Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 21

«Zapravo, nisam ni video Liviju otkad smo se rastali.» Pričao Gaj, kada smo sedeli sami u bakinom vrtu. «Bio sam talac, koji nije smeo da napusti sobu, osim radi kupanja i nužde. Hranu su mi donosili robovi, neprijatni kao naša prababa. Imao sam desetak knjiga, ništa manje odvratnih. Da ne bih poludeo, počeo sam da škrabam pesme i menjam razmeštaj u sobi.»

«O, rođeni moj,» Grlila sam brata, mazeći po tamnoj kosi. «Bolje da sam ja preživela sve ovo!»

«Nemoj da pričaš,» Zaustavi me on. «Ti ne bi izdržala.»

«Ako sam izdržala bakine priče o braku.» Našalih se. «Mogla bih i Liviju.»

Kaligula podignu glavu i razrogači nebesko plave oči.

«Rekla sam da neću…» Objasnih.

«To nije moguće!» Prekinu me. «Ti imaš devet godina!»

«Ja nemam ništa s tim.»

Izgledalo je kao da se pravdam, što ga sasvim razbesnelo.

«Šta si joj rekla – kad je pitala zašto ne želiš da se udaš?»

«Ništa o nama.» Uplašeno probrbljah. «Ali je ona shvatila da sam zaljubljena…»

«Druzila! Marsa ti i Reu Silviju72!» Uzviknu Gaj. «Zar želiš da nas opet rastave?»

«Ja nisam kriva!» Pokušavala sam da ne plačem, ali nije uspevalo. «Ona ne zna, da si ti…»

«Nemoj da cviliš, sestrice.» Namršti se. «Ne volim ženske suze.»

Ustadoh sa velikog alpinuma73, na kojem sam volela da sedim i krenuh prema malom vodopadu na suprotnom kraju bašte.

«Gde ćeš?» Uhvati me za ruku. «Misliš, da se izvučeš?»

Pokušah da se otmem, ali njegov pogled, neobično divlji, me nepomičnu. Usledio je poljubac – vreo i vlažan, ostavivši me bez daha.

«Šta to radiš?» Jedva skupih snagu da se trgnem. «Mi smo brat i sestra!»

Gaj se samo nasmeja.

«A šta da radim, kad je smo ja i žena mog života rođeni od istih roditelja?»

Stidljivo uzvratih mu osmeh.

«Hoćemo li da se volimo – do kraja?» Upitah uzbuđeno, tražeći njegov pogled.

«Ono – do kraja, i do beskraja su izmislili gubitnici.» Progovori znalački. «Ljubav priznaje samo – tu i sada.»

Nisam se slagala, ali sam rešila da prećutim. Odjednom, Gaj se zamisli, i izusti mi na uvo.

«Nemam ja izbora. Moram postati prestolonaslednik.»

Prisetih se mog dečijeg proročanstva na dan očevog trijumfa, pa ga zagrlih.

«Jedino tako moćiću da spasim porodicu,» Nastavi, vodeći me u hladovinu hrasta. «I da budem s tobom.»

Osetih divljenje i strah.

«Šta si naumio?»

«Ne brini, sve sam isplanirao.» Odvrati ozbiljno. «Isprva, moram da se približim Tiberiju.»

«Naš otac bio je prestolonaslednik.» Primetih bojažljivo.

«Germanik bio je budala,» Zaključi Kaligula. «Zato je loše prošao. A što se mene tiče, ja za cara ne predstavljam pretnju. Uspeo sam da ubedim Liviju kako sam glup i jadan, što je ona nesumnjivo prenela Tiberiju. Tražiću, dakle, carev poziv, i izigravaću njegovu dvorsku ludu, sve dok mu ne budem ugodio.»

Ovo je zvučalo pomalo naivno, ali duboko u svom srcu imala sam osećaj da će on ostvariti taj poduhvat. Također, prošlo mi kroz glavu, da će mu zatrebati i… pomoć sestre.

«Hoćeš li da me podržiš, Druzila?» Upita poluglasno.

«Ako me povedeš sa sobom.» Nasmeših se.

Gaj napravi kolut očima.

«Nemoj da ucenjuješ. Zar misliš da bih te izložio opasnosti?»

«Car nije sam.» Pojasnih mu. «Uz njega su senatori i vojska. Ne zaboravi, Gaje, ti si samo dečak.»

