Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 11

Ja sam Julija Druzila, sestra i nekadašnja miljenica cara Kaligule. Rođena 13. aprila 13. godine u vojnom garnizonu Abitarvijum, za vreme rata sa Germanima. Vodim poreklo od Cezara i Avgusta po majci, i od Antonija po ocu. Ušla sam u istoriju kao bezlična žrtva ludog imperatora, što je u stvari bilo jako daleko od istine.

Kaligula, koga poznajem, bio je vizionar i dobrotvor, veliki borac protiv nepravde. A ja, Druzila, bejah prva žena u Imperiji, uzdizana do prvog savetnika i suvladara.

Ne, moja priča neće biti nalik skandaloznim lažima, na koje ste navikli. Nemojte tražiti opise divljih orgija i zverskih mučenja, u kojima je navodno uživao moj brat, ni dokaze njegovog ludila, jer ih tu sigurno nećete naći. Zvaničnu istoriju ne pišu pobednici. Pobeda je kao rasni konj – ne predaje se siladžiji, nego plemenitom vitezu. Anale stvaraju po potrebi tih gubitnika, koji slave trijumf, plešući na leševima pobednika.

Bilo mi je četire, kada sam gledala očev trijumf u Rimu. Moj narod je slavio Pirovu pobedu, jer su nam bitke sa Arminijem4 odnelehiljade života. Rimljani nisu osvojili ni trećinu germanskih zemalja, ali slava moga oca – vojskovođe Nerona, zvanog Germanik, posle niza pobeda je nadmašila slavu Cezara Tiberija.

Tog dana, trijumfator vozio se u velikoj kvadrizi5, koju su vukla četvorica belih konja. Visoki rob je njemu držao lovorov venac iznad glave i šaputao na uvo «memento mori», saglasno običaju.

Gaj Cezar, petogodišnjak, je sedeo pored Germanika, noseći albu6, crveni sagum7 i male sandale sa klinovima8. Gledao me svojim krupnim plavim očima, punim oduševljenja i dečijeg ponosa. Narod je plesao i pevao, slaveći pobednika i njegovog «malog lavića». Neron i Druz, naša starija braća, su ushićeno pratili put pobednika – od Marsovog polja do Kapitola. Sestrama Agripini i Livili bilo dosadno, a majka je izgledala potišteno. Ona je shvatala, šta znači primiti trijumf od vlasti.

«Jednog dana vozićeš se pozlaćenom kočijom – sam.» Rekoh Gaju, kad se parada završila.

«Kao pobednik?» Upita brat sa dirljivim osmehom.

«I kao vladar Rimskog Carstva.»

Dečak razrogači oči.

«Šta pričaš ti, Druzila? Tiberije je car!»

«Tiberije je star, i potreban mu naslednik. Otac je njegov pastorak, a ti si Germanikov sin.»

«Znam, da naš otac ne želi da vlada. Umirio je ustanak legija da bi ostao veran Cezaru9.» Reče on ozbiljno. «Ali ja sam i dalje najmlađi.»

Nasmejah se. Nisam mogla da zamislim nijednog od naše braće na prestolu. Neron je bio preprost, a zanimalo ga samo rvanje i kockanje s legionarima. Druz je danima i noćima proučavao dela poznatih filozofa, i imao ambicije da postane drugi Ciceron.

«Veruj mi, jednom ćeš nositi krunu.»

Gaj veselo zakikota, a onda nežno zagrli me.

«Ako si u pravu, postaćeš Avgusta.»

Bila sam u pravu.

A pre toga… puno toga trebalo da se dogodi.