Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 6

Naša ekipa je putovala ka Kraljevu da bismo tamo našli tog čudnog čoveka. Zoran je vozio.

„Veruj mi Marko, pričala mi je prijateljica da je bila kod nekog bioenergetičara Mikija iz Kraljeva“– objašnjavala nam je Tanja. „Kaže da su je leđa bolela dugo vremena, da je probala sve fizikalne terapije i sve moguće tablete, ali joj ništa nije pomoglo. Onda je na youtube naišla na reportažu, mislim da se zvala ‘Bioenergija – Božji dar čudaka sa štapom’ Da, da, mislim da se tako zvala. Ti Marko možes pogledati na youtube, pa ako se tako ne zove, ja ću je pozvati telefonom pa će nam ona reći. Zainteresovao je naslov „Čudak sa štapom“ pa je zbog toga pogledala reportažu i rešila da ga pozove. „Bilo bi dobro da je to on, jer bismo ga tako i mi brže našli“ reče Zoran.

„Kaže da je taj čudak izmasirao u nekoj staroj kući, da se prvo uplašila, ali kada je on završio, videla je da od njenog bola nije ostalo ništa“ dovrši priču Tanja.

U jednom usputnom restoranu, dok smo pili kafu da se malo okrepimo od puta, Marko je izvadio lap – top i počeo po njemu da pretražuje. Ubrzo je našao željenu reportažu. Gledali smo je sat i sedamnaest minuta a da se nismo pomerili s mesta. Obraćali smo pažnju na svaku izgovorenu reč. Mnogo toga je objasnio, ali nigde ni jednom rečju nije pomenuo mogućnosti razvijanja mozga do neslućenih granica. A nas je ta tema najviše interesovala. Na kraju emisije su bili brojevi njegovih telefona koje smo memorisali i krenuli dalje.

„Društvo, mi smo odlično plaćeni, ali mislim da smo sa mrežom za leptire krenuli da uhvatimo duha“ – komentarisao je Zoran.

„Zašto misliš da je tako“ – upitala ga je Tanja.

„Pogledaj realno. Medicina, ekonomija, poljoprivreda, tehnika i sve ostale nauke su doživele toliki razvoj da se ne može opisati, a mi jurimo čoveka koji ima formulu za razvijanje mozga. Ma daj, Tanja, molim te! Sa magnetnom rezonancom se snima i uveličava ljudski mozak i do sto puta i još nikom, pa ni najsavremenijoj medicini nije uspelo da pronađe tu formulu, a kako će uspeti jednom nepismenom ili polupismenom čoveku!“

„Možemo, naravno, za tu tvoju tvrdnju reći da je sto posto tačna. Ali postoji još nešto. Zamisli, ako se čovečanstvo povodi za tom tvojom tvrdnjom jer je ona zaista realna, a onda, sa druge strane, ostane neprimećena neka naizgled sitnica, a ona je, ustvari, rešenje za ogroman napredak i razvoj nauke i čovečanstva.“

„Pobogu Tanja, koja sitnica, koji napredak? Gluposti!“ – počeo je da viče Zoran još više iznerviran i sasvim ubeđen u svoju tvrdnju.

„Ti si Zorane neopisivo tvrdoglav. Gledaš jednostrano kao i mnogi drugi i ne želite ni da pogledate ni da čujete nekog za koga smatrate da nema šta pametno da vam kaže, jer nije fakultetski obrazovan kao vi“ – nastavila je Tanja da se prepire sa njim.

„Halo bre, halo!” – viknuo je Marko zaustavljajući kola jer je on posle odmora vozio. „Da li je moguće da se vas dvoje svađate i raspravljate oko nečeg što je za sada samo pretpostavka? Što se tiče tog zadatka, mi smo odlično plaćeni i hajde da ga uradimo najbolje što možemo. Normalno, bez ikakve svađe i rasprave.“

Nastavismo vožnju uz druge priče i komentare i u večernjim satima stigosmo u Kraljevo. Uzesmo sobe u hotelu „Đerdan“ jer nam neki ljudi objasniše da je on udaljen samo par kilometara od kućice gde radi taj Čudak sa štapom. Dok smo čekali večeru, rešismo da pozovemo Mikija – bioenergetičara, zbog koga smo i došli i da sa njim dogovorimo kada nas može primiti. Pored ostalih gostiju koji su bezbrižno večerali, za prvim stolom do našeg je sedeo jedan veoma elegantan gospodin i kuvarica tog hotela.

