Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 17

Uzvišena Livija bila je veoma stara, ali živahna žena sitne građe i bistrih bademastih očiju. Za svoje godine je imala začuđujući jasan um i savršeno držanje. Otkad je postala udovica, zamenila šarenu svilu i skupocen nakit na dugačke pale45 preko čednih stola46, i ne koristeći ni šminku, ni parfeme. Vodila je asketski način življenja, od robova zahtevala visoku disciplinu, i bila poznata kao domina, koja štedila na svemu osim na batinama. U narodu je važila za uglednu i samostalnu ženu, koja uzdigla svoje sinove do viših titula, i čiji saveti su bili bescen blago za Oktavijana.

Jedva napunivši sedamnaest, Livija, željna vlasti, ostavila prvog muža radi cara, potpuno odvojivši ga od dece. Plašeći se da će ovo nedelo baciti senku na Avgustov ugled, optužila oca svojih sinova za nasilje, koje siroti Klaudijan ni u bunilu ne bi počinio. A, da bi stekla veći uticaj za sebe, oterala voljenu Tiberijevu ženu, kako bi prisilila naslednika na brak s Avgustovom kćerkom. Nije podnosila ni moju baku – svoju drugu snahu, ali istrajnost Antonije i njeno srodstvo sa Oktavijanom spasiše je loše sudbine.

«Hoće li ova Klitemnestra47 da nam pruži utočište?» Tiho upitah Hereju, dok smo čekali u caričinom atriju.

«Jedino iz inata sinu.» Odvrati. «Oni se mrze kao pas i mačka.»

Gnusavi nomenklator najavi naš dolazak, a dvoje drugih slugu otvoriše vrata tablinuma48.

«Gaj Cezar, sin tvog unuka Germanika,» Progunđa. «I njegove sestre, u pratnji…»

«Kasija Hereje.» Nestrpljivo završi matrona, radoznalo gledajući nas i našeg pratioca. «Viteza, koji spasio život mom unuku.»

«Salve49, Noblissima.» Istupi napred Kasije. «Čast mi je služiti caru Tiberiju i Rimu.»

Starica lukavo se osmehnu.

«Tu sam po želji vojvode Germanika.» Nastavi vojnik tonom, kojim se polaže izveštaj. «Da tražim zaštitu za princa i princeze…»

«Razumem.» Prekinu ga blagim gestom Livija, ustavši sa širokog sedišta. «Neron je sigurno izveo neku glupost, i sada plaši se Tiberijevog gneva.» Reče iritirajuće mirno i pomalo šaljivo. «Vatreni ljudi trebali bi da se boje samo svoje neizdržljivosti.»

Kasije je gledao kroz nju, ne ispoljavajući nijednu emociju.

«Moj sin je težak čovek,» Produži matrona, proučavajući nas. «A, ipak, nije zlikovac, koji proliva rodnu krv. Ako je Neron prekršio zakon, neće da stekne veću kaznu od ademptio civitatis50, dok njegova deca ostaće na sigurnom.»

«Vojvoda nikad ne bi izdao svog cara.» Objasni Hereja. «On je pao žrtvom tuđe izdaje.»

«Šta znači – pao?» Uozbili se Livija. «Zar je on mrtav?»

Kasije klimnu glavom u znak potvrde.

«Requiescat in pace.» Reče žena pribrano, čak i pomalo indolentno. «Kakva budala!»

«Noblissima,» Centurion se pobuni. «Pokojni vojvoda je uvek bio plemenit i uzor svima…»

«Zato je nevino nastradao.» Podrugljivo zaključi Livija. «I sada, tako neodgovorno šalje svoju decu preko Mare Nostrum51 – da ih čuvam?!»

U trenu, kad su moje sestre drhtale od umora i straha, a Gaj ljutito stezao male pesnice, setih se razgovora oca sa Pizonom, koji sam slučajno počula, prolazeći pored triklinija52. Od malih nogu bila sam kratkovida, ali moj sluh bi oštar kao sovlji. Pizonovi čuvari nisu mogli pretpostaviti da dete, bezbrižno skakačuće po atriju, može da čuje iza zatvorenih vrata. Odjednom, sve mi postade zastrašujuće jasno.

«Avgusto, molim te, saslušaj!» Uzviknuh u očaju. «Senator Pizon je prevario mog oca! Ubedio ga da poseti Egipat – bez carske dozvole!»

Zaprepašćena mojom drskošću, carica čutala još neki minut, a zatim je naredila svim slugama da napuste tablinum. Kaligula mi jako stisnu dlan, a Kasije poruči pogledom da se ne plašim.

«Da, princeza je u pravu.» Reče Liviji, i sam pomalo zabezeknut mojom smelošću. «Na prijemu, gde bejah prisutan, Nerva je pominjao svojevoljnu posetu provincije, a Pizon…»

«Ne zanima me nikakav Pizon!» Dreknu starica. «Neron je dobio najveću počast i od Avgusta, i od Tiberija, a kako njima uzvrati? Moj prvi unuk!» Jaukne patetično. «Antonija je kriva! Umesto, da na dužni način vaspitava decu, ona je samo čitala i sadila u vrtu cveće..!» Zatim, naigrano uzdahnuvši, prisedne. «Šta da radim sa ta četiri derišta?»

