Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 14

„I ova vežba će ti biti interesantna, ali je nemoj olako shvatiti. Veoma lako ti polazi za rukom da pomeraš predmete i druge ljuđe pa ćeš sada izvežbati da pomeraš samoga sebe.“

Znam đedo da mi sve polazi za rukom, ali nikad nisam probao sam sebe da pomerim – odgovorio sam mu.

‘Sada ćeš probati i kao kod svih vežbi i ovde ćeš postići odlične rezultate.’ Oću đedo. Svaku vežbu koju mi pokažeš ja ću izvežbati do savršenstva. ‘E sine, ovaj put ti neću ništa pokazati nego ćeš morati sam da se snalaziš da bi uspeo. Uglavnom, rezultati moraju biti odlični.’

Do sada sam uvek usmeravao energiju ka drugima a sada sam morao da je usmerim ka sebi. Pokušavao sam stotinama i hiljadama puta ali nikako nisam uspevao. Mučio sam se kao nikada do sada. Đedo je rekao da će biti interesantna i da je ne smem olako shvatiti, a ja sam na sve moguće načine pokušavao, prilazio sa svake strane al ipak nisam uspevao. Dao mi je zadatak očekujući ili rezultate ili apel za pomoć. Dok mu se ne obratim za pomoć, on mi je neće sam pružiti. Nisam imao kud. Zamolio sam ga a on mi je objasnio suštinu. Podsetio me je da je svaki čovek sastavljen iz duha i tela. Duh je sila a telo je materija. Samo mi je te dve rečenice rekao i meni je sve bilo jasno. Shvatio sam zašto je ova vežba bila posle prethodne, odvajanje duha od tela. To sam postizao bez problema. To sam isto i sada uradio. Razdvojio sam duh i telo i za devet minuta pokušao da postignem cilj. Postao sam nestrpljiv pa mi zbog toga nije uspelo. Smirio sam se i opet još mnogo puta pokušavao. Tek sam trećeg dana uspeo. Pomerio sam sebe za nekih desetak – petnaest santimetara. Javio sam to đedu a on je na to odgovorio: ‘Nastavi još do savršenstva.’

Nastavio sam. Postalo mi je jasno da moj duh, ako ja ne želim, niko ne može videti. A ako poželim, onda ga mogu videti samo osobe kojima se želim pokazati. Može biti grupa od nekoliko desetina ljudi, ali ga mogu videti jedan, dvoje ili onoliko osoba koliko ja hoću.

Odjedanput mi se pojavila sasvim jasna slika pred očima: Video sam nekog, meni nepoznatog pedesetogodišnjaka, kako sedi u nekoj drvenoj kući a njegov duh, koji je izašao iz tela, je bio vidljiv i jednoj i drugoj grupi, nepoznatih ljudi koji su se nalazili udaljeni jedni od drugih sa dve strane te kućice. I jedna i druga grupa su bile naoružane puškama i neprestano su pucali u njegovog duha. Nisu ga mogli pogoditi, ali su zato pogađali jedni druge. Nisam u potpunosti znao da objasnim kakvo mi se snojavljenje pojavilo pred očima, ali je moj đedo sve shvatio. Počeo je da vrti rukama oko moje glave, ja sam osećao sve veću toplinu i na kraju zaspao. Probudio sam se na mestu gde sam vežbao. Kao kroz maglu sam nešto naslućivao, ali se ničeg nisam sećao. Ispričao sam sve đedu našta mi je on rekao da sam zaspao i da sam verovatno sve sanjao. Ostao sam u tom ubeđenju. Mnogo, mnogo godina kasnije ta slika, koja mi se tada otvorila postala je surova stvarnost.

Đedo je zahtevao da vidi do kojih sam rezultata došao ovom vežbom. Sav srećan, počeo sam pokazivati da svoje telo mogu pomeriti čitavih pet, šest metara. Tada je on pružio svoje ruke prema meni i ja sam se našao čitavih trideset – četrdeset metara dalje. Bio sam oduševljen.

‘Je li ti dosadno da pešačiš?’ – upitao me je dok sam mu se približavao.

