Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 18

Tri godine bez Gaja padoše mi jako teško.

Sećam se, kako su majka, Neron i Druz stigli na Palatin, noseći očev pepeo. Narod na Forumu je žalio za slavnim vojvodom, tražeći kaznu za krivca, i zaverenici, u strahu od eventualnih pobuna, odlučiše da žrtvuju Pizona. Trovač je isprva bio proteran na Rodos, a ubrzo i primoran na samoubistvo.

Tiberije, da bi uklonio od sebe sumnju, je javno oprostio posinku «aferu sa Egiptom», i priredio dostojnu sahranu. Dvolični car odade počast i Hereji – čoveku, koji spasio njegove unuke, proizvevši ga u tribunus angusticlavius55, ali naredivši da vrši svoje dužnosti što dalje od brežuljka Romula56.

Nesrećni Zaleuk je nestao dan posle smrti oca, ostavivši me željnu da istražujem njegove reči…

Sestre nastaviše da me zadevaju, tražeći i dobijajući podršku od majke. Jedino baka, slomljena gubitkom sina, u mom društvu videla je rasterećenje. Često smo doručkovale zajedno u njenoj sobi, podsmejavajući se majci i Liviji.

«Kažu da ličiš na mene,» Reče mi jednom Antonija. «Iste plave oči, velike i setne, i tamna blistava kosa… Nisi nasledila ništa od tih Julijevaca – bistra si, vatrena i uporna kao tvoj pradeda – Marko Antonije. Takvi smo svi – Germanik, ti, i ja. Nas ne zanima tuđe mišljenje, mi idemo kroz život kao ratnici…»

Slušala sam matronu pažljivo, i gledala u njeno glatko, bez ijedne borice, okruglo lice. Ova punačka žena nije ni u mladosti važila za lepoticu, ali imala dovoljno snage i pameti da osigura sebi poštovanje avgustovaca.

«Da li si volela svog muža, bakice?» Upitah nju, kad je Antonija, prisetivši se nečeg, zaćutala.

«Da nisam volela tvog deda,» Nasmeja se. «Nikad ne bi zakoračila u taj zmijarnik – Livijinu kuću.»

Osmehnuh se, ali ubrzo osetih tugu. Kao dete, mislila sam da ću uvek voleti jedino Gaja. Suludo je bilo nadati se da neko u Rimu može da razume ovo osećanje. Još od vremena Nume Pompilija57 brakovi između najbližih srodnika su bili strogo zabranjeni. Avgust je proterao svoju kći Juliju na poludivlje ostrvo Pandateriju samo zbog glasina o njihovom rodoskvrnuću.

«Ja nikad neću da se udam.» Rekoh ozbiljno, pomerivši od sebe tanjirić sa voćem. Sama je pomisao o udadbi za nekog drugog, izazivala je muku.

«Svašta!» Antonija se začudi. «Zar ja odgajam devicu vestalku?» Onda, uz kikot doda. «Danas su i kurve poštenije od tih uobraženih tribada.»

«Ne želim biti vestalka.» Pomalo uvredih se. «Ali ne želim ni da se udajem.»

Antonija me pogleda pravo u oči, a njen glas odjednom izgubi mekoću.

«Šta ti je, Druzila? Ti si princeza, imaš obavezu da se udaš i da rađaš decu. Obično o udadbama odlučuje Cezar, ali ako ga ja zamolim, moćićeš da biraš muža sama…»

Kao sva usamljena deca, imala sam naviku da prekidam sagovornike, naročito kad me nešto mučilo.

«On nikad ne bi dozvolio…» Presekoh se, shvativši da sam izrekla previše.

Matrona uzdahnu, pomeri se ka meni i zagrli me.

«Razumem. Voliš nekoga, kog ne bi smela.»

Ćutala sam. Moju istinu ne bi mogla podneti čak ni emancipovana baka.

«Nećeš ni da mi kažeš?» Zabrinu se ona.

Razmislih u trenutku, šta bi bilo kad bi neko saznao. U mojoj glavi zalebdeše slike, koje izluđivali i terali u plač.

«Ne mogu..!» Promrmljah kroz suze.

«U redu, ne moraš.» Poljubi me Antonija u čelo, a zatim, skinuvši sa vrata maramu od svile, obrisa mi suze. «Jadno moje dete… Oprosti svojoj glupoj babi, što sam te rastužila.»

Još dugo nismo pričali o tome. Baka je bila veoma pažljiva i, koliko mogla, trudila se da mi pruži utehu posle onoga, što smo obe preživele.

«Moja si jedina nada, Druzila.» Govorila je. «Nerona više nema. Moj mlađi sin Klaudije je kreten – nije čudo što mu propadoše oba braka… Moja kći Livila bi me prodala za novac ili moć. A tvoje sestre su, izgleda, povukle na tetku – već mi dosađuju da im tražim muževe… Samo me ti razumeš, dušice.»

Bila je to, verovatno, jedina Rimljanka, koja kod drugih žena više cenila harizmu i inteligenciju, nego pregalaštvo ili veštinu vođenja domaćinstva. Imala je veliku biblioteku sa veoma retkim knjigama na latinskom i grčkom, koju joj jepoklonio sam Avgust. Baka je čuvala ovu odaju kao blago, i niko osim mene i strica Klaudija nije smeo da njoj pristupi. Očev brat je bio jedini Antonijev potomak, koji nije težio za vojnom službom. Rođen sa fizičkim nedostacima, Klaudije je cele dane provodio među knjigama, proučavajući istoriju Etruraca – prvih stanovnika Italije. Život u senci starijeg brata ga je pretvorio u konstantno ljubomornog, infantilnog, škrtog i povučenog u sebe knjiškog moljca.

«Šta ti tu radiš?» Urlao je kao Kerber58 svaki put, kada me video u bakinoj biblioteci.

«Antonija mi je dozvolila.» Ponosno sam odgovarala, i stric me odmah puštao na miru.

Ova prostorija sa živopisnim freskama, urednim policama i stotinama volumena je za mene bila svetinja, u koju sam ulazila s poštovanjem i oduševljenjem. Vergilije, Varon, Ciceron… – nijedan od tih moćnika, koji su gradili pamćenje Rima, mi nije omakao. Gutala sam sve – istorijske spise, grčke mitove, legende, drame… Sanjala sam da će moja dela jednog dana biti prepisivana u Argiletu59, i izvođena na pozornici…

Najveći uzor mi je bio Ovidije – tvorac božanstvenih priča i pesama. U vreme Avgusta, zbog veličanja ljubavi i otvorenu kritiku oholih avgustovaca, njegove knjige bile su zabranjene, i uništavane. Tiberije nije poštedeo ni samog pesnika, oteravši ga na negostoljubljivu obalu Ponta. Antonija je bila dovoljno hrabra i luda da sačuva primerak njegovih «Ljubavnika», jer i ona nalazila spas od stvarnosti u svetu svitaka i mašte.