Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 10
PROLOG
Оглавление—
Stigla sam u naselje ujutru rano. Nije mi trebala gomila bradonja oko velikog šatora da bi sam osetila Adamovo prisutstvo. Njegovi sinovi i unuci su raspravljali o nekim nebitnim stvarima, mašući rukama i pokušavajući da nadmaše jedno drugo u sujeti. Žene su sedele po šatorima, i sudeći po mirisima, spremale hranu. U nekim kućama su plakala deca.
Prvi me je primetio visoki i mršavi starac u dugačkoj odori sa štapom u rukama. Šiljato lice i ledeni pogled su odali Seta – Evinu sliku i priliku.
«Ko si ti, ženo? Šta radiš tu sama?» Upita surovo. «Gde ti je muž?»
Ostali su me radoznalo gledali.
«Ja sam Sofija.» Rekoh glasno. «Želim da vidim Adama.»
Set razrogači oči. Muškarci počeše da se šuškaju.
«Ko si ti?» Nastavi. «Da zoveš našeg oca po imenu i uznemiravaš ga na samrti?»
«Oteraj je, oče.» Podigao glas Enoš. «Nju niko od nas ne poznaje. Sigurno je od Kainove loze.»
«Kako je drska!» Zavrte glavom Kenan, njegov sin. «Gleda te pravo u oči!»
Približila sam se gužvi bez imalo straha.
«Adam je bio moj suprug.» Obratih se Setu. «Pre nego što su se rodili i ti, i tvoja braća, i tvoja majka.»
Zabezeknuti Set je izustio.
«Lilit…»
«Ona, suosećajna i okrutna,» Rekoh sa osmehom. «Ja nikad ne napadam prva, ali znam dobro da se odbranim.»
Muškarci su negodovali. Kroz buku sam čula reči «kuja», «demon» i «ubica dece».
«Ućićeš u šator preko mene mrtvog.» Prosikta Set. «Vraćaj se odakle si došla, ili, tako mi mojih žena, svojim ću rukama poslati te dođavola!»
Ostali su se poređali kao zid kako me ne bi pustili unutra.
«Ne kuni se u druge, Sete.» Odgovorih odlučno. «Zato što me nećeš zaustaviti.»
Odgurnuvši žilavog starca, krenula sam prema Adamu. Takvu uvredu on nije očekivao i, umesto da me spreči, ukopao se u mestu i zinuo. Surovi Enoš i vatreni Kenan su se tapkali u mestu i gunđali nešto o «kurvi, koja je htela da jaše čoveka».
«Ne puštajte je! To je Smrt!» Uzalud se bunio Set.
Zid od njegovih potomaka također se nije pomerio. Bilo je očigledno da su se mene plašili.
Odjednom hrapav glas povika iz šatora.
«Šta se dešava, Sete? Koga ti opet napadaš?»
Prepoznah mog supruga, i pohitah da uđem.
Adam, onemoćali, bele kose i brade, ležao je na širokom krevetu, zavijeni u nekoliko čaršava. Drhtajućim rukama podigoh zavesu.
«Sofijo…» Reče, jedva se uzdžavši od plača. Duboke bore su promenili njegovo lice, ali pogled je ostao živ i lucidan. «Oprosti mi…»
Ja nisam krila suze.
«Istog trenutka,» Pomilovah ga po ruci. «Kad sam otišla iz našeg doma… Istog trenutka sam ti oprostila.»
Poljubi mi ruku. Na trenutak sam sklopila oči. Izgubljeni Raj mi se ponovo vraćao.
«Ostareo sam…» Sa naporom se podiže. Pomogoh mu da sedne, i sedoh pored njega.
«Upoznala sam tvoju decu, Adame.»
«Naduveni petlovi.» Prošaputao mi je na uvo. «Prave se da su bolji od žena, a nose šarene odore i puštaju kosu!»
Nasmejasmo se, kao nekad pre.
«Priznajem, ja sam kriv za sve.» Nastavi on ozbiljno. «Vrag me je terao da zamenim ljubav mog života na budalasto pohlepno stvorenje! Zbog mene je ubijen Avelj, zbog mene, moje gordosti i gluposti. A onda… Predao sam sve u ruke Seta, koji odrastao pod uticajem majke. I eto…» Zakašljao se. «Još nisam umro, a oni svađaju se oko moje sahrane.»
«I ja sam smrtna.» Pogledah mu u oči, i ispričah sve što mi se dogodilo dok nismo bili zajedno.
«Znao sam…» Zastenjao je. «Ti si oduvek bila meni verna!»
«Bila sam verna samoj sebi, Adame.»
Teško je disao i odbio da pije vodu. Odbio je i da legne da bi se odmorio.
«Bila je ljubomorna…» Uporno pričao, shvatajući da njegovo vreme je na izmaku. «Izabrao sam nju, a voleo jedino tebe… I ne bi podneo da me ostaviš, pa sam izabrao lakši put – bez ljubavi… Ali, bez ljubavi čovek ne živi, a samo postoji.»
Moje srce bilo je spremno da prvo prestane da kuca, ali to nije još bio kraj.
«Sećam se dobro one dece… Harela i Šaron… Mogli smo i mi… da budemo kao što su oni.» Klonu glavu mi na rame.
«Tu niko nije kriv, moj Adame.» Šaputala sam mu i grlila ga kao dete. «Tako je trebalo da bude.»
Pogleda me opet onim bistrim pogledom i reče.
«Ja dobih ono što sam tražio, ali ti, Sofijo… Zaslužuješ da budeš srećna.»
Osetih lakoću u telu, a u duši neopisivu milinu. Poželeh da zadržim taj trenutak, da ga proživljavam večno… Najzad se setih arhanđelovih reči.
«U nekom drugom telu.» Odgovorih jedva razgovetno. «Biću.»
Onda pade mrak.
