Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 12

Car je imenovao oca za prokonzula10 svih istočnih provincija, i poslao ga na put bez povratka. Germanik je pošteno ispunio zadatak, pripojivši Carstvu Kapadokiju i Komogenu, i umirivši Jermene, posle čega spremao se za polazak na Kipar, gde bi mogao da odmori sa porodicom. Svi smo jedva čekali da uživamo u tirkiznom moru i obilazku drevnih građevina, o kojima je često pričao naš učitelj Zaleuk.

Znao je o tome i Kalpurnije Pizon, sirijski namesnik, kod koga smo gostovali. Bio je poznat kao potomak uticajne familije u Rimu, a i nekadašniji Tiberijev miljenik. Po svojoj prirodi bio je lukav i beskrupulozan, a upravo takav čovek trebao je caru da pogubi sinovca i mlađeg suparnika.

Sećam se, kako je Pizon, glumeći dobrog domaćina, zamolio oca da odloži putovanje zbog dolazećeg nevremena, o kojim ga navodno obavestio astrolog.

«Rimski brodovi su napravljene da izdrže hiljadu oluja.» Odvrati mu otac. «Ne verujem ja mnogo tim hijerofantima11. Po mom iskustvu, ovde leti nevreme je retkost.»

«Ako me laže, kazaću da ga išibaju. Mada, moram priznati, bitanga me još nikad nije izneverila.» Nastavi Pizon, a zatim da znak cellariusu12 da donese još vina. «Uostalom, Nerone, ako si planirao zabavu, zašto ne povedeš decu u Egipat?»

Germanik nasmeja se.

«Quod diocisti13? Bez dozvole Tiberija?»

Pizon nazdravi. Za trideset godina, provedenih u Senatu, podlac je znao načina za dobru prevaru.

«Za Cezara – budi bez brige.» Namignuo je. «Nikada te ne bih odao, čak biti pozajmio svoju pratnju.»

Otac se ispravi i uozbilji.

«Želiš da lažem cara?»

Kalpurnije nije ni trepnuo.

«Želim da se dobro provedeš. Za sve, što si uradio za Rim, zaslužio si malu avanturu.» Namignu mu i potapše po ramenu. «Veruj mi, matora budala neće to primetiti.»

«On nije glup.» Podignu se sa ležaja Germanik. «Ja nemam nameru da kršim zabranu zbog jedne provincije gde se praktikuje rodoskvrnuće i obožavaju mačke!»

Da izbegne svađu, Pizon je morao da popusti – doduše, prividno. Čim je napustio eksedru, naredio slugama da pronađu najbolje knjige o Egiptu, i krišom poslati na poklon deci važnog gosta. Neron je dobio svitak o velikim ratnicima, Druz – veoma retku knjigu mudrosti Ptah-Hotepa, Agripina i Livila – Kleopatrine tajne lepote i mladosti, a Gaj i ja – po jedan primerak legende o Izidi i Ozirisu. U svakom od nas Egipat je probudio želju da istražujemo ovu misterijoznu i zabranjenu zemlju. Kao sva deca, nismo razumeli zašto je naš otac bio uzdržan, majka uznemirena, a domaćin – velikodušan.

«Ne plašim se od Cezara.» Tešio je Germanik suprugu. «Da nije mene, ko bi mu ostao veran? Senat odavno podseća na bestijarijum14… Pretorijanci postaju sve arogantniji… Bez moje podrške preti mu propast.»

Najzad, ka zadovoljstvu Pizona, Germanik je ispunio nam želju. Provedosmo u Aleksandriji pet dana, prerušeni u porodicu putujućih Grka. Ta gluma nam je bila potrebna zbog mržnje između Egipćana i Rimljana. Oktavijan, naš pradeda, je uzeo tom drevnom, mudrom narodu – zemlju, nezavisnost, najlepše ljude i pogubio njihovu kraljicu.

«Grci su najbolji u ratu, a Egipćani u umetnosti. Jevreji u trgovini, a Rimljani u spletkama i zaverama.» Pričala je Germanikova majka, naša baka. Kći vojvode Marka Antonija je mrzela Rim do tej mere, što je primila u kuću svoju polusestru – princezu Selenu, koju Oktavijan planirao da baci u arenu. A kasnije, koristeći naklonost svoga ujaka, Antonija je osigurala Seleni dalju bezbednost, udavši je za kralja Mauretanije.

Sećam se ruševina Kleopatrine palate i nekad velelepnog Izidinog hrama, koje smo ja i Gaj posetili u pratni odanog Zaleuka. Te noći, kada smo prekoračili prag razorenoga svetilišta, učitelj pokuša da nam ispriča istinu o padu Egipta.

«Avgust je njima zario u leđa nož… Osvojio je Khem15 na prevaru… Rimu je smetala njihova sloboda… Njihova ljubav.» Reče na grčkom, kao kad je želeo da samo mi razumemo. «Naime, Mitra ne voli ni jedno, ni drugo… A najviše mu smetaju – pametne žene.»

«Ko je taj Mitra?» Začudi se Gaj. «I zašto mrzi žene?»

Zaleuk podignu drvenu baklju i osvetlji veliki sunčev disk, naslikani na zidu.

«Bog Sunca, koga nije mogao da pobedi ni Aleksandar, kad je pokoravao Orijent.»

Začudih se. Pročitala sam sve moguće spise o velikom kralju, ali ni u jednom se nije pominjao bog sa takvim imenom.

«Otac kaže – bogovi ne postoje.» Prisetih se Germanikovih rečiju. «Da su postojali, sigurno ne bi dopustili da Tiberije postane car!»

Zaleuk se zamisli, pa izreće nešto, za šta dvoje dece nisu bili spremni.

«Germanik poštuje tog boga, kao i sva vojska, senatori i sam car.»

«Lažeš!» Uzviknu brat. «Naš otac nikad ne bi štovao to odvratno božanstvo!»

«Psst!» Stisnu mu ruku Grk, razgledajući se na strane. «Sad moramo što pre da odemo! Niste još za te priče…»

Gaj se nije bunio, ali mu rekao da ga pusti. Pomislih na oca. Učitelj nas nikad ne bi lagao. Sva naša porodica ga je smatrala za mudrog, poštenog i odanog čoveka…

Napuštajući tamnu dvoranu, zaustavih pogled na freski, koja je prikazivala glavna božanstva – Izidu i Ozirisa.

«Ovde brat može da oženi sestru.» Oprezno prošaputa Gaj.

«Premda, vaš otac je u pravu.» Nastavi Zaleuk. «Bogove stvaraju ljudi – da bi prevarili druge ljude. Smišljaju lepe legende da bi uništili ljubav i vladali svetom. Zavere se rađaju iz mržnje, a mržnja iz straha.»

Nikada ranije on nije pričao sa nama tako ozbiljno. Zaprepašćeni, nismo više smeli da ga pitamo. U povratku smo samo ćutali, sve vreme držeći se za ruke. Noć je polako nestajala, ljubeći zlatno-žutu obalu Nila, a zajedno sa njom i naše detinjstvo odlazilo sa prvim dahom egipatske zore.