Mislio sam da me pita zbog tih trideset, četrdeset metara pa sam mu odgovorio da mi nije ni teško ni dosadno. Pružio je opet svoje ruke prema meni i ja sam se našao na susednom brdu koje je od naše kuće udaljeno više od dva kilometra. Radost i ponos su preplavili moju dušu jer sam znao da đedo ovo nije slučajno uradio. Hteo je da mi pokaže da ću i ja to isto, posle upornih vežbi, moći da uradim. Tada se i on pojavio pored mene. Sa mojim đedom iznenađenjima nikada kraja!

‘Sine, meni je dosadno da pešačim pa ću se teleportovati do kuće a ti, kada ne možeš to da uradiš, dođi pešice.’

Nestao je, a ja sam pokušao da se teleportujem. Uspevalo mi je pet šest metara, koliko sam do sada izvežbao. Išao sam pešice i razmišljao da je đedo ovaj put, kao i uvek, bio u pravu.

‘Moraš ovladati svojim duhom da se tvoje telo oseća kao perce. Tada ćeš moći u trenu sebe da prebačiš i po nekoliko kilometara ili nekoliko desetina ili stotina kilometara dalje od mesta na kojem se nalaziš. Kada prebacuješ svoje tel, moraš biti na otvorenom prostoru ili u kući na kojoj su ili vrata ili prozori otvoreni. Duhom možeš proći i kroz zatvorena vrata i kroz zid ali sa telom to nećeš uspeti jer je ono materija’ – savetovao me je đedo. ‘I nikada ne zaboravi da imaš moći koje nema niko na svetu, ali ih možeš koistiti samo u dobrotvorne svrhe. Nikada nikog samovoljno ne smeš ubiti, jedino ako braniš svoj ili živote članova svoje porodice.’

Sve sam shvatio i nastavio još upornije da treniram. U ranijim vremenima sam mislio da su moje telo i duh istih vrednosti a sada znam da je duh zapravo, sva moć organizma a telo je samo materija. Znači, telu sam kao materiji mogao dati težinu ili lakoću. Ako poželim sebe da teleportujem na drugo mesto, onda ću telu dati lakoću a ako poželim da stojim na jednom mestu dok pet šest ili više ljudi gurajući pokušavaju da me pomere, onda ću telu dati težinu jedne planine i oni će primetiti da su im uzaludni pokušaji. Saznao sam da telo kao materiju mogu prebaciti gde god hoću, a odmah nakon prebacivanja moj duh će ući u telo i ja ću obavljati radnje kao da sam sve vreme bio na tom mestu. Odlično naučena lekcija je veoma brzo dala odlične rezultate.

‘Neznanje nikoga nije izvelo na pravi put.’ – nasmejao sam se citirajući ove đedove reči. Opet sam zahvaljujući njegovoj pomoći došao do još jednog savršenstva.

Mnogo puta sam u noćnim satima, kada su svi spavali, dolazio do naše kuće. Video bi majku, braću i sestre. Obišao bih naše i dvorišta svih naših rođaka i komšija. Video sam mnoge izmene. To se uvek dešavalo noću a ja sam poželeo da to mogu da uradim kada je dan. Ispričao sam to đedu, a on mi je rekao da mogu to uraditi kada poželim. U početku je bilo lakše da radim noću jer mi je tokom dana bila potrebna veća koncentracija. Tada, kada sam sve izvežbao, mogao sam, bez ikakvih problema, svojim duhom i tokom dana obavljati sve radnje kao i noću. Niko, ako ja ne želim, nije mogao da vidi moj duh nezavisno da li je dan ili noć.

‘Budi obazriv kada to radiš danju jer tu ima jedna smrtna opasnost’ – opomenuo me je đedo kada sam prvi put tokom dana izdvojio svoj duh iz tela. ‘Ako se ne izdvojiš gde te niko neće smetati i ako tvoj duh napusti telo a neko od tvojih, misleći da spavaš, počne da te drmusa, tog trenutka te ništa na svetu ne može spasiti jer tvoj duh neće uspeti da se vrati u tvoje telo i ti ćeš umreti. Zaključaj se. Nije bitno ako neko lupa na vrata ili na prozor. Bitno je da tvoje telo niko ne pomera. jer, ako ti se telo pomeri duh ga u povratku neće prepoznati i neće se vratiti u njega, a telo bez duha je mrtvo telo.’

I ovo sam veoma dobro zapamtio. Sledeći dan sam prvi put mojim duhom posetio moju porodicu preko dana. Uživao sam gledajući ih a oni mene nisu videli. Išao sam i kod mojih rođaka. Bilo mi je interesantno i lepo.