Poželeh da se opet umešam u razgovor, i pomenem proklete knjige, kojima nas je Pizon namamio u Egipat. Htedoh da se obratim Avgusti kao svojoj prababi, da potražim mrvicu podrške i razumevanja… Na kraju, gledajući ovu krhku ženu, za čije godine ta vest bi mogla biti fatalna, htela sam čak da je utešim… Sve dok se nismo srele pogledima.

To, što sam videla u njenim očima je bila ogorčenost – osećaj, koji odavno prepunio svo njeno biće, sakriveni ispod vela ljubavi i brige prema deci. Svojoj deci. Sve ostale je ona delila na vrste. Jačije od sebe je sa mržnjom pratila, a one slabije olako uništavala. A sada, imajući moć i slavu, Livija ogorčeno gledala sve one, što su odbili da idu njenim stopama.

Gadljivo skrenuh pogled.

«Donela sam odluku.» Izreče zvanično, pružeći Gaju ruku da bi je podigao sa sedišta. «Ti, dečače, ostaješ sa mnom.»

Gaj pogleda u mene, shvatajući da nam preti razdvajanje.

«Šta će biti sa devojčicama?» Upita Kasije.

Carica ga izmeri pogledom.

«Ko si ti – vojnik ili dadilja?» Njen bes se pretvori u sarkazam. «Neučtiv si, kao i ova mala…» Pogleda kroz mene. «Kako ti je ime?»

«Julija Druzila.» Odgovorih ravnodušno. Mrzila sam moje ime, diveći se Grkinjama, čija su imena bila zvučnija i maštovitija od rimskih. Zaleuk me je zvao Glaukula53, i ovaj nadimak mi bio slađi od svih tepanja.

«To ime je za gospe – nemoj da ga brukaš.» Livija prošeta do stuba sa Tiberijevom bistom, skrstivši mršave ruke. «Znaš li da predeš i tkaš?»

«Ne znam.» Odvratih.

«Naravno.» Reče namršteno. «Roditelji nisu te naučili da budeš gospa.»

Slegnuh ramenima.

«Druzila je još mala, i bolešljiva.» Objasni Agripina. «Dok mi s Livilom znamo sve o domaćinstvu.»

Livija umorno podignu dlan da je zaustavi.

«O, da sam obraćala pažnju na boljke, nikad ne bi postala ono što jesam – majka, carica i samostalna žena.» Nastavi poučno-umišljeno. «Računam u životu jedino na sebe, i zato sam dobro. Roditelji umiru, muževi odlaze, braća i sestre mrze te zbog nasledstva, pa čak i deca vole te jedino dok si njima potrebna.»

Okrutne reči i škripući glas su postajali nepodnošljivi.

«Ja ne znam ništa o kućanskim poslovima,» Oglasih se. «Ali tečno pričam grčki, i volim istoriju. Podučava me Zaleuk, nastavnik moje braće.»

Livija odmahnu sa rukom.

«Vas tri,» Obrati se sestrama i meni. «Idete odmah kod Antonije. Dobićete nosiljke i pratnju… Tribune,» Tu skrene pogled na Hereju. «Sve dok sam živa, nema razloga da brineš za moju praunučad. A što se Nerona,» Završi bezočno. «Ne žalim ga, jer on me najviše na svetu razočarao.»

Kasije klimnu glavom, pa me uze za ruku.

«Ne!!!» Zavapih. «Neću da idem bez Kaligule!»

Livija požuti od jarosti, a njene oči pocrneše poput uglja. Tog trenutka, ličila je na Meduzu, mitskog stvora, čiji je pogled pretvarao u kamen.

«Ko si ti, kučko, da se suprostavljaš meni?» Tiho progovori. «Meni u mojoj kući, sugerišeš šta ću ja da radim?»

«Odlazimo.» Centurion me prebaci preko svog ramena i vrati se u ulaznu dvoranu. Sestre su potrčale za njim, a Kaligula, osećajući rastanak, poče da plače i doziva me.

«Druzilaaa!»

Pokušah da se oslobodim, ali je Kasije me čvrsto držao.

«Nemoj da praviš cirkus, malena.» Prošaputa mi na uvo. «Biće u redu.»

«Ne razumeš,» Zaplakah. «Ne mogu ja bez njega!»

Vojnik ubrza korak.

«Jeste, ne razumem. Misliš, da sam blesav?»

«Ne…» Naslonih glavu na njegovo rame. «Pomozi mi, Kasije… Molim te.»

Nisam primetila, kako me prebaci u nosiljku.

«Budite pažljivi, inače imaćete posla sa mnom.» Reče četvorici robova-nosača. Armida i Suzana, koje su čekale u vestibulu, jurnuše da mi pomognu.

«Gubite se!» Podviknu Agripina, namestivši se pored mene.

Sloga sa sestrama je uvek bila kratkog daha.

«Jahaću ispred.» Gurnu glavu Kasije ispod šarenog velarijuma54. «Ne brini, vratiće se tvoj Kaligula. Gadura neće još dugo… da ga maltretira.»

Verovala sam mu.

«Da je Cezar imao bar deo tvojoj hrabrosti,» Nasmeja se. «Za njega bilo bi još nade.» Zatim, spretno uzjanuvši konja, viknu.

«Villa Claudiana!»

Majka mog oca, nasuprot njenoj svekrvi, nije postavljala pitanja. Ona je uvek znala i razumela. Čim je nas Kasije uveo u njen atrij, Antonija, uprkos statusu i godinama, istrči u susret, pa me zagrli.

«Cvetiću bakin… Dobrodošla kući.»