Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 4
PROLOG
Оглавление—
A onda došao je dan, kada su Senoj, Sansenoj i Semangelof nas upozorili o odmetniku, palom anđelu, koji umislio da je kao Bog, i nagovorio trećinu nebeskih bića na rat protiv Svevišnjeg.
«Nekad je Mitra bio najbliži Bogu arhanđeo,» Započe Senoj. «Dok se nije pogordio i pokušao da svrgne Tvorca.»
«A odani Mihailo – zapovednik celestijalne vojske,» Nastavi Sansenoj. «Ognjenim mačem srušio je neprijatelja i njegove sledbenike, i oterao ih u najtamnije dubine zemlje.»
«Od tad i doveka moraće da se muče u paklu – plamtećem jezeru, koje je stvorila njihova bezumna gordost.» Završi Semangelof.
Prvi put u našem besbrižnom životu počuli smo loše vesti. Rekli su nam da ne verujemo nikome osim njih trojice, jer je onaj prokletnik, ljubomoran na ljude, od početka tražio da nas uništi.
«Mitra vas mrzi,» Pojasniše nam. «Zato što Bog vas voli više, nego anđele, jer ste savršeni u vašem dvojstvu… A najviše mu smeta vaša sposobnost za ljubav. Čuvajte ga se, jer je lukav i zna vaši slabosti.»
Kad smo ostali sami, Adam se zapitao.
«Zašto, ako je Mitra kažnjen, Otac dozvolio mu da hara Zemljom, da nas napada?»
«Ništa na svetu se ne dešava bez Božijeg dopuštenja.» Odgovorih. «Odmetnik ne sme da nas povredi, ali se potrudiće da nas prevari – da počinimo nešto zabranjeno… Preljubu.»
«I postanemo kao on? A nikad u životu!» Povikao Adam. «Samo se pitam, zašto Bog nas ne štiti ako već zna da nećemo da Ga izneverimo?»
«To trebamo da dokažemo.» Uzvratih. «Sećaš se, Bog nam je dao slobodan izbor? Sad je pravo vreme da izaberemo.»
Adam slegnu ramenima.
«Svejedno, ne shvatam, zašto bismo izabrali večnu muku umesto večite sreće? Zašto bismo izdali Onoga, što nas stvori?»
Osetivši njegov strah, opružih ruku da ga zagrlim.
«Ja tebe nikada ne bih prevarila.»
On se nasmeja.
«Sofija, šta ti pada na pamet? S kim mi da prevarimo jedno drugo? Jedini ljudi smo na svetu! Biće još, naravno, i naše dece, ali oni voleće se međusobno.»
Uzdahnuh. Supružnik me opet nije shvatao.
«Znam, ali, da je postojala druga žena, koja bi bila imala sve ono, što ja nemam…» Htedoh da ga upitam, ali me prekinu.
«Neću da razmišljam o tome, što je nemoguće. Moja si žena ti.»
Naglo se setih nečega, što sam onomad videla u šumi. «Hodi, da ti nešto pokažem.»
Adam se složi, ali zamoli da se ne zadržavamo – bio je gladan.
Poslednji put smo šetali ruka u ruci pored jezera. To, što sam želela da vidi beše naše odraze u bistroj vodi. Dva prelepa čoveka u svetlosnim haljama, sličnija od blizanaca – crvene kose i azurno plavih očiju, gledala su sa bljistave površine.
«Neverovatno!» Reče Adam zadivljen.
«Savršeni u dvojstvu, je li?» Zapitah, ponovivši reči anđela, ali me suprug nije slušao.
«Od prvog dana istražujem prirodu…» Zamisli se. «Obišao sam svaki kutak Edena, a ovo blago mi je nekako promaklo… To je igra svetla!»
Ukočih se u mestu, osetivši promenu u muževljevom ponašanju. Nisam ga čula dok se on oduševljavao Božijom tvorevinom oko nas. Bilo mi svejedno, hoće li sunce izaći sledećeg jutra, hoće li zrikavac početi pesmu u suton, hoće li se sova oglasiti u ponoć, a slavuj u svitanje… Niz lice su mi kapale prve suze.
«Sofijo?»
Primeti. Počuh nežnu notu u njegovom glasu.
«Šta je to, draga?» Pomilova me po obrazu. «Ti plačeš?»
«Plašim se, Adame.» Glas mi je odjednom zadrhtao.
Muž se uozbiljio.
«Suze – u mestu gde se nikad ne plače… To nije dobar znak.» Zagrlio me je čvrsto i prošaputao na uvo: «Nemaš razloga da za brigu kad si sa mnom.»
Nisam se osećala sigurno, ni voljeno.
«Vreme je da se vratimo.»
I one noći spavali smo odvojeno, okrenuti na suprotne strane.
