Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 9

Tako prođoše i tih nekoliko godina do početka Prvog svetskog rata. Propade Turska imperija, ali se nad svetom nadvila druga muka i problem. Opet je pećina koju je moj đedo otkrio odigrala ključnu ulogu za očuvanje naše porodice. Prođe i taj rat. Dođe vreme obnove. Iscrpljenom narodu ne osta ništa drugo nego da se upregne u neprestane poslove i da na taj način zemlja opet stane na noge. Odmah posle rata, odluči prađed da oženi moga đeda. Tada je bio običaj da se devojke udaju po preporuci. Tako su neki naši rođaci došli kod moga prađeda dogovarajući se da isprose Maru, koja bijaše prva žena moga đeda. Isprosiše je i oženiše moga đeda iako se on o tome ništa nije pitao. Živeo je sa tom baba Marom deset godina, ali sa njom nije imao dece. Jednom prilikom sam ga pitao zašto je sa njom živeo deset godina, iako je kao vidovit mogao da zna da sa njom neće imati dece. Đedo mi je odgovorio da je on to osećao, ali se svim silama trudio da to potisne i da stvori osećaj komande svesti da će dobiti dete. Zavoleo je, jer je bila lepa kao anđeo Božiji i svoje je moći usmerio ka tome da ona zatrudni. Tada još moj đed nije pravio meleme za razne bolesti, još nije koristio sposobnost vidovitosti da bi s tim moćima sastavio trave koje će pomoći kod raznih oboljenja, nego je samo koristio moći usmerenja svesti. Sve je bilo uzalud. Baba Mara ne mogaše nikako da ostane trudna. Videvši svoju manu, ona odluči da napusti moga đeda i ode ostatak svog života da provede u manastiru. Žalio je moj đedo za njom. Pokušao je da je odgovori od njenog nauma, ali ona beše nepokolebljiva u svojoj odluci. Patio je dugo. U svom bolu, jednoga dana reče svom ocu: ‘Tajo, oženiću se još jedanput i dobiću svoju đecu, ali ću se tajo poslije rata posvijetit i pronajću taki melem koji će pomoć mnogijem ženama koje ne mogu imat đece.’

‘Koji rat sine Bog s’tobom? Samo što se rat završio. Još nijesmo dobro stali na noge, a ti jopet pominješ rat. Nemo sine, kumim te Bogom da te ko čuje!’

‘Tajo, ja sam ovo tebi reka a viđećeš da će ovi rat koji dolazi bit mnogo veći i razorniji no ovi što je bio. Proć će tajo još mnogo godina ali to nećemo moj da izbegnemo.’

Tako i bi. Đedo se oženi i dobi prvo ćerku Radmilu pa sina Miša i jos jednu ćerku Borku. Onda mu se dve i tri godine pre rata odmoriše roditelji. Prvo otac pa onda majka. Posle njhove smrti moj đedo prionu da obezbedi što više pećinu jer vikaše: ‘Ona će nam biti važnija no kuća, jer će nam kuću zapaliti.’ Krišom je tamo unosio drva, brašno, kukuruz, so, šećer i još mnogo potrepština koje će im biti neophodne u teškim danima koji dolaze. U pećini je bilo prostora za vise od dvesta, trista osoba, ali je bilo malo vode koja se slivala sa svoda i koja je bila dovoljna za tridesetak do četrdeset osoba. Potok nije bio daleko, pa je moj đed skupljao dosta flaša. Tada je počeo da ide od kuće do kuće i od svih je tražio da mu pozajme po pedeset do sto kilograma kukuruza, pšenice, ovsa pasulja, krompira, kupusa… Ljudi su mu davali šta je ko imao a on je sve to beležio u svesku i potajno ubacivao u pećinu. Uzimao je od ljudi suvo meso, čvarke, kobasice i sve ostalo što je moglo da se smesti u pećinu. A onda dođe naređenje da se svi muškarci stariji od osamnaest godina prijave u vojne centre, jer se Švabo sprema da nas napadne. Tada moj đed pozva sve stanovnike sela na zbor i reče da se spremaju teška vremena i da će mnogi izginuti. On se potrudio da od svih njih pozajmi sve što se moglo pozajmiti i da će im sada to sve što je pozajmio biti zalog za opstanak njihovih porodica. Ljudi će morati da ratuju ali će starci, žene i đeca moći da se sklone u tu pećinu koja je maltene tu u sred sela a za koju niko od njih ne zna. Prvo su pomislili da on priča neke gluposti, ali kad ih je poveo i pokazao im pećinu, svi su zanemeli.

‘Ljudi, bilo bi dobro da pokoljemo stoku, da sve osušimo i da ostavimo svojim porodicama, jer ako ostavimo stoku, drugi će nam ih poklati.’

Tada se ljudi užurbaše i poklaše svoju stoku, a onda malo prosušiše meso i sve to složno doneše u pećinu. Tada su svi složno pošli da brane svoju domovinu. Drugi je rat, kao što je i rekao moj đedo, bio mnogo veći i razorniji nego Prvi. Ginulo se na sve strane. Nije bilo dana da nečija majka ne zakuka. Seljaci se organizovaše pa postaviše straže i pod budnim okom obrađivaše zemlju. Đe đe se održalo po nekoliko kokošaka koje su se raskvocale i svaka je vodila po deset i više pilića. Bilo je i nešto koza koje su u odsustvu ljudi prosto podivljale. S vremena na vreme, kada bi Arnauti preko Čakora krenuli da pljačkaju, naši bi seljaci brže – bolje pobegli u pećinu, vodeći računa da nikako ne odaju to svoje, života vredno sklonište.