Marko je uzeo telefon. „Da li je to gospodin bioenergetičar Miki?“ „Da, da, naravno. Potrudiću se da ne persiram.“ Marko je nastavio razgovor: „Mi bismo zamolili kada imate, to jest kada imaš vremena da nas primiš. Troje, danas smo troje došli. Ne, ne, nismo došli za to, samo trenutak sačekajte, da, da sačekaj“ – stavio je dlan na slušalicu i rekao nam da zakazuje za sve sutra masažu, a onda nastavio sa njim da priča. „Važi, gospodine Miki, onda se vidimo sutra u jedanaest.“ Prekide vezu.

„Bog te video, pogledajte mi dlanove!“ Zaista behu vlažni kao da je ruke izvukao iz vode. „Ja sam novinar, kamerman, reporter a ovako da se ušeprtljam, da ne znam da progovorim— to mi se nije desilo od najranijeg doba moga detinjstva.

„Ha ha ha“ – čuo se smeh a mi se kao po komandi okrenusmo u tom pravcu. Elegantni gospodin za susednim stolom koji se smejao, je upravo ustao i krenuo ka nama.

„Ja sam Cigo i vlasnik sam ovog hotela.“ Sa svima se rukovao i upoznao. „Vidim da niste odavde i da ne poznajete Mikija“ – njegove su reči više zvučale kao tvrdnja nego kao pitanje, a mi smo klimnuli glavama.

„Da li vam je zakazao?“—upitao je Marka.

„Jeste, za sutra u jedanaest nam je zakazao masažu, mada nam to nije bila namera, ali hajde, i na to smo pristali samo da bismo stupili u neki kontakt sa tim čovekom. Zapravo, mi smo sasvim slučajno došli do nekih priča o njegovom dedi koji je živeo u Crnoj Gori, koji je imao neke čudne moći, pa smo, da bismo to proverili, pošli tim tragom i evo, stigli dovde. A kada smo dovde došli, onda smo rešili da isprobamo njegove masaže, da vidimo da li će nam on reći bilo šta o ovome što nas najviše interesuje“ —objasnio je Marko razlog našeg prisustva.

„Siguran sam da će vam njegove isceliteljske masaže i prijati i pomoći. Dolazili su ovde kod mene ljudi sa svih strana sveta. Bolesni, savijeni, ukočeni. On bi ih masirao. Nekog tri, nekog pet i više puta, ali sam se, verujte mi, nagledao čuda. Mnogo puta su ljudi koje su doneli na nosilima odavde odlazili na svojim nogama, srećni i zadovoljni. Jednom prilikom, mislim da je bilo krajem novembra, došla je neka žena i dovela svog sedmogodišnjeg sina. Primetio sam da joj je teško, pa sam nastojao da sa njom popričam. Rekla mi je da nisu hteli njeno dete da upišu u školu jer nema moć povezivanja. Nisam znao šta je to, a ona mi reče da bilo šta pitam njenog sina. Pitao sam ga: ’Kako se zoveš’– a dete je samo izgovorilo – a–a, kako se zoveš. I uvek, nakon bilo kojeg pitanja dete bi samo dodalo slovo – a – i ponovilo isto pitanje koje je njemu postavljeno. Nisam znao šta da kažem i kako da utešim ovu napaćenu ženu. Počeo sam da joj pričam kako su ovde kod mene dolazili ljudi sa svih strana sveta, kako sam se nagledao raznih čudesa, kako su ljudi odlazili srećni i zadovoljni, a medicina im nije davala ni jedan procenat uspešnosti izlečenja njihovih problema. Video sam da su ženi od sreće zasijale oči. Zamolila me je da joj kažem broj bilo kojeg taksija koji bi je prebacio kod Mikija, jer se bližilo vreme kada joj je zakazan tretman. U trenutku sam doneo odluku da je ja prebacim i da vidim šta će taj čudak uraditi u ovom slučaju. Ponudio sam joj i ona je pristala. Tada mi ona u kolima reče da su mu na VMA u Beogradu uradili elektromagnetnu rezonancu i da su mu našli na kori mozga neki živac koji nije aktivan. Tog trenutka pomislih: E draga gospođo, izgleda da si uzalud dolazila jer tvom detetu ni Miki ni iko na svetu ne može pomoći. Odosmo kod njega, i on, kada završi prethodnog pacijenta, primi nas. Pogleda mene, pogleda ženu a onda uze dete i blago ga zagrli. Poče pomerati ruke po njegovom telu a onda ih spusti na glavu. Gledao sam, blago ih pomeraše po glavi a na licu mu izbijaše znoj. To potraja nekih par minuta, on pusti dete blago ga pomazivši po kosi i okrenu se ka njegovoj majci.

