo. Konzilijum ljekara je doša čudeći se kako sam ja za tren oka ozdravio, a oni me nijesu mogli dvades dana izliječit. Jopet su uradili sve analize i jopet je sve pokazalo odlične rezultate. Poslijen jutarnjih analiza su me otpustili iz bolnice. Sve smo pokupili i baš da krenemo kad ete ga Gaco.

,Što ste šćeli, otić bez mene, jel? E ne može!’ Našali se on sa nama i mi zajedno pođosmo. Pred bolnicom nas čeka Zoran koji nas kolima prebaci do autobuske.

,E moj čika Đuro – veli Zoran mojeme ocu – nej vjerovat a ja ti se mogu zaklijet na đecu da je sinoć lično predsjednik Tito zva našega strica Gaca do ojde da ga posjeti. Sta sam ka ukopan kad sam to čuo. Nije šala moj sine, u to vrijeme, da se ojde kod Tita.

Mnogo kasnije, meni je đedo ispričao da je on sa svojim moćima uticao na Tita da bi ga on pozvao na razgovor. Rekao mi je da je kod svih ljudi postizao uspehe uticajem na njihovu svest, pa je rešio da to isproba na najuticajniju ličnost toga vremena. Tito ga je primio i sve je prošlo u najboljem redu, a kada je đedo otišao, Tito je otresao glavom kao da se probudio iz nekog sna.

Mi smo se vrnuli kući a posjen su po selu pričali kako ga je Tito zva da bi moga popričat s najmudrijim čoekom Crne Gore. Vele i da su se slikali i da su neki viđeli tu sliku, a među njima i moj otac Đuro, kad je iša u posjetu kod njega kući. Pa ako koza laže rog ne laže, vele naši stari. Ete ti sine, to je priča mojega života đe sam se uvjerio da je njegova energija i da su njegove trave i korijenje mnogo delotvornije no sve tablete i injekcije ovoga svijeta.’

Treću priču je počeo Tomo:,Slušaj sine, moja je priča malko drugačija no njine. Rej ću ti samo da sam iša kod toga čoeka više puta i vazda mi je pomoga. Ali jednom ja svrnu kod njega, više da ga posjetim no što mi je išta treba. Kad tamo, kod njega neki ljuđi i žene. Bog ti ga zna oklen su došli. Pozdravik se sa svijema pa rekoh: Neću sjeđet, no sam doša samo da ti zahvalim i da ti rečem da od moje malaksalosti i bola u nogama nema niđe ništa. Viđi me, stojim ka stijena. Širim ruke i svima se pokazujem. Nikakva me sila ne može mrdnut s mjesta.’

,Misliš Tomo?‘ upita me Gaco sa njegovijem vazdan blagijem glasom. Ne mislim, no znam Gaco – odgovorih mu.,Dobro Tomo, ondak se nej ljutit da ti nešto pokažem.’ A đe Gaco da se ljutim, ti da mi ruku posiječes ja se na tebe ne bi naljutio.

Tad on pruži ruke ka meni. Malo malo i ja poček osjećat ka da neka sila prolazi kroz moje tijelo. Ene čuda, dok sam staja vako uspravan a tijelo mi se poče samo micat čas tamo čas vamo, čas naprijed čas nazad. Ruke mi uz tijelo a ono se savija skoro do zemlje. Pomislim, sad ću padnut a jopet me neka sila podiže, a da me on nije ni prstom dotaka. Kad me ispravi, šlapnu rukama a ja ka da sam se iz nekoga sna probudijo. Sve znam, sve sam viđeo a jopet ka da sam spava. Rekok: Bože dragi, čudnog li čoeka i čudne li sile u njemu obitavaju.

Ete ti sine moje priče. Nije duga ali je čudna i istinita.’

Zatim nam se Marko ovako obrati: „Direktore, a i svi ostali, obratite pažnju na ovu priču jer mi je ona bila najinteresantnija, a nekako je, kad čovek malo bolje razmisli, veoma prihvatljiva.“