Brat zakikota.

«Kako će mi pomoći devojčica?»

Odgovor na to pitanje već lutao kroz moje misli. Zavera… Mitra… Žene… Setih se Zaleukovih poslednjih reči, kako se mržnja zapravo rađa iz straha.

«Naš ded je samo čovek.» Nastavih sigurnije. «I on ima strahove… Od žena.»

Kaligula se začudi.

«Da li znaš nešto čega ne znam?»

«Za sada samo pretpostavljam.» Slegnuh ramenima. «Ali znam da ne smemo da žurimo na Kapri dok ne istražimo.»

«To je zbog proročanstva?» U Gajevom glasu počuh nevericu. «Kao da će cara smaknuti „Pandora“? To je smešno! U palati nema čak ni fresaka sa curama, a ima desetine telesnih čuvara protiv kojih nema šanse ni sama Belona74!»

«Zašto su žene oduvek podređene muškarcima?» Izustih prvo što mi palo na pamet.

Ovo je bilo poslednje, što Gaj od mene očekivao da čuje.

«Zato što su žene slabija stvorenja…» Reče nesigurno. «I treba im zaštita i briga.»

«Je li?» Prižmurih, osetivši u sebi želju da se pobunim. «Zar je to zaštita, kada ti neko izabere muža, a on ti odredi koliko rodiš dece? Zar nekoga briga da mi, žene, živimo značajno kraće, nego vi, muškarci? Mi se ne pitamo ništa, ali zašto?»

Brat zapanjeno treptao, pitajući se šta se odjednom desilo sa njegovom Druzilom.

«To je, valjda, uloga svih žena – biti supruge i majke…» Reče nesigurno.

«Dakle, ili tuđa kuća, ili lupenar, ili dom vestalki.» Odmahnuh rukom. «Ne zna se šta je od svega toga gore.»

«Nisam razmišljao o tome.» Zaklima on levo-desno.

«Jedino baka imala je smelosti da kaže Avgustu u oči da bi više volela da Carstvom vlada Kleopatra.» Setih se Antonijinih priča.

«Bila je mlada.» Kikotnu Kaligula. «Zar bi se Avgust ljutio na dete?»

«Nije u tome stvar.» Objasnih. «On je osetio njenu hrabrost, i popustio.»

«Oktavijan moj uzor nije,» Poče da se nervira Gaj. «Ali, zar može da se poredi veliki osvajač sa ženom sumnjivog morala?»

Ta rasprava je mogla lako dovesti do svađe, ali nisam odustajala.

«Misliš, slabić i spletkaroš sa pravom junakinjom? Seti se, šta je nama pričao naš učitelj u Egiptu! Rim je u rukama nove religije, koja nam bira vladare i način življenja!»

Najzad, primetih u njegovim očima iskricu radoznalosti.

«Šta treba da uradim?»

«Samo da sačekaš.» Pomilovah ga po ruci. «Tražićemo odgovor u bakinoj biblioteci. Tiberije ti neće pobeći, no ako odeš tamo nepripremljen, upropastićeš nas sve.»

Gaj klimnu glavom.

«Zvuči zanimljivo, i verovatno si u pravu.»

Bilo mi je drago, i ne samo zato što se brat složio sa mnom. Osetih da će ova misterija odigrati veliku ulogu u mom životu.

«Prinče! Princezo! Gde ste?» Začusmo glas Antioha, kneza od Komogene i Germanikovog taoca i štićenika. «Suton je, služi se coena75!»

«Šta se dereš? Tu smo!» Krenu Gaj u susret dečaku.

Pogledah gore. Na Marsovo polje je lagano padalo veče. Crveno sunce se upravo sakri iza zabata hrama Velike Majke.

«Domina!» Dotrča zadihana Armida, divljački gazeći po cveću. «Familija je ručati! Majka te grditi…»

«U redu, smiri se.» Pružih Germanki sveže ljubičice. «Upropastila si bakinu baštu, i nosićeš za kaznu ovaj buket sve dok se ne vratimo.»

Armida zbunjeno me pogleda, a zatim udari u smeh.

«Konačno napreduješ.» Pohvalih je. «Kao ja… Od sada, niko više ne sme da me grdi. Znaš li, zašto?»

Plavuša-dadilja raširi ruke.

«Zato što to neću dozvoliti.»