‘Slusaj’ – neopisivo blago je zazvučala ta jedna a kasnije i sve ostale reči koje je izgovorio – ‘svuda gde sam rukama prošao po telu tvog deteta tuda je i energija koju mi je dao Bog prolazila bez ikakvog problema.’ Tog trena je žena zaustila nešto da kaže, a ja sam pomislio da ovaj čovek nema pojma. Miki je brzo mahnuo rukom a toj ženi kao da su se reči skamenile na usnama. ‘Svaka funkcija njegovog tela je u redu, samo mi je pokazalo na glavi, to jest na jednom delu kore njegovog mozga da jedan živac u potpunosti ne prenosi komande koje mali mozak naređuje velikom da izvrši.’ Tog trenutka se iz ženinih grudi čuo toliki izdisaj kao da se neko ogroman bacio na kovački meh. Ja sam se zaprepastio. Da li je moguće da sam dobro čuo? Ovaj čovek mi je pokazao da on prstima postiže ono što najsavremenija medicina jedva uspeva sa elektromagnetnom rezonancom. ‘Prijatelju, ne ljutim se, ali si dva puta bio izvor negativne energije koja je bila usmerena prema ovom detetu’ – obrati mi se on veoma blago. Samo sam pocrveneo i poželeo u zemlju da propadnem, a on se opet okrenu ka ženi i nastavi sa njom da priča. ‘Gospođo, zakazaću vam sutra u dvanaest da dođete kod mene, a ujutru te molim da odeš na jutarnju službu ovde kod nas, u sveti manastir Žiču.’

‘A možete li mi reći’ … krenu gospođa nešto da ga pita, ali je on prekide:

‘Gospođo, molim te zapamti da kod mene nema persiranja. Slobodno mi se obraćaj kao da se znamo sto godina i da smo najbolji prijatelji.’

„I meni je isto rekao i ja sam se zbog toga ušeprtljao“ —prekide ga Marko.

‘Joj … zaista ne znam da li ću uspeti, ali ću se svakako potruditi’ – nastavi svoju priču vlasnik hotela.

‘Gospođo, od toga mnogo zavisi izlečenje tvoga deteta.’ Njegov glas je zazvučao tako molećivo kao da od njene odluke zavisi izlečenje koje je njemu potrebno, a ne njenom detetu.

‘Da, da, da. Normalno da ću za njegovo zdravlje sve uraditi, ali se plašim da mi se ne desi da pogrešim jer je to navika stečena godinama’ – zamuckujući poče da objašnjava stanje u kojem se našla.

‘Samo se ti potrudi’ – reče Miki i ode da pozove sledećeg pacijenta koji je čekao svoj red.

‘Nisi mi samo rekao da li kod njega postoje šanse za ozdravljenje ‘—upita ga žena kada je stigao do vrata.

‘Sve je u Božijim rukama i onako kako on kaže. Mogu ti samo reći da je mozak najčudnija mašina i da se može razviti do neslućenih granica i mogućnosti, ali ti do sutra ništa neću reći. ‘

E sada ću reći da je ta žena uradila sve što joj je on rekao. Znam da je dovodila dete još nekoliko meseci. Uvek kada je kod njega bila gužva, kada nije mogla tamo da spava, ona je dolazila kod mene u hotelu i tada bismo pričali o njegovom čudnom izlečenju. Uglavnom sada, posle nešto više od godinu dana, njeno dete ne samo da je upisano u školu, nego je jedno od najboljih učenika. Jeste dragi gosti, istina je to i verujte da nema dana da bar neko sa strane ne odsedne u mom hotelu da bi mogao da ode kod njega na masažu.“

Zazvoni telefon, on se javi, mahnu nam udaljavajući se i mi opet ostasmo sami.

„Zaista ne znam sta da kažem“ – reče Zoran u neverici. „Prosto, kao da ljudi znaju o čemu razmišljamo i za čim tragamo, pa nam upravo na tu temu ispričaju po neku baš interesantnu priču.

„Stari ljudi kažu – gde ima vatre ima i dima“ – obrati mu se Tanja.

„Jeste Tanja, u pravu si, ali pogledaj realno … Ma to je prosto nemoguće u današnje vreme!“

„Da li je moguće da si opet neopisivo tvrdoglav?“ – upita ga Tanja ljutitim glasom.

„Ma daj, molim te! Pobogu Marko, što nisi uzeo nekog drugog u ekipu, ko je razložniji i ko neće poverovati u svaku bapsku priču“ – poče Zoran da se nervira i da podiže glas.

„Zaista ću, ako ovako nastavite, pozvati direktora“ – zapreti Marko. „Zar moramo i ovde, u kafani gde nas drugi slušaju, da pokazujemo svoju nekulturu. Hajdemo lepo svak u svoju sobu, pa ćemo videti šta će nam sutrašnji dan doneti.“

„Da budem iskren, jedva čekam sutrašnji dan da bih upoznao tog čudaka“ —reče Zoran malo povređen Markovim rečima jer je računao da će ga podržati.

Pođosmo na spavanje svako sa svojim mislima.

Nedaleko od manastira Ziče ka Kraljevu nalazi se predivan hotel „Đerdan“. Verovatno čist vazduh i umor od napornog putovanja učiniše da smo tu noć prespavali kao jagnjad. Probudi nas ljubazno osoblje hotela. Jutarnja kafa i doručak nas potpuno okrepiše. Razdragani kao da sinoć nije bilo prepirke među nama, polako se spremasmo da posetimo manastir Žiču, da malo prošetamo pa ćemo onda na zakazani termin. Gazda hotela nam objasni kako ćemo najlakše naći Mikija i mi krenusmo. Lepota manastira Žiče se ne može opisati rečima. Treba to doživeti, treba upiti u sebe tu duhovnost, imati svest o vekovima kroz koje ova svetinja zrači.

Onda smo krenuli ka Mikiju. Ovde navigacija ne pomaže. Ulice koje još nisu ucrtane ni u jednu kartu se jedino mogu naći ako nekog upitamo za njih. Mnogo puta smo zaustavljali prolaznike i konačno dođosmo na odredište. Kuća stara a pored same kuće potok. Prizemlje od pečene cigle a prvi sprat od drveta. Prosto podseća na neka davna vremena kada se živelo po Božijem nahođenju bez lekara i bez tableta. Par livada i prelepa šuma behu ukras ovog starinskog doma. A sa druge strane neke šupice i još jedna drvena građevina. U toj građevini su prethodni vlasnici držali stoku. Sve prosto odiše mirisom prošlih vremena. Od mostića pa do te drvene kućice napravljena je betonska staza koja je sa obe strane ukrašena raznoraznim cvećem. Kasnije nam ispriča da mu je izgradnju ove staze pomogla prijateljica Sara koja živi i radi u Švajcarskoj, a koja je kod njega dolazila na masaže. Stazom stigosmo do male terase. Na terasi klupa, sto i krevet.

„Dobar dan“ – pozdravismo čoveka koji seđaše na tom krevetu.

„Dobro vam Bog dao – otpozdravi on.

„Da li i Vi čekate da Vas gospodin Miki izmasira?“ upita Tanja.

„Ne sine, ja sam završio pa rekoh ajde da ispušim jednu cigaretu dok on izmasira moju ženu.“

„Kako Vam se svidelo kako Vas je gospodin Miki izmasirao?“ – nastavi Tanja komunikaciju.

„Slušaj sine. meni se možeš obraćati kako hoćeš, a što se njega tiče, mogu ti reći da on ne voli ni da mu se kaže gospodin ni da mu se persira. U jednu ruku to mu je pametno. Neka se bar ovde kod njega ne oseća da se neko uvažava i uzdiže. Svi smo mi isti. I bogati i siromašni i lepi i ružni, svi smo od krvi i mesa. A što se tiče masaže, mogu reći da su sve reči i pohvale suvišne. To je potrebno doživeti pa o tome imati svoje mišljenje.“

Nastavili bismo sa njim da pričamo, ali se u tom trenutku otvoriše vrata. Izađe jedna starica a za njom Miki. Pozdraviše se sa nama a onda nas baba i deda napustiše.

Miki nas pozva i mi uđosmo u prostoriju od oko trideset kvadrata.

„Sedite slobodno, a ja se vraćam za par minuta“– reče Miki i izađe.

Gledamo po prostoriji. Na zidovima neke starinske slike i par Mikijevih diploma. Desno od vrata furuna, do nje stolčić na kojem behu oprane i uredno složene čaše a ispred neka drvena ćasa, u njoj nekoliko novčanica, pet šest jaja i isto toliko jabuka, krevet i u ćošku veliki televizor. Desno od televizora još jedan krevet i na kraju, ugaona garnitura, a na njenom uglu napravljen neki plakarčić u kojem behu poređani peškiri, ćebad za masažu, flaše i teglice sa raznim melemima. U trećem uglu električni šporet i frižider, do njih fotelja za masažu. Do samih vrata sa leve strane beše neka drvena vitrina. U njoj uredno poslagane čaše, tanjiri i ostalo posuđe. Na sredini prostorije neka sprava a odmah iza nje krevet za masažu.

„Moram samo da te pitam – da li ovo liči na ordinaciju nekog čoveka koji toliko pomaže ljudima i koji je u stanju da razvije mozak do neslućenih granica?“ – zajedljivo upita Zoran Tanju.

„Pravo da ti kažem, nisam impresionirana ovim što vidim, ali šta je tu je. Sada ćemo sa njim porazgovarati pa ćemo videti šta ima da nam kaže. Ne znam zbog čega, ali ja i dalje verujem ovom čoveku.“

Opet su bili spremni da počnu sa raspravama ali se vrata otvoriše i oni ućutaše.

„Znači, niko od vas troje nije došao da bi se masirao“ – reče Miki. „Dobro, ipak ću vas ja izmasirati a uz masažu ćemo malo i popričati. Hajde, svlači se do pojasa i legni ovde“ – reče on Zoranu i pokaza mu gde da stavi glavu a gde noge. „Znaš li ti Zorane zašto sam prvo tebe izabrao da izmasiram?”

„Ne znam“– odgovori Zoran slegnuvši ramenima dok je svlačio triko majicu.

„Lezi, ja ću ti polako sve ispričati.“ Zoran leže, Miki mu stavi nekog melema po leđima i poče da priča. „Zapravo bih na tebe trebalo da budem ljut jer si osoba koja je usmeravala svoju negativnu energiju ka meni.“

Oboje smo mogli zamisliti kakvu je facu iznenađenja Zoran napravio. Sva sreća što mu je lice u onom otvoru od stola pa se ništa ne vidi.

„A moj đed Gaco bi imao običaj da kaže:,Nikada nemoj zbog ludog Nikole da psuješ svetog Nikolu.’ Sada ću ti objasniti zbog čega te razumem. Na svakom koraku se pojavilo na stotine travara i iscelitelja koji obećavaju – te ovo te ono, koji maltene samo što mrtve ne dižu iz groba, a na kraju, kada uzmu pare, od tih obećanja ni traga ni glasa. Zbog toga shvatam tvoj stav prema meni. A ti bi trebalo mnogo da napreduješ u ovom poslu jer imaš neki istančani osećaj koji vodi ka istini i koji te, ma na kakvom zadatku bila, uvek dovede do cilja“ – obrati se on Tanji.

Potpuna istina, a onda Marko reče: „Zbog toga je direktor odlučio da je pošalje sa nama u ekipi“.

„Vidim to i znam da ste došli sa namerom da dođete do određenih obaveštenja, a ne zbog masaže“ —reče Miki, a oni pomisliše da je pred njima prorok koji iz njihove svesti čita sve što želi da sazna. „Ne znam da li ću i koliko uspeti da vam ispričam, za ovo vreme dok sam tu, jer za nekih petnaestak dana putujem u Nemačku da tamo pomažem mojim prijateljima. Oni su poreklom iz Rusije a žive u Nemačkoj, a vidite, skoro svakoga dana imam po nekog na masaži. Pacijenti će nas prekidati, ali ću se ja potruditi da sve uskladim“ – objašnjavao je Miki masirajući Zorana. „Da znate, ako počnem da vam pričam o mome đedu Gacu, to neće biti neka pričica od par sati, nego ćete morati ovde da se zadržite mnogo duže nego što ste planirali. Zato bih vam predložio da se preselite ovde, da ne biste trošili pare za hotel. Nije nikakva raskoš, ali može da se prespava, a vi ćete imati osećaj da ste se vratili bar jedan vek unazad. Najvažnije da ste mi pri ruci i da, kad god se ukaže slobodno vreme, mi možemo nastaviti sa našom pričom. Mnogo puta sam poželeo da napišem roman o mom đedu Gacu, ali mi to nikako nije polazilo za rukom – zahteva mnogo vremena, a ja vremena najmanje imam. Svaki trenutak moram da posvetim pacijentima koji dolaze kod mene. Zato se radujem što ću sa vama podeliti ovu priču. Ona će zadovoljiti vašu znatiželju, a ja ću na taj način doći do cilja – da objavim roman o mom đedu“.

„Gospodine Miki“… krenu Marko nešto da ga pita, ali ga on prekide: „Marko, Zorane, Tanja, eto tako ću vam se obraćati, bez ikakvog persiranja i uvažavanja i molim vas troje da se i vi tako meni obraćate“. „Možeš li nam bar objasniti zbog čega na tome insistiraš? Svi ljudi na svetu uživaju da im se persira i da budu uzdignuti u odnosu na druge, a kod tebe je to drugačije“ —upita ga Marko.

„Zamisli jednu osobu koja je u moći da ti pokloni veliko bogatstvo. Moći te osobe su takve da može to isto bogatstvo da ponovo uzme od tebe. Da bi uživao u blagodetima tog bogatstva, ti moraš da ispoštuješ neka pravila koja ta osoba odredi. E tako je i sa mnom i sa svim onim pravim energetskim izabranicima. Ja sam iskreni vernik. Samo ona osoba kojoj je od Boga dato da pomaže drugima, shvata koliko je veliki taj dar koji joj je Bog poklonio. Kao pravi vernik, normalno je da se molim Gospodu. Moja molitva počinje rečima – Oče naš koji SI na nebesima – a ne koji STE na nebesima. Pa kada ne persiram Gospodu, kako mogu persirati drugim osobama i uzdizati ih iznad Gospoda, ili kako mogu zahtevati od drugih da meni persiraju i da me na taj način uzdižu iznad imena Gospodnjega? E, to su razlozi, jer onaj koji mi je dao tu moć, može je od mene uzeti, kao što može osoba, koja nekom pokloni veliko bogatstvo, to bogatstvo tražiti nazad.“

„Miki, sada nam je sve jasno. Svim silama ćemo se potruditi da to ispoštujemo“ – reče Marko. „Hteo sam još da pitam da li je moguće da montiramo kamere koje će beležiti sve naše razgovore – posle će nam biti lakše da napravimo kompletnu priču?” „Možete, ali ne mogu biti usmerene ka krevetu za masažu – ne bih želeo da povredimo nečiju intimu“ – reče Miki lupkajući Zorana da ustane. „Sada nam reci kako ti se svidela masaža?“– upita on Zorana. Nabrajajući na prste, Zoran uzbuđeno reče: “Kao prvo – dužan sam sva moguća izvinjenja koja postoje na ovom svetu, jer sam zaista bio skeptičan i nepoverljiv. Doduše, došli smo sa drugim ciljem. Saznali smo da je tvoj deda bio vidovit, što vidim da se prenelo i na tebe, jer si osetio da sam negativno govorio, dok je Tanja sve vreme bila na tvojoj strani. Kao drugo – mene su masirali mnogi fizioterapeuti i bioenergetičari. Niko od bioenergetičara me nikada nije doticao jer bi na taj način došlo do stapanja moje i njegove energije, a kod tebe sam prvi put u mom životu osetio da su ti ruke tople tokom cele masaže. Prilikom svakog prelaska tvojih ruku po mom telu, imao sam osećaj kao da mi se sve više i više skida neki teret i grč koji se vremenom tu gomilao. Svaka čast! Zaista se osećam kao da lebdim!“

„Sada si ti na redu“ – Miki pokaza na Marka.

Dok je njega masirao, počeo je da da govori o onome što je čitavo vreme visilo u vazduhu, a o čemu sam ja pitao Tanju u trenutku kada smo ušli u ovu prostoriju.

„Vidiš prijatelju“ – reče pokazujući sto na kojem su bile čaše i drvena ćasa, a u njoj behu pare, jaja i jabuke – „ovo je plod moga rada. Da, da. Eto, to što vidite. A imao sam šest masaža pre vas! Ne, ne, nisam to rekao da biste vi pomislili da očekujem da mi platite.“

(Mi smo, zaista, tog trenutka to pomislili).

„Rekao sam to da bih vam objasnio da ovde kod mene dođu bolesni i nevoljni i ja im pomognem onoliko koliko mi dragi Bog podari, a narod, iako su teška vremena, ostavi ko šta ima. Poneko par jaja, poneko jabuke ili drugo voće i povrće, a poneko ostavi po neki dinar. Kako i koliko ko može. Bitno je da nikad nikom nisam tražio pare, ma kako teška bila njegova bolest. Mnogo puta sam mnogim osobama spremao meleme. Dešavalo se da mene više koštaju trave koje sam kupio, jer ja nemam vremena da idem sam da ih berem, nego što bi mi ljudi platili za neki melem koji bih napravili od tih trava. Ali šta ću? To je najmanje važno. Bitno je da pomognem ljudima.“

„Za koje sve bolesti praviš meleme?“ – upita Tanja.

„Uglavnom za sve one bolesti za koje medicina nema nikakvog rešenja: pesak i kamenje u bubrezima i žučnoj kesi, za prostatu, ešerihiju koli, psorijazu, alergije, astmu, pritisak, čir u želucu i razne druge. Verovali ili ne, đedo mi je ostavio, pored mnogih drugih, i melem za izlečenje raka.“

Da li je moguće? – svo troje u neverici upitaše.

„Moguće je jer sam ga već isprobao na dve osobe. Dao sam ga jednom čoveku u okolini Novog Sada. On je imao trideset šest metastaza na plućima. Neke su bile veličine do trideset pet milimetara. Doktori su ga otpustili iz bolnice sa recima da mu je ostalo još najviše dvadeset do dvadeset pet dana života. Njegova sestričina je došla kod mene i uzela te čajeve. Počeo je da ih pije i odmah je osetio poboljšanje, a nakon par dana je počeo da ustaje. Za dvadeset tri dana je, na zaprepašćenje svih doktora, potpuno ozdravio. Drugi čovek je iz Nemačke a poreklom je iz Rusije. Njegov rak se nalazio u kičmi a bolovi su bili nepodnošljivi. Kada sam prošli put bio u Nemačkoj da masiram i lečim ljude, poneo sam čajeve za lečenje jedne osobe. Nameravao sam da ih dam jednoj prijateljici koja je iz Moskve došla u Nemačku, ali se ona vratila tog dana kada sam ja stigao. Čajevi su ostali kod mene. Pomenuo sam Marini našu zajedničku prijateljicu koja se vratila u Moskvu, a ja nisam uspeo da joj predam čajeve, pa ako ona ikako može da ih pošalje. Tada je Marina zamolila da te čajeve dam njenom ocu koji ima rak u kičmi. Rekla je da se nikakvom uspehu ne nada, ali će bar pokušati da mu malo ublaži bolove. Kada je rekla da su mu lekari dali od sedam do deset dana života i da je njegovo telo počelo da se koči, ja sam se uplašio. Rekao sam joj da ne želim komplikacije, da će on verovatno umreti a da me i ona i medicina posle mogu optužiti da sam ga ja ubio. Molila me je da pokušamo jer dosadašnji način nije davao nikakve rezultate: ‘Miki, to mu je poslednja šansa. On ovako nema leka. Zar mu nećeš pružiti poslednju mogućnost za ozdravljenje?‘ Nešto se prelomilo u mojoj duši i ja sam joj, ne obraćajući pažnju na rizik, dao te čajeve. Skuvala ih je i on je po uputstvima moga đeda počeo da ih pije. Prvog dana kada je ispio prvu količinu, bolovi su splasnuli. Svakog sledećeg dana se osećao mnogo bolje. Četvrtog dana, na svoju odgovornost, nije želeo da primi morfijume koje su mu prethodnih dana davali. Sedmog dana je ustao, oslanjajući se na stvari po kući, prvi put posle par meseci sam je uspeo da ode do wc – a. Desetog dana se nije oslanjao na stvari, hodao je. Petnaestog dana je pozvao taksi i sam otišao u bolnicu da mu izvrše kontrolu. Osoblje bolnice je bilo u šoku. Ustanovili su da se potpuno izlečio. Za nekoliko dana, kada budem otišao opet da radim, imam narudžbine da ponesem čajeve za osamnaest osoba. Ako se čajevi pokažu uspešni kod svih osamnaestoro bolesnika kao što su se pokazali kod ova dva, onda mi je Saša, i on je poreklom iz Rusije a ja kod njega radim, rekao da ćemo u Nemačkoj patentirati ove čajeve i da ćemo ih regularno prodavati po celom svetu. Verujte mi da je to bila želja moga đeda i ja ću se potruditi svim silama da je ostvarim. Zamislite samo koliko ima bolesnih ljudi od raka? Možete li zamisliti njihovu sreću kada saznaju da se mogu izlečiti od te opake bolesti!“– govorio je Miki pun ushićenja. Njegova radost nije bila zbog novca koji će zaraditi na taj način. Radovao se sreći tih ljudi koji će se izlečiti. „Ja znam da će se sve to ostvariti, mada sam svestan ogromne opasnosti koja mi preti. Predosećam, ali još ne mogu tačno odrediti šta je to.“

Završio je i Markovu masažu. Kada je mene masirao, njih dvojica su izašla na terasu. Odmah posle mene je došla jedna žena a posle nje neki čovek. Dok je njih masirao, nas troje smo se dogovorili da pređemo kod njega da spavamo. Imaćemo par sati da postavimo kamere i bubice da bismo mogli u svakom trenutku i u celoj prostoriji da ga pratimo. Inače, mogli smo najiskrenije da kažemo da su njegove masaže nešto najprijatnije za ljudski organizam, ali smo se isto složili da još ni jednom rečju nismo dotakli temu o toj tajni famoznog razvijanja mozga. Miki je završio masažu čoveka koji je došao, a onda smo se sa njim dogovorili da ostajemo da spavamo kod njega i da ćemo postaviti kamere i ozvučenja. On je pristao – poći će kući da ruča, posle ručka ima da izmasira još jednu ženu a onda počinjemo našu priču. Dok je on bio odsutan, brzo smo postavljali kamere i ozvučenja, proveravajući njihovo funkcionisanje. Bili smo zadovoljni.