,E sluša sad mene da ti ja rečem par rečenica. Ada znam da je nemoguće vjerovat, ali tu je selo, pa ti oni svi mogu potvrdit’ – poče svoju priču komšinica Ljuba.,Mojega muža Mikana strefi šlog. Ukočiše mu se ruka i noga i ne mogaše ni jednu jedinu riječ progovorit. Liječili su ga svi ljekari Crne Gore. I moj sin je doktor, ali džabe, ni on ni ostali mu ne mogaju pomoj. Osta mi čoek ukočen, ni da se mrdne, ni da progovori. Sve moguće banje i sve moguće terapije ne davaju nikake rezultate. Đe smo čuli tu smo ga vodili. Niđe ništa da pomogne. A on gljeda u nas i sve bi šćeo nešto da nam reče, ali ne može. Tako prođe oko šest mjeseci. Mi više izgubismo svaku nadu za njegovo ozdravljenje. Dolazi rodbina i komšije sa svijek strana da ga posjete. Dođe Panto, Stojanov sin. Oni žive na kraj sela i on, kroz razgovor, pomenu Gaca. Tog trena, moj Mikan ka da dobi neku snagu. Poče klimat glavom mučeći se da nešto progovori. Što je Mikane? Šta te toliko uzbudilo? Jel ti što teško? Pitamo mi, a on samo odmahuje glavom. Tad Panto reče:,Me se čini da se on uzbudijo kad sam ja pomenuo.’ Tad Mikan jopet zaklima glavom i ondak ga ja upitak: Mikane, oli da te povedemo kod Gaca? On jopet zaklima glavom. E moj sine, tad mi bi jasno što nas je on onako gleda. Htijo nam je reć da ga vodimo kod Gaca, ali nije moga. Mi se spremismo i bogme ga s teškom mukom povedosmo kod njega. Primi nas čoek, sve redno i poče š njime da radi. Kako on pomjera ruke, tako se Mikanu pomjeraju čas ruke, čas noge. On se znoji, sve mu niz obraze voda curi. Stade čoek, uze malo vazduha, pa ondak poče da nam objašnjava:,Viđi Ljube, neću ve lažat jer nikad nijesam laga, pa neću ni sad. Njegovo stanje je baš mnogo loše. Jedino me raduje što mi pokazuje da prolazi tako malo energije da se jedva na prste osjeća. A što ćemo. Ova se bolest i tako i tako ne može izliječit sa dvije, tri masaže. To ti je isto Ljube ka da peglaš veš pa ti pregori kabal. E tako ti je kod njega. U mozgu izgorio nerv koji prenosi komande tijelu, pa sad tijelo nema što pokrenut. Neću ve ohrabrit, ali vi iskreno moram reć da me raduje i to malo energije koje prolazi kroz njegovo tijelo. I to malo je za mene veliki pokazatelj. No sluša – lakše je meni pojakat na konja i doj do vas, no vama da se š njime prtite, pa ću tako ja dolazit jedno petnaes dana, dok on ne počne sam da odi.’

Kako on to izreče, tako Mikan poče da klima glavom i prvi put poslijen toliko vremena poče da izgovara. Ja ja ja. On ka malo dijete koje tek počinje pričat, a nama suze na oči od radosti. Tad se Gaco okrenu i saš njime poče pričat:,Viđi Mikane, ja znam da me ti sve razumiješ. Jel tako?‘ Mikan klimnu glavom i jopet reče – ja. Svi se tome začudismo.

,Ja ću ti Mikane otvoreno ispričat o nečemu što mali broj ljuđi na ovi svijet zna. Ovo mi je zapis koji je osta još od mojega prađeda i biće ti čudno kad ga budeš sluša, ali znaj da je istina.’

On ojde do sobe i vrnu se sa nekom prastarom sveskom. ‘Eve Mikane, sve je ođen zapisano. Ljudski mozak rabota od četiri do sedam, a kod fenomena do deset procenata. E viđi, sve ono što je pregorjelo u onijeh četiri do sedam procenata to se sa ovijem vježbama i sa mojijem radom može zamijenit, popravit i izliječit. To je rabota isto ka da uzmeš jedno stablo obima oko petnaes centi i kroz njega se trudiš golijem prstima da načiniš rupu. Nije lako, ali moraš bit uporan i moraš vjerovat, jer kad čoek vjeruje, ondak može postić sve na ovi svijet.’

Svi smo tada mislili – e Bože čudna čoeka! A mojeme Mikanu oči sjaje, klima glavom i samo veli – Ja.

‘Ođe su ti, moj Mikane, napravljene take vježbe da se ljudski mozak može razvit do takijeh razmjera da oni čoek koji vježba može samo stajat i gledat u drugoga čoeka a ovome će glava puknut ka da mu je neko turija bombu u nju. Eno pogledaj.’ Mikan je seđeo na krevet a nas troje za stolom.,Dršte svi troje taj sto što možete jače.’ Mi ga dohvatismo i stegosmo a Gaco samo ispruži ruku i pomjeri je. I nas i sto neka sila pomjeri jedno po metra. Svi smo se sledili od straha a Mikan poče da se smije. Gaco jopet pomjeri ruku i mi se vrnusmo đe smo bili. Gledamo po stolu da nije đe što zakačio pa da nas je to povuklo, ali niđe ništa nema. A on se smije i veli:,Što je, ne vjerujete? ‘ A nije da ne vjerujemo, no se čudimo Gaco. ‘Pa dobro, eve vam ondak da se još malo čudite i da još više povjerujete.‘ Pruži ruku i flaša sa sredine stola sama ustade i svima nam dopuni čašice sa rakijom. Nije je ni taka, očiju mi mojijeh. Ojdosmo mi od njega srećni i zadovoljni, a bogme pomalo i zbunjeni, a posljen on poče dolazit kod nas. Da si moga viđet kad je radio sa Mikanom kake je neartikulisane zvuke ispušća, ali se ubrzo viđahu rezultati. Za par dana, Mikan poče po neku riječ izgovarat i sve se više i bolje pokretaše. Svi smo bili zapanjeni njegovijem ozdravljenjem. Malo prije rekok da mi je sin doktor. On je priča svojijem prijateljima, doktorima, o čudnom ozdravljenju svojega oca. Normalno da mu nijesu vjerovali. Jednoga dana, moj sin ga je pita bi li moga doj s drugijem doktorima koji bi se šćeli š njime upoznat i viđet kako on to radi. A Gaco ga je pita: ‘A je li sine, oni tebi ne vjeruju to što si im ispriča?’

