Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 13

Po našem povratku u Antiohiju, Pizon je priredio gozbu. Njegova ljubaznost je postajala sve sumnjivija, ali Germanik bio smiren i duhovit.

«Škrtica-Cezar nikad ne bi izdvojio onoliko novca za tu trpezu, igračice i borce.» Reče on Zaleuku, dok su ih vestipili16 oblačili. «Da je hteo da me se reši, našao bi jeftiniji način.»

Učitelj odgovori rečima Menandera.

Otac se gorko nasmeja.

Te noći nisam uspela da zaspim. Od samog mog rođenja su me mučili nesnosni bolovi u leđima i vratu, čiji razlog nije znao nijedan lekar. Majka me se stidela, sestre se rugale, jedino Gaj me uvek žalio, i noću, krišom ulazio u kubikulum18 da me umiri.

«Kako ti lupa srce…» Zagrli me celom dečijom snagom. «Kad porastem, načiću ti lek, makar u samoj Kaledoniji19!»

«Hvala, Kaligula.» Promrmljah, tresući se iznutra. «Armida pravi odvar od kuvane mente, ali on, izgleda, ne deluje.»

«Mrzim taj nadimak.» Namršti se. «I tu germansku lujku. Kako se vas dve sporazumevate? Ona ne priča čak ni vulgarni latinski.»

Nasmeših se i udahnuh. Popuštalo je. Srećom, su noćne krize kratko trajale, za razliku od jutarnjih glavobolja.

«Navikni se.» Prošaputah. «Pod ovim nadimkom ćeš ući u istoriju.»

Gaj pogleda me sanjalački i pomalo stidljivo.

«Armida nije kriva što je rodio Arminije.» Nastavih, klimnuvši ka sobici za dadilje. «Priglupa je, ali me dobro čuva.»

Brat me pomilova po obrazu.

«Znam, da ti voliš strance… Zaleuk, Armida, i ta Jevrejka, što ju je ocu poklonio Antipa20… Suzana?»

«Kakvi god da su,» Uzvratih. «Od Rimljana su bolji.»

«To je tačno.» Složi se Kaligula, i odjednom okrenu se na stranu i zadrema. Nažalost, on je imao u navici da zaspi, dok smo pričali o nečim ozbiljnom, što me je jako nerviralo.

Pre svitanja, moj brat se tiho iskrao iz moje sobe, za dlaku omaknuvši Kasiju Hereji. Centurion široko zakorači u kubikulum, preplašivši pospane dadilje.

«Kasije?» Začudih se.

Hereja, jedini u celoj vojsci, je uživao beskrajno poverenje oca i njegovo prijateljstvo. Otkad je, kao šesnaestogodišnjak završio u legiji Germanika, uvek je spremno pratio svog vojvodu u ratu i u miru. Za vreme bitke sa Germanima na Vezeru, mladić je spasio mom ocu život, zadobivši pri tome gadnu ranu. Pričalo se, da posle toga on je ostao neplodan, i nije voleo nijedno dete – osim mene.

Od dana mog rođenja, kad je Kasije, poput vigila21 čuvao porodilju, do same moje smrti u njegovom naručju, taj čovek trudio se da zaštiti biće, koje je uspelo da razneži ratničko srce.

«Visosti, imam zapovest da te odvedem.» Stade mirno ispred kreveta, u punom vojničkom oblačenju. «Izvini, ako sam te probudio, ali ovde nije više bezbedno.»

Uplaših se, ali ne njega. Pred očima mi stadoše dve slike – razgovora oca sa Pizonom, i sa učiteljem.

«Suzana!» Ustadoh. «Skini mi coa vestis22, i obuci tuniku i peplum23.»

Dadilje uhvati panika.

«Zašto vas dve u mene zurite?» Podviknu Kasije na Armidu i Suzanu. «Pomozite princezi!»

«Šta se događa?» Tiho upitah Hereju, kad su robinje završile.

«Druzila,» Čučnu ispred mene, i lagano spusti ruku mi na rame. «Ovaj svet je okrutan, i ono što si videla na severu je ništa, naspram toga, što tek sledi.»

Bojažljivo dodirnuh mu ruku, čutke moleći da me podigne.

«Ali ne brini.» Nastavi, prebacivši me preko ramena. «Ti si jaka, kao tvoje ime24.»

Zaklimah glavom, i zagrlih ga. Kasije žurno krenu preko hodnika, a Armida i Suzana su tupkale za nama. Izgledalo je, kao da u celoj Pizonovoj vili nije bilo nikog, čak ni sluga.

«Gaj…» Naglo zaplakah. «Gde je moj brat?»

«Tiše, infantula.» Uzvrati vojnik. «Vodimo i njega, i dve tvoje sestre.»

«Ako mi živi iz ove kućetine izaći.» Srdito dobaci Armida.

«Gle, progovorila!» Kikotnu Suzana, probajući da me umiri.

U međuvremenu, osetih nesvesticu.

«Suuuzano…» Zastenjah bespomoćno.

«Šta ti je, domina?» Jevrejka uhvati me za ruke.

To bilo zadnje, što sam čula, pre nego što se onesvestih.