Mukotrpno prolazaše godina za godinom. Sve kuće u selu zapališe, ili švabski vojnici ili razni lopovi i odmetnici, ali nikom ne pođe za rukom da otkrije pećinu. I tako se starci, žene i đeca sačuvaše od ratnog pogroma. Mada mnogi od tih, starijih osoba, a i od nejake đece ne dočekaše kraj rata. Mnogi ratnici, vojnici naše domovine, ostaviše kosti po raznim bojištima. Na kraju tog ratnog vihora koji trajaše pet godina, od bataljona vojnika koji su pošli da brane domovinu, vratiše se samo njih petnaestak. Opet su svi složno krenuli da obrađuju zemlju i da obnavljaju domovinu. Deca, odrasli, starci, svi su složno i zdušno pomagali jedni drugima, a naročito porodicama koje su ostale bez domaćina kuće. Tuga se polako zaboravljala jer su se rađali novi naraštaji. Deca su opet počela da ispunjavaju domove. Nastupilo je vreme oskudice i gladi. Došla je Titova vlast i Komunistička partija Jugoslavije. Bratstvo i jedinstvo. Odjedanput smo postali braća sa onima koji su do juče krali i ubijali članove naših porodica. Doneti su zakoni koji se mnogima nisu sviđali, ali narod kao narod – tu ništa nije mogao da izmeni. Mnogi su i posle rata izgubili glavu samo ako bi se požalili na sistem Titove vladavine. Pored mnogih drugih naređenja, izdato je naređenje da se obavezno prijavljuju vidoviti ljudi ili osobe koje gledaju u šolju. Tako je moj đedo bio prinuđen da svoje sposobnosti i vidovitost nikome ne pokazuje. One nisu nestale, ali ih je on počeo usmeravati na drugu stranu. Mesto gde je živeo, čista priroda i neprestani dotok čiste energije, učiniše da se njegova moć mnogostruko uvećala. Tada je počeo pažnju da usmerava na moć razvijanja mozga, sposobnost koju mu je kao Izabraniku u naslestvo ostavio njegov đedo. Počeo je sa tim moćima da usmerava svest ka raznim travama, to jest da traži u kombinaciji više trava lekovitost za mnoge bolesti. Držao bi određenu travu po nekoliko sati, neprestano gledajući u nju i posle toga ili posle određenih otkrivanja u njegovoj svesti, on bi tu travu ili odbacio, ili bi je sklonio i počeo da zapisuje recepte za meleme koje mu je njegova svest otvorila.

Prolazili si i dani i godine a on je marljivo radio i sastavljao recepte za meleme koji će izlečiti mnoge neizlečive bolesti. Pored melema koje je sastavljao, svakodnevno je vežbao proces razvijanja mozga. Zbog nedostatka pravih komunikacija sa ljudima, on je bio prinuđen da te opite isprobava na životinjama. Mnogo puta se čudio sam sebi sa koliko procenata uspešnosti mu to polazi za rukom. A onda je počeo da zapisuje koliko mu puta neće poći za rukom u toku jednog meseca da izvrši komandu svesti nad nekom životinjom. U prvim mesecima nije uspeo jedanput, dvaput ili najviše tri puta. A onda je, par godina, postizao stopostotne rezultate. A onda je, da niko ne zna, odlazio na pijac gde uvek ima gužve i te svoje moći počeo da isprobava na ljudima. Ušao bi u kafanu da ruča i tamo za trenutak svoje moći usmerio na konobara. On bi odnosio pića i hranu osobama koje mu to nisu naručile. Onda bi, kada bi se vlasnik kafane dovoljno iznervirao, počeo da usmerava moći ka njemu, a ovaj bi onda krenuo da sam služi nezadovoljne goste. Pun samopouzdanja, sa rečima izvinjenja, vlasnik bi radio, a kad bi i on počeo da greši, ljudi su se grohotom smejali i nesu obraćali pažnju sa čim su usluženi. Onda bi usmerio svest na nekog gosta koji je pio samo sokove, a on bi počeo da se povodi kao da je najpijaniji na svetu. Ljudi bi se još više smejali, ali niko nije mogao da dokuči ko je inicijator svih tih šala. Dešavalo bi mu se da počne da usmerava svest i da onda počne da oseća šta ta osoba misli. To osećanje mu je bilo novo i bilo mu je mnogo interesantno. Počeo je sve više da ga upražnjava. U početku nije imao stopostotni uspeh. A onda je u tome postizao izvanredne rezultate i što je najčudnije, primetio je da može da čita misli svakoj od prisutnih osoba na koje bi usmerio svest. Mogao je da im pročita misli, a mogao je da im naredi da izvrše njegovu volju.

Sve češće je vežbao i moći da govori tuđim glasom, a da ne otvara usta. Usavršio je i moć, da ako počne da misli o nekim osobama, te osobe obavezno za dan – dva dolaze da ga posete. Nisu znale razlog, ali bi govorili da ih je naka sila naterala da dođu.

Nikada nije zaboravio, kada je, dok je bio u manastiru, usmerio svest ka štapu kojim ga je Vladika tukao. Tada se taj štap, po mišljenju svih prisutnih, istrgao iz Vladikine ruke i počeo da udara po vladiki. Niko tog trenutka nije ni pomislio, da je istrgnuti štap, i udarci koji su se sručili na Vladikina leđa, delo nemoćnog dečaka, koji je bio zavezan ispred njih. Nastavio je sa tim. Počinjao je da podiže i pomera razne predmete a da ih nije ni prstom dirnuo. Vežbao je i verovao da do pravih rezultata jedino tako može da se dođe.

Velikom upornošću, on je dolazio do ostvarivanja ciljeva za koji ljudski um još nije mogao da pojmi da postoje, a kamoli da ih je moguće ostvariti.