Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 6
PROLOG
Оглавление—
Anđeo uze me u naručje kao brižljiva majka njeno bolno dete.
«Na nebu ne postoji druga ljubav, osim svete, božanstvene. Mi, anđeli, smo neprekidno srećni.»
«Nisam ga volela,» Poverih se svom čuvaru. «Ali ga nisam izdala, i svakog dana molila sam Boga da osetim ljubav, i da me zavoli Adam.»
«Žao mi je, Sofijo…» Uzdahnuo je Semangelof, raširio ogromna krila, i odvojili smo se od zemlje. Za trenutak letela sam među oblacima. Telo mi je postalo lagano, kao pero, a ta sloboda beskrajnog plavetnila probudiše u meni radost. Radost, a ne i sreću.
«Tvoj dom je sada zemlja između dva mora. Tu, u visokoj steni načinjeno ti je obitalište. Za tebe će zemlja da rađa i potok neće presušiti.» Reče mi anđeo. «Zato što se nisi oglušila o Božiju zapovest, nikada nećeš da umreš. A svud oko tog mesta, sa jedne strane, prostiraće se neprohodna šuma, a sa druge – duboko more, jer nisi više bezbedna nigde na svetu».
«Šta još mi može uraditi Mitra?»
Semangelof lagano spusti me na zemlju.
«Za sad, ti njega više ne zanimaš. Šteta je već napravljena, i odmetnik je siguran u svoju pobedu. Trebaće ti zaštita od ljudskog roda, jer mrzi te i Eva, i njeni potomci.»
Uvideh ispred sebe velelepnu kuću, isklesanu u kamenu, u senci visokog drveća, i vodopad izbijajući iz stene, i raznoliko cveće… I gustu šumu, što je okruživala moju novu postojbinu, i tamno-plavo more… Tu sam trebala da živim večno – sama. To nije bila nagrada za vernost, nego kazna.
Anđeo shvati moje misli.
«Nemoj da budeš nezahvalna.» Reče oštro. «Tvoji ljubavni jadi nisu su ništa prema kazni za neverstvo.»
Osetih, da za vreme mojih lutanja desilo se nepopravljivo.
«Kako je sada Adam?» Upitah zabrinuto. «Da li je srećan sa tom drugom.»
Semangelof je zaćutao, a onda pogleda u nebo, i prošaputa.
«Adam i Eva su prognani. Eden potopljen, a ljudski rod proklet.»,
Bol, skoro fizički, savio me je na pola.
«I Eva?! Kako misliš – prokleti?»
Anđeo uze mene za ruku i uvede u novu kuću.
«Adamova preljuba povukla je za sobom Evinu. Ženu, stvorenu iz njegovog rebra, zaveo je Mitra.»
Prisetih se njenog zmijskog pogleda.
«Možda sam ja kriva.» Tužno pomislih. «Nisam mu dala decu, nisam podržala njegovu želju da osvoji nove zemlje i zanate… Zanimala me samo ljubav.»
«Ti nisi kriva ni za šta.» Uzvrati Božiji glasnik. «Ti si bezgrešna.»
Kazna za Adama i Evu bila je da žive život, koje odabraše sami. Život van Rajskog vrta bio je težak i opasan – kiše i suše su ometali muškarčev rad, a žena bila je osuđena na rađanje u mukama. Sve je u njihovom životu bilo prolazno, čak i sam život imao svoj kraj. A posle toga – beše mrak i tama…
Eva je nosila blizance, ali Adam nije bio njihov otac.
Anđeo ode bešumno, ostavivši me da se opružim na mekom krevetu i konačno zadremam.
