Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 24

U donjem delu Marsovoga polja nalazilo se Kozje jezero – duboka tamna močvara, koju su još naši preci – Latini – smatrali ukletom. Pