Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 7
PROLOG
Оглавление—
Probudili su me lagani zraci jutarnjega sunca. Nekada nisam bila ranoranilac, no sada bilo mi je drago zbog onoga što sam videla. Sunce je kao da se rađalo iz mirnog mora, razlivajući po nebu, jednu za drugom, jarke boje – crvenu, naranđastu, roze i žutu. Nebom su plovili dva bela oblaka, dodirujući se u vazduhu, kao dvoje zaljubljenih.
«Ja nikad neću upoznati ljubav…» Pomislih.
Tu iza leđa začuh komešanje. Okrenuh se. Na stolu je sedela velika sova i pospano me gledala. Imala je krupne naranđaste oči imale, crne uši.
«Lilit1,» Pomilovah je. «Ti ličiš na mene – više voliš noć od dana i ne znaš da napraviš gnjezdo. Hodi, naćiću ti nešto za jelo.»
Ptica je bila jako pametno stvorenje. Vezala se za mene, i volela je da mi sedi na ramenu. Pričala sam njoj o Adamu, a ona je klimala glavom kao da sve razumela. Često je odletala usred noći, ali kada bila tu i nije spavala, stalno me pratila pogledom.
Jednoga dana, našavši na podu njeno pero, umočih ga u sok od nara, i, vođena nebeskom silom, napisah na kori drveta prve rečenice.
«Pitaš se ko sam ja
Pa ti dolazim poput tvoje senke
Kao sova usred mračne noći?»
Pogledavši slova, i pročitavši ih – obradovah se. Bilo mi čudno to što radim. Nisam znala, zašto, ni za koga pišem, niti sam razumela potpuni smisao mojih reči, ali nastavih.
«Ja spavam na zemlji i igram u drveću
Ja ležim na pesku i letim s povetarcem
Koračam ka nebu i pijem sa pčelama
Ja pevam… i radim sve ono što poželim!2»
Zavoleh ovaj novi zanat, i zahvalih se Svevišnjem za poklonjeni mi talenat. U pisanju mi prolaziše dani, ali još uvek sam osećala samoću.
«Šta će ti drugi ljudi, Sofijo?» Pitali su me anđeli. «Na ovom mestu ti je ugodno i lepo. Ne znaš ni za mržnju, ni za bolesti…»
«Ja želim voleti i biti voljena.» Odvraćala sam. «Tom zemaljskom, ljudskom ljubavlju.»
«Adam je izabrao Evu.» Objasni mi Senoj. «Oprostio je prevaru, i rodio sa njom još dece.»
«Eva je ljubomorna.» Produži Sansenoj. «Na tvoju besmrtnost i vernost, i ubedila je Adama i svoju decu da si otišla sa Mitrom, i postala demon, koji mori decu i zavodi muška bića.»
«Pogledaj oko sebe,» Pitao me Semangelof. «Zar voliš ljudsku bol i tugu više od nebeske sreće?»
«Bez ljubavi,» Ne odustajala sam. «Ne vidim razliku između paklenog i rajskog.»
—
«Može me osvojiti samo Heroj
Što me je voleo pre vremena rođenja…»
Nalazila sam utehu u pisanju.
«I on će biti moj potomak,
Moja je moć od njega.
Ja sam mu potpora u mladosti,
A on je meni potpora u starosti.
I što je volja njegova, meni je stvarnost…»
Težnja za ljubavlju i traganje za nekim, ko još uvek nije postojao, dovedoše me na ivicu razuma.
«Adonaju!» Izrekoh Neizrecivo Ime Tvorca. «Molim te, okončaj ovu moju patnju!»
Prekršila sam zavet. Anđeli-čuvari menikad više nisu posetili. U trenu, nestade sve, što sam imala – kuća, i izvor, i stena… Stadoh na obali surovog mora, sa divljom stepom iza mojih leđa. Sa prvim počinjenim grehom iščeznu mi svetlosno odelo. Naga i sama u pustoši, bez kapi pitke vode i hladovine, polako počedoh da gubim svest…
«Ja sam snaga u drhtanju.
Ona koja je slaba,
I dobro mi je na ugodnome mestu.
Ja sam nerazumna, i mudra,
Ja sam neuka,
A ljudi se od mene uče…»
Zadnjom snagom napisah na vlažnom pesku – između vrućeg kamenja i ledene vode. Pomislih, da dolazi ta smrt, o kojoj pričaše mi čuvari…
Najednom, jarka svetlost mi je prodrala kroz prste i na trenutak me oslepela. Kad sam progledala, videh ispred sebe Mihaila – arhanđela sa šest vatrena krila.
Pomaže mi da ustanem. Osetila sam olakšanje.
«Sofijo!» Reče blago. «Ko je istrajao u vernosti prema čoveku, i Bogu je ostao veran. Od sada nisi besmrtna, ali zbog tvoje ljubavi živećeš ponovo, volećeš i bićeš voljena.»
Primetih u njegovim rukama plamteći mač od dragog kamena, i zadivih se savršenstvu oblika tog nepoznatog alata.
«Arhanđeli su ratnici Nebeskog kraljevstva,» Otkri mi tajnu. «Tvoj će izabranik biti vojnik kraljevstva zemaljskog.»
Htela sam da se bacim anđelu pred noge, ali me zaustavi.
«Samo pred Bogom kleči, Njemu se zahvaljuj, jer je ovo volja Njegova.»
Smirivši poludelo srce, upitah Mihaila o budućnosti Adama, Eve i njihovih potomaka.
«Za one, koje se odreknu ljubavi, kazna je život bez ljubavi. Čovek, koji ne voli bližnjeg, ne može da voli ni Tvorca. Dok onima, koji se pokaju i obrate se Svevišnjem, otvoriće se put spasenja. Za svoju ljubav svako moraće da se izbori, da bi razumeo da je to najveći dar Boga ljudima.»
Beše mi drago da za čovečanstvo ima nade.
«Međutim, Sofijo,» Nastavi on gromoglasno. «Evine laži pratiće te vekovima preko pokolenja. Kroz tvoje ime, Mitra će pokušati da sablažnjava narode. Smatraće te za zloduha i boginju, za mit i bajku.Ali zemaljska slava ništavna je, kao vladavina odmetnika. Tvoja pak ljubav živeće dok traje svet, a tvoja priča otkriće se tek na kraju vremena.»
«I neka bude.» Odvratih, i zamolih da još jednom vidim Adama.
«Ne sada.» Reče anđeo, i nestade u stubu od nebeskog ognja.
1
U prevodu sa hebrejskog – sova.
2
Pesma nad Pesmama: apokrifna verzija.
