Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 22

Agripina Mlađa je imala petnaest godina, a Livila dve godine manje, kad je Tiberije objavio njihovu veridbu sa dvojicom konzula. Pročitavši carevo pismo, Antonija okupi porodicu u trikliniju, gde, uprkos svim pravilima, žene nisu sedele na stolicama, nego ležale na mekim klupama zajedno sa muškarcima.

«Desilo se ono što ste želele.» Obrati se unukama. «Žurile ste da se skrasite pored senatorâ… I eto, od svih kandidata Tiberije izabra najgore.»

«Molim te, majko!» Umeša se Agripina Starija. «Nemoj da kvariš taj trenutak!»

Moje sestre, malopre vedre i vesele, sada su uplašeno zurile u baku. Braća Druz i Neron, koji su inače smatrali vinkulum matrimonii76 temom zgodnom jedino za šale, sad se jedva uzdržavali od smeha. Stric Klaudije je gledao u tanjir, čekajući znak za početak obedovanja. Sveža udovica tetka Livila također nije delovala previše zainteresovano.

«Ahenobarb je kockar i ženskaroš,» Izreče Antonija, ignorišući snahu. «I ne propušta dobar komisatio77. Ne treba biti vrač, da bi pročitao budućnost Agripine. Ako pusti vepra u lumperaj, nosiće srebro i zlato, a kad joj se smuči – samo modrice.»

«Zašto to radiš?» Upita je majka neprijatnim polušapatom.

«Zato što volim moje unuke.» Mirno odgovori Antonija, i nastavi. «Vinicije je besednik u pokušaju, i ne traži suprugu, već nekog ko će uživati, slušajući njegove mudrolije. Livila, možda, neće biti psovana i tučena, ali će jednog dana umreti od dosade.»

«Brak nije zabava,» Neočekivano podrži majku tetka. «One nisu više deca.»

«Koja od nas je birala svoj život?» Osmeli se Agripina Starija. «Ili se udala zaljubljena? Ljubav i sreća stižu kasnije, sa dolaskom na svet deteta…»

«Ćutite obe,» Prekinu ih baka. «Ne poredite sebe sa mnom. Ja sam se udala za onog koga volela, izrodih onoliko dece koliko želela da imam, i niko nije smeo da mi se suprostavi.»

«Ne zaboravi, majko, da si bila Avgustova sestričina.» Podseti je tetka, ali baka nije bila raspoložena za disput.

«Avgust me je cenio zbog mog karaktera. Ako si žena, koja zna šta hoće, a pri tome ne gaziš po leševima, niko te ne dira, a čak i poštuju… Ali, naš razgovor postaje besmislen, i bolje da počnemo sa zečijim gulašom. Između jela pričaćemo o mirazu za devojčice.»

Čim je Antonija pomenula miraz, mojim je sestrama odjednom se popravilo raspoloženje. Braća i stric su željno iščekivali pečenje, dok majka, slagavši da nije gladna, uze u krilo Livilinog sina Gemela.

«Žao mi je za sestre.» Rekoh Gaju na uvo. «Ako je bakica u pravu…»

«Same su krive.» Uzvrati flegmatično, i navali na gulaš.

«Danas su one, sutra ja…» Pomislih, i naježih se. «Ne! Ja to nikako ne smem dopustiti.»

Pogledah baku, koja sada opušteno ćaskala sa svojom najstarijom unukom – Klaudijevom kćerkom Antonilom.

«Ako ne mogu da izbegnem brak, uz njenu pomoć barem moćiću da biram.» Nastavih u sebi. «Ali ne vredi… Zar bi neko pristao da bude suprug samo na papiru? Da li bi neko želeo da glumi sa mnom porodicu danju, a noću spava u susednjoj kući? U koga mogla bih da imam poverenje?»

Na pamet mi pade samo jedno ime.

«Gaj će me ubiti,» Zažmurih, i ustadoh naglo.

«Druzila, šta ti je?» Uplaši se Kaligula.

«Želim svu sreću Agripini i Livili…» Počeh nesigurno, klimnuvši u sestre. «Divim se vašoj hrabrosti. Ja ne bih mogla da se udam za potpunog stranca.»

«Ko tebe šta pita?» Pocrveni majka.

«Ja pitam.» Ustade i baka. «Konačno u ovom domu vidim pametnog čoveka.»

«Zato…» U jednom dahu izustih. «Uz tvoju pomoć, bako, tražiću od cara dozvolu na brak iz ljubavi.»

«Svaka ti čast!» Uzviknu radosno Antonija. Ostali su zaprepašćeno ćutali. «Samo da čujemo njegovo ime.»

Nisam imala snage da pogledam Gaja. Bilo je kasno da se oklevam.

«Kasije,» Uzvratih. «Tribunus militum Cassius Chaerea.»