Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 8
PROLOG
Оглавление—
Devetsto godina sam živela sam od nade, potpuno sama u divljini. Pravila sam skloništa, skupljala hranu i pripremala je uz pomoć vode i vatre. Nisam se plašila hladnoće, ni vrućine, niti grabljivaca. Nisam osećala umor. Brinula sam se o zverima i pticama, bez straha i sa ljubavlju, i oni su mi uzvraćali odanošću. Stalno su me pratile sove i divlje mačke – slobodna, pametna i spretna stvorenja. Delila sam s njima hranu, lečila ih, žalila, kad su ugibali.
Mesta, gde sam živela, bila su prekrasna. Visoka brda, bistre reke, zelene šume. Nisam ostajala predugo na istom mestu, tražila sam put, koji bi me doveo ka voljenom. Anđeli su ćutali. Morala sam da pričam sama sa sobom da nebih zaboravila naš jezik… I pisala sam, misleći na suđenog.
«Ja sam nerotkinja
I mnogi su sinovi njezini.
Ja sam mir,
I rat je zbog mene došao.
Muž je moj onaj koji mi dade život,
I koji mi ga oduze.»
Jedne sam noći sanjala neznani glas, koji mi je poručiosamo jednu reč – «Kalvarija». Odmah sam shvatila da je to bilo mesto, gde sam morala da idem. Bolelo me je srce, ali nisam smela da poverujem predosećanju. Krenula sam u zoru, kad su moje životinje spavale, ostavivši njima sve zalihe hrane.
Prvih su sedam dana bili najteži. Skoro da se nisam odmarala i jela. Stopala su mi krvarila, a u glavi su mi se vrtele Sansenojeve reči o prednosti nebeskoj ljubavi, ali nisam se predala, čak i kad mi je groznica pomešala san sa javom.
«Jer ja sam ona, koju zovu Mudrost…
Ali vi ste me prozvali Smrt.»
Svest mi je se gubila i vraćala, i svaki put sam mislila da je došao kraj. Kada sam konačno došla ka sebi, osetila sam mekani ležaj i topli prekrivač. Sobica u kojoj sam bila, činila mi se lepša nego anđeoska kuća u steni. Pored mene je sedela žena i držala me za ruku.
«Hvala Bogu, što si se probudila. Kako si?» Njen glas je bio nežan i pun brige, ali ona nije bila anđeo, već ljudsko biće – Evina kći.
Nisam imala snage da pričam, sve dok me strankinja nije nahranila supom.
«Spasila si mi život.» Rekla sam, proučavajući njeno lice. Nije ličila na Adama, a ni na Evu. Kosa joj je bila crna kao noć, a oči tamnoplave i duboke, kao more.
«Kad smo te našli, ležala si nepomićno. Muž mi je rekao da si mrtva, ali znadoh da si živa.» Osmehnula mi se žena. «Ja sam Ša’ron.»
Uzvratila sam osmeh. Setih se da nisam znala nijedno od ženskih imena. Druga Sofija na svetu sigurno nije postojala.
Šaron je uzela me za ruku i zagovornički prošaputala.
«Slobodno kaži mi ko si. Ako se kriješ od nekog, ne boj se, ja te nikada neću odati. A neće ni moj muž, ni sin.»
Bila sam dirnuta njenom dobrotom. Prvi put u životu sam imala prijatelja, i nisam htela da izgubim taj osećaj. Ipak, nisam htela ni da je lažem. Budila je u meni poverenje.
«Sofija.»
«Prelepo ime.» Oduševi se. «Nisam srela nikog, ko bi se tako zvao.»
Izgledalo je kao da ona nije imala pojma.
«Odakle si, Sofijo?» Zagleda se u mene. «Puštena kosa, kratka haljina. Ne izgledaš kao žene sa Kalvarije.»
Zadnja reč me je digla na noge.
«Polako, dušo.» Zaustavi me Šaron. «Nisi još dovoljno jaka da hodaš.»
«Znaš li gde se ovo mesto nalazi?»
Žena se začudi, a onda se glasno nasmeja.
«Ma ti se šališ sa mnom. Koja od nas ne zna gde je brdo Kalvarija?»
U očima mi je potamnelo, i morala sam da se vratim u krevet.
«Bićeš u redu.» Pokri me ćebetom. «Samo odmaraj. Doneću ti vode.»
«Moram smesta da odem tamo.»
Bila sam ozbiljna, i Šaron poče da sumnja.
«Ti nisi od Setovog roda, je li?» Izraz lica joj se promenio. «Ti si… od Kaina?»
«Nisam. Ni jedno, ni drugo.»
«Kako je to moguće?» Čudila se moja spasiteljka. «Avelj nije imao potomke, a ti si premlada da bi bila Adamovom kćerkom.»
Dakle, bila sam smrtna, ali nisam starela.
«Imam godina koliko Adam. Rođena sam zajedno sa njim.»
Žena razrogači prelepe oči.
«O Bože… Ti si Lilit!»
Klimnula sam glavom. Obećala je, da mi ništa neće faliti ko god da sam bila.
«A Evi svaka čast za nadimak.» Pomislih. «Mogla bi da smisli i nešto gore.»
Međutim, Šaron je bila srećna.
«Har’el! Harel!» Pozva muža. «Dođi ovamo!».
«Šta se desilo?» Začuh muški glas iz susedne sobe.
«Nikada nećeš pogoditi ko je naša gošća!»
Na vratima pojavio se visoki mladić crvene kose, koji je pomalo ličio na Adama. Na rukama je držao malog nasmejanog dečaka.
Ustadoh iz kreveta. Nisam više osećala nesvesticu. Muškarac je zurio u mene, a žena i dete se smeškali.
«Sudeći po tvom izgledu, ti nisi sa Kalvarije.»
Nasmejala sam se i ja. Bogami, ovi ljudi su uspeli nešto, što anđeli nisu – da me, barem na trenutak, razvesele.
«Ona ne zna gde je to.» Reče Šaron.
Harel je slegao ramenima.
«Adamova je vršnjakinja.» Završila je, ali mladi čovek još uvek nije shvatio.
«Ja sam Sofija zvana Lilit.» Rekoh najzad. «Ali nisam zloduh, koji ubija decu i zavodi muškarce u snu. Nikad pre nisam videla nijedno dete, i nijednog muškarca, ne računajući Adama.»
I Harel me je primio s oduševljenjem.
«Nikad mi nismo ni verovali u te priče. Pokojna prababa ih je izmislila da bi sve ubedila da ima nekog goreg od nje i od Kaina.»
«Pokojna?! Zar je Eva već umrla?» Upitah pomešanih osečaja.
«Odavno.» Odgovori Šaron. «Adam, doduše, nimalo nije tugovao. Azura, jedna od Setovih žena, pričala je da Eva pred smrt mnogo plakala. Valjda se pokajala zbog onoga, što je radila tebi.»
«Žene žive kraće od muškaraca,» Dodao je Harel. «Mi ne rađamo dete za detetom i, pošteno, nemamo toliko obaveza. Što se mene tiče,» Zagrlisuprugu. «Ja svoju dragu čuvam i pazim, ali, nažalost, na ovom svetu niko nije kao mi.»
Bilo mi je žao. Anđeli su mi pričali da je smrt mrak, samoća i tama. Nisam želela ovo ni glupoj Evi.
«Bili ste ravnopravni – ti i Adam.» Uzbuđeno je prošaputala žena, kao da se plašila da je neko počuje. «Kod nas je žena je muževljeva sluškinja, i nema pravo na… Uživanje.» Tu se zacrveni. «Ali mi, mi te razumemo i podržavamo.»
Konačno neko je bio na mojoj strani.
«Ko je Kain?» Nastavih da pitam. «Zašto on ne živi na Kalvariji?»
Harel mi odgovori.
«Kain je bio najstarij Adamov sin. Ubio Avelja, svog mlađeg brata – iz zavisti. Posle bi proteran zajedno sa ženom na kraj sveta.»
Dakle, Mitrin porod je digao ruku na drugog čoveka, na rođenog brata! Takvu sucenu platili Adam i Eva za prevaru.
«Avelj je bio pastir, a Kain zemljoradnik.» Nastavio je priću. «Oboje su bili pobožni i prinosili Svevišnjem žrtve. Kain je polagao pšenično klasje, a Avelj – mlade jagnjiće. Svaki put je dim od Aveljevog oltara postajao beo i podizao se do neba, a dim od Kainove žrtve bi crn i zagušljiv. Tako je Gospod ukazao koji od njih mu je više ugodio. Ali Kain je bio zao…»
Odlučih da im otkrijem istinu.
«Mitra je kriv za sve. On je zaveo Evu, i ona je rodila ubicu…»
«Kako to misliš?» Pitao se mladi par. «Zar nije đavo u obliku zmije prevario Evu da zagrize plod od zabranjenog drveta, i da ga Adamu?»
«Bajka o jabuci,» Domislih se. «Je bila izmišljena da ne bi potomci namrzeli pretke.»
Ispričah njima moje pustolovine od samog početka. Srdačna Šaron je plakala, a njihov dečak je prišao meni i pružio veliku krušku.
«Ja sam Danijel.» Reče sa osmehom. «Budi mi prijatelj.»
Nežno ga zagrlih. Nikada, nikada, ne bih povredila nijedno dete!
«Dođite u detinjstvo,
I ne prezirite ga što je maleno i neznatno.
I ne odbacujte veličinu u nekim dijelovima iz neznatnosti,
Jer neznatnosti se poznaju po veličinama…»
Harel mi je predložio da ostanem sa njima.
«Naudiće ti tamo. Adam je star i, verovatno, se tebe ne seća. Starešina roda je sada Set – njegov najmlađi sin i naš ded. On i njegovi sinovi su za tebe opasniji od Eve.»
«Zbog njih smo pobegli daleko od kuće.» Reče Šaron. «Od detinjstva bili smo zaljubljeni jedno u drugo, ali Set je izabrao meni drugog verenika, a Harelu drugu nevestu. Nismo pristali da nam slome srca, i došli smo ovde, da bi bili zajedno.»
«Jedino Bog zna kako je na početku bilo teško.» Zagrli ženu Harel. «Prošli smo kroz svađe, bolesti i strahove. Ali ljubav sve prevazilazi. Uistinu, od svih zemaljskih i nebeskih ljubavi, najveća je ona između suprugâ.»
Oni su shvatali, da nisam mogla da ostanem. Sedam dana sam delila sa njima krov, trpezu i molitvu. Brala sam cveće sa Danijelom, plela mu venčiće i pravila igračke. Šaron mi je sašila belu odoru poput onih koje su nosile njene čedne rođake. Nije nastojala da vežem i pokrivam kosu, jer je znala da nikada to neću raditi, bez obzira na mišljene «svemoćnog» Seta.
«Srećna sam da na svetu postoji kraj, gde čovek može biti samim sobom, voleti i biti voljen.» Rekla sam njima kad je došlo vreme rastanka. «Gde žive pravi prijatelji.»
Šaron me je zagrlila, a Harel je pružio zamotuljak sa hlebom i voćem, a ja njemu – svitak od kore drveta sa mojom pesmom.
«Hr’em, tbvnh mvshlmt3" Glasio je naziv.
Izljubivši svo troje, zauvek napustih mesto, koje će jednog dana, dobiti ime po meni.
3
(hebr.) Grom: Savršeni um.