‘Bogme đede Gaco, svi smo mi doktori taki i ne vjerujem, ničemu drugom osim medicini’ – odgovori mu sin spušćene glave ka da ga bijaše stid da ga gljeda u oči. ‘Dobro sine, dobro. Zovni ik pa će se uvjerit.’

To se desilo petnaestoga dana od kako ga je Gaco masira. Toga smo dana zaklali jagnje i spremili svašta da bi dočekali doktore a bogme da bi i Gaca ugostili. A moj Mikan već odi i već izgovara đe – đe po koju rečenicu. Jes da mu još teško ide i da ga je teže razumjet, ali on zbori. I taman toga dana Gaco završava njegovu masažu, kad čusmo u dvorištu kako stigoše kola. Moj sin i drugi doktori. Njik petoro. Otvorismo širom vrata i izađosmo da ik dočekamo. Ja rabotam oko pripremanja jela, a Gaco sedi pored Mikana na krevet. Oni taman došli do vrata i oće da uljegnu, kad Gaco maknu rukom. Vrata otvorena, a oni ne mogu ući. Ha tamo, ha ovamo, nikako, ka da je neko postavio neku nevidljivu barijeru ili staklo, ili ne znam što bi drugo rekla. Tek Gaco se nasmija i reče:,Što je drugovi doktori? Ne vjerujete? Da li ovako što postoji u vašoj medicini? Ajde ajde, slobodno uđite.,Reče im i mače ruku sa kojom je prethodno maknuo pred njima. Jedan od najstarijih doktora se u čudu prekrsti i oni uđoše. Svi se pozdravismo. Kad viđeše Mikanov oporavak u očima im se mogaše viđet poštovanje koje ukazivaše Gacu. Posijedasmo i počesmo ručat. A ondak ga doktor Rade upita da li je zaista moguće da on posjeduje taki zapis koji je u moći da aktivira dio ljudskog mozga koji je uspavan, i da li bi on bio spreman da te zapise pokloni medicini da bi to išlo u korist čovječanstva. Gaco se malo nasmeja pa on upita njega:,A bi li ti bio spreman da svoju ruku prekineš i da je dadneš nekom, ne kome je neophodna, no nekome ko će je zloupotrijebit? Ljudska pohlepa za vlast, za moć i za bogatstvo, znajte da nema granice. Ne prijatelju, nemam namjeru da jednoga čoeka koji bi se dokopa ovijeh moći prosto podignem na nivo moći Gospoda.’

Nastade taka tišina da si moga čut zujanje komarca ka da je kaki avion proletio. Prvi se sabra moj sin koji ga upita:,Đede Gaco, bi li nam moga pokazat, bar površno, da iz znatiželje te spise pogledamo?’,E moj sine, ja i kad bi ti da sve moje sveske, ni ti ni iko na svijet ne biste uspjeli bez mojijeh formula ni jedan jedini recept otvorit i viđet šta piše. Sve ti je tamo zapisano u šiframa. Svaka šifra, iako je ista kao druga, uvijek pokazuje drugu riječ ili drugo značenje. ‘A bi li nam moga pokazat ono sa stolom ka što si učinio kad su moji bili kod tebe?’,Što je, jopet ne vjerujete?’ reče on. ‘Tako je i Isus reka svojijem učenicima: Kad bi u vas bilo vjere kao zrno gorušično, vi biste ovom brdu rekli pomjeri se i ono bi se pomjerilo. Dobro, držite se svi za sto.’

Oni se svi uhvatise, a Gaco poče pomjerat ruke. I oni i sto se pomjeraju po kući ka da su načinjeni od pamuka, a ne što to bijahu ljuđi od sto kila i više. Poslijen ovoga svi sedosmo i objedovasmo. Gaco usta, pozdravi se sa svima i ojde, a mi ostasmo da prepričavamo ove i druge događaje. A normalno da smo pričali o njemu. Tad jedan od doktora reče:,A pušći brate, matori hvalisavac.’

Tad moj Mikan ustade, lupnu rukom po stolu i veoma polako, ali su ga svi čuli, reče: ‘Ne… hvali… se… on… nego… zaista… pomaže…’

Eto ti sada moga Mikana – i hodi, i priča, ka da nikada nije bio bon. To ti je sine, moja priča.”