Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 5
PROLOG
Оглавление—
U zoru, dok je Adam spavao, pažljivo ustadoh i izađoh na prstima iz kolibe. Pokupih sa stola glinenu tacnu i bokal, i zakoračih već poznatom stazom prema jezeru. Brala sam krupne ljubičaste smokve – omiljeno voće mog muža. Išla sam sama, ne mareći se za anđeolsko upozorenje.
«Šta on mi može,» Pomislih. «Taj Mitra?»
Napunivši posudu sočnim plodovima, kleknuh pored jezera da zahvatim još malo vode. Naprečac začuh iza sebe korake, i osetih teskobu. Ovo nije bio Adam. U ogledalu jezera uvideh tuđina – visokog, tamnoputog i crnookog. Ispustih s pljuskom bokal.
«Budi pozdravljena, Sofijo.» Reče prefinjeno. «Nosim ti lepe vesti.»
Preda mnom stajao je anđeo – sa sjajnim kao sunce krilama, odeveni u blistajuću odoru.
«Verujte samo nama troma.» Setih se reči naših čuvara, i pogledah u oči tuđinu. Vzor mu je bio nadmen, a njegovo prisutstvo, umesto poverenja, izazivalo strah i gađenje.
«Nemoj da me se plašiš.» Opruži mi ruku. «Ja sam prijatelj. Znam za bol, i želim da ti pomognem.»
Napravih korak unazad.
«Znam ko si ti.» Uzvratih tvrdo. «Ne treba mi ni pomoć, niti bilo šta od tebe.»
Mitra se grohotom nasmejao.
«Mnogo si prkosna za jedno žensko biće.» Najednom njegovo obesno lice poprimi blag i produhovljen izraz. «Znam, da ne voliš Adama. Ostavi ga, pođi sa mnom…»
«Ni tebe ja ne volim.» Prekinuh ga. «Odvratan si mi.»
«Nemaš ti pojma, glupačo,» Stisnu on koščaste pesnice. «Ni ko sam ja, ni kakve su mi moći. Ako poželim, mogu da te smrvim. No, ako mi se pokloniš…» Promeni glas u prepreden. «Uzdignuću te do devetog neba, kao sebi ravnu boginju.»
Pogledah ga sa prezirom, i okrenuh se da pronađem bokal.
«Ne laži, Mitra, i ne kušaj me sa onim, čega nemaš. Klanjam se samo Bogu, jer je on jedini vladar sviju svetova.»
Tuđin se zatrese od jarosti.
«Majmunice!» Zaurla, podigavši pred sobom stub od prašine. «Znaj, da ćeš skupo platiti za svoju drskost!»
«On ne sme ništa, ako Bog ne dopusti.» Pomislih i, prigrlivši posudu smokava, okrenuh se da odem.
«Zažalićeš.» Zakikota mi ustopice na hiljadu glasova. «Zapamtićeš me..!»
Zatvorih uši da ne čujem to demonsko eho.
Stigoh do kolibe začuđujuće brzo. Adam je stajao na pragu, jednom rukom zaustavivši me da ne uđem.
«Vraćaj se otkud si došla.»
Ne shvatih ga ozbiljno.
«Brala sam smokve – tebi.» Opružih mu posudu. «Da te iznenadim.»
Odgurnu moju ruku, isipavši voće.
«Brala si – ceo dan? Zašto me lažeš, ženo?»
Nikada ranije nije mi se tako obratio.
«Kako to misliš?» Pogledah u nebo. Sunce je zalazilo, obojivši horizont u grimizno.
«On može da upravlja vremenom.» Zapanjih se.
«Izdala si me, Sofijo.» Gadljivo reče Adam. «Odbila si da ležiš sa mnom, da bi otišla sa Mitrom!»
Shvatila sam. Pretnje tog odmetnika nisu bile lažne.
«Danas me posetio anđeo!» Produži gnevno. «Rekao mi da si zla, i da te moram proterati!»
Kroz bol i suze pokušah da mu ispričam istinu, ali mi nije verovao.
«Šta će mi žena, koja nije poslušna?» Uzviknu on, podigavši ka nebu ruke. «Koja ne rađa decu, a od muža traži neku – ljubav?»
Naslonih se na stablo urme. Ostadoh bez reči, ali najgore je tek dolazilo.
Iz naše kuće izašla je ona. Druga žena. Zamena za mene. Slobodni izbor Adama.
Visoka, plavokosa, vitka – sa očima zelenim, kao zmijske. Bog joj nadenu ime Eva, što znači – život. Moj muž je sada imao novi život, gde nije bilo prostora za Sofiju.
Podigoh glavu i pogledah Adamu u oči.
«Ti si me izdao, i tebe je vrag zaveo.»
«Ućuti, ženo!» Dreknu on. «Ne želim više da ti budem polovina, želim da njoj budem čovek!»
Sakrivši se iza njegovih leđa, pokorna Eva pažljivo nas je posmatrala.
«I neka bude!» Nasmejah se gorko. «Praštaj, Adame.»
Nije mi odgovorio. Gurnuvši Evu, da mu ne stoji na putu, povuče se u kolibu, koja je nekad bila moja.
Otišla sam. Danima sam tumarala neznanim putevima bez cilja i odmora.
«Zašto sam stvorena?» Pitah se, ridajući. «Zašto ne mogu da volim i da budem voljena?»
Semangelof, moj anđeo-čuvar, mi dade odgovor.
«Nije na nama da ispitujemo Božje odluke. Otac nam daje sreću, a tuge mi smišljamo sami. Ljudska je ljubav velika, ali od nebeske je neuporedljivo manja.
