Читать книгу Izabranik. Borba duhova - Miki Lazović - Страница 17

Večernji sati. Nahranili smo i napojili stoku, pa sada sa gostima u miru divanimo. Došli su nam đed Đuro i njegov unuk Simo. Đuro je Perov otac a Simo sin. Prođe po par meseci pa nas ili Đuro ili Pero posete. Uvek bi nešto doneli iz zahvalnosti što im je đedo pomogao kada je Peru bilo najteže. Te noći su došli njih dvojica da prespavaju kod nas. Između ostalih priča, oni se setiše događaja kada su se slikali u Andrijevici. Upita on đeda da li još čuva tu sliku jer je njegovu unuk Simo pocepao kada je bio mali. Đedo mi dade ključ i reče da je potražim u drvenom sanduku u kojem je on čuvao razne zapise, sveske, slike, neku staru garderobu, starinski novac, kubure iz turskog doba i mnoge druge dragocenosti. Sve je to bilo lepo nasloženo. Vadio sam po jednu i jednu stvar a sve su one kod đeda budile uspomene kojih se rado sećao i sada sa Đurom komentarisao o njima. Došao sam do đedovih slika. Bilo ih je oko pedesetak. U to vreme nije bilo aparata, kamera, kompjutera ni mobilnih telefona. Nije bilo mogućnosti kao sada da se čovek slika koliko mu volja. To su većinom radili fotografi. Te su slike čuvane kao najdraže uspomene. Sve smo ih gledali a đedo bi o svakoj govorio. U jednom trenutku se pojavi slika gde je đedo bio slikan sa predsednikom Titom. Kada je Đuro video, poče da se krsti.

‘E Gaco, oba mi oka ispala ako sam ovo vjerova Zoranu kada je priča! Viđi brate maršal Tito. E moj Gaco moj brate, znam da se ti ponosiš zbog ove slike ali mene podsjeća na najteže trenutke mojega života. Sjećaš li se da mi je Pero tada bio na samrti. Da nije bilo tebe Bog dragi zna bi li ozdravijo.’

‘Neka Đuro, pušći to, nećemo se sada rastuživati, no si doša da prenoćiš da ti bude lijepo da evociramo uspomene da se sjetimo svega i da nam u radosti noć prođe.’

‘E jeste Gaco, nego eto. Čoek se sjeti svega a najpre mu na pamet padnu teški trenuci. Nego što rekoh, da nije bilo tad da ojdemo kod Pera, možda ti sada ne bi ima ovu sliku sa Titom.

‘Vjerovatno da ne bi Đuro’ – odgovori đedo. ’Gaco, kako je tebi pošlo za rukom da posjetiš Tita?’

Kao da se u trenutku zbunio jer se nije nadao tom pitanju, tek đedo poče nešto smušeno da odgovara. Tada sam prvi put u životu osetio đedove misli. Znao sam da će se brzo snaći i odgovoriti ali sam osetio da taj odgovor neće biti iskren i istinit. Da li je moguće da sam osetio misli čoveka koji je duhovno bio stotinama puta jači od mene.

Đedo je nekim odgovorom, koji ja zbog svojih misli nisam mogao čuti, zadovoljio Đurovu znatiželju a onda su u mojoj svesti zagrmele reči: istina je. Uspeo si!

Meni se učinilo da je neko te reči izgovorio najglasnije moguće i baš sam se začudio kada sam pogledao u sve prisutne oko sebe. Oni su mirno sedeli i tiho razgovarali. Samo se đedo tajanstveno osmehivao: ‘Stano, već je devet sati. Ljegni đecu jer oni treba da odmaraju.’

Mene i Sima smestiše u krevet a oni ostaše i dalje da razgovaraju. Nas dvojica u drugoj sobi u potpunom mraku još malo šaputajući nastavismo razgovor a onda utonusmo u snove. Tada su deca veoma rano legala da spavaju. I stariji bi, ako im niko ne bi došao u goste legli najkasnije do deset sati.

Osvanuo prelep zimski dan. Sunce se po malo pomalja kroz oblake obasjavajući smrznutu površinu snega. Sneg nije velik ali je hladnoća poprilična. Zubato je ovo sunce i ne sme mu se verovati. Za čas posla se može naoblačiti pa umesto sunčanog dana može padati sneg. I mi se probudismo jer se iz kuhinje osećao miris krofana koje je baba pržila. Na sto postavila sira, kajmaka, vodene turšije i krofne. Đedo i đed Đuro popiše po jednu čašicu orahovače i svi počesmo da doručkujemo. Posle doručka gosti krenuše kući.

‘Eto sine, lepo je kada nam neko u ove zimske dane dođe u goste. Prekrati nam noć i lepo se ispričamo.’ Đedo, mogu li te ja nešto pitati?

‘Možeš a i ne moraš sine. Đedo će ti odgovoriti i na pitanje koje mi nisi postavio sine. Ponosan sam jer vidim da si i meni uhvatio misli. To ti je odličan putokaz da ideš ka pravom cilju. Samo naprijed i ne brini! Sve ti se moći otvaraju sve više i više. Dugo si se mučio i to vežbao ali su ti rezultati odlični. Moram ti odgovoriti i na tvoje drugo pitanje koje mi nisi postavio. Jeste, malko me iznenadilo što me je Đuro pitao u vezi Tita, pa sam se morao dosetiti šta ću mu odgovoriti. Njemu sam morao umiriti znatiželju i ispričati ono što sam i drugima pričao, ali tebe nisam mogao prevariti. Sada ću ti ispričati sve kako je bilo. Beše to pre petnaestinu ako ne i više godina. Pero, Đurov sin beše mnogo bolestan. Odvedoše ga u Beograd na lečenje. Lekari mu nisu mogli pomoć pa pozvaše mene. Palo mi je na pamet: i njemu ću pomoći i posetiću Zorana Vasovoga sina a on je u to vreme radio kao Titov kuvar. Kada su prvi put došli kod mene da me zamole da odem sa njima da pomognem Peru, ja sam počeo uticati na Zoranovu svest da bi on pričao Titu o meni. On je to pod mojim dejstvom uradio. Kada mu je počeo pričati o meni ja sam to osetio, pa sam preko Zorana uticao na Titovu svest da bi Tito rekao Zoranu čim ja dođem da ga obavesti da bi me mogao pozvati u svoj kabinet. Toga dana mu je Zoran javio i Tito me pozvao. Kod svih ljudi sam uspevao da prenesem komandu svesti pa sam hteo to da probam i kod njega. Preda mnom je bio najuticajniji čovek toga vremena. Poželeo sam da se jedanput slikam sa njime. Nisam mu ništa rekao nego sam samo usmerio svest i on je pozvao poslugu, naređujući im da pozovu fotografa da bi se slikao sa mnom. Ja sam to želeo a ispalo je ka da on to želi. Pred tobom je sinoć bio dokaz da su nas slikali. Uticao sam na njegovu svest kako sam želeo i video da mi sve polazi za rukom. Večerali smo i sve nam je bilo lepo a kada sam ja pošao on je otresao glavom kao da je bio pijan. To sine nisam mogao i nisam smeo pričati ni Đuru ni nikom na svetu osim tebi. I znaj da posedujemo takve moći da možemo sa komandom svesti naređivati i predsednicima, ne samo naše nego i svih država sveta. Čuvaj se sine, jer se to ne sme obelodaniti. Ako se o ovome sazna, ode nam koža na doboš.’Obojica se nasmejasmo.

Tako prođe i tih pola godine ili drugo polugodište. Dođe vreme da se odvojim od babe i đeda. Došli su mama i najstariji brat da me uzmu. Đedo im je još jedanput objasnio da imam bioenergiju i isceliteljske moći ali im o ostalom ništa nije pominjao. To mora ostati tajna. Tada je moj brat imao fiću. Sve je prolazilo u prijatnoj atmosferi. Završio se ručak i mi smo morali da krenemo. Brat i majka su se prvo pozdravili sa babom i đedom. Kada sam zagrlio babu ona je briznula u plač. Čim je ona, zaplakali smo ja, brat i mama. Đedo se suzdržavao do trenutka kada sam ga zagrlio i rekao mu: Đedo spasitelju moj, da tebe nije bilo ja bih sada imao samo jednu nogu.

Tada je i on počeo da plače. Zagrlio me i stegao snagom očajnika koji gubi nešto što mu je najmilije, dok su mu suze nemoćnice neprestano tekle niz lice. Zagrljaj satkan od bezbroj osećanja i želja.

‘Sine, sine moj. Nisi više mali Parapanac. Sada si đedov soko. Đedova krila i đedova radost. Udaja mojih ćerki i odlazak moga sina od mene nije mi ovako teško pao kao rastanak sa tobom.’ Grlio me je i mazio đedo dok mi je ovo pričao: ‘Biće nam teško sine, jer smo na tebe i ja i baba navikli, ali ćemo znati da si dobro pa će nam biti lakše. Bio si smisao našeg staračkog života i radost koja se ni sa čim nije mogla uporediti. Želeo bih ovoga trenutka da ostaneš, ali, to bi bilo sebično. Zato moram osloboditi svoja osjećanja, želje i dozvoliti ti da odeš stazama svoga života. Nikada nemoj biti pohlepan, gramziv, sebičan, zavidan, ljubomoran, osvetoljubiv, zao … Budi onakav kakvog sam te učio da budeš. Bori se, jer svaka borba daje rezultate. Uspećeš. Pomaži svakome i Bog će tebi pomoći. I nikada ne zaboravi da je mir najbolji saveznik svakog čoveka. O drugom ti više nemam šta pričati jer i sam znaš šta smo se o tome dogovorili.’

‘Sestričino moja’– obratio se mami, ‘imaš finu porodicu i ja sam srećan zbog toga. Ovo je dete, moj mali Parapanac, mnogo puta bilo na ivici života i smrti ali je sve to bilo od Boga dato, da bi Bog kroz njega pokazao sve svoje moći. Njegovi putevi su predodređeni Božijim promislima i mnogi će ga nazvati čudakom, ne shvatajući da se iza te reči krije Božija volja. A on će ići putem koji mnogi neće razumeti, ali će videti rezultate isceljenja koje Gospod učini kroz njegove ruke. Zato sestričino moja, neka vas dragi Bog sve sačuva i blagoslovi’– završio je moj đedo dok sam mu ja još bio u zagrljaju.

Dok me je ljubio izdvojio me je da ostali ne bi čuli i tiho mi prošaputao:’Sine, sveske sa svim mojijem prepisima ćeš dobiti nakon moje smrti. Poslušaj me jer znam da ćeš zbog njih imati mnogo problema pa napravi duplikate. I to nekoliko duplikata. Neka u tvojim sveskama sve bude slično kao u mojim, neka budu šifre trava, neka bude objašnjenje kako se postiže veća funkcija mozga i mnogo šta ostalo, ali neka sve to bude pogrešno da se ne bi moglo iskoristiti. A moje sveske neka budu na nekom usamljenom mjestu koje će biti samo tebi znano. Kada dođe vrijeme da i ti predaš tajnu Izabranika, biće ti potrebno da se mnogih stvari podsetiš, da se ne bi nešto zaboravilo.’

Tada sam se začudio što me je đedo izdvojio baš na tu stranu da bi mi saopštio ove reči. Kasnije, posle njegove smrti, sve mi je bilo jasno. Izdvojio me u smeru pećine gde ću sakriti originale. Krenuli smo od đeda ispraćeni mahanjem ruku i sa još po nekom suzom iz staračkih očiju. Krenuo sam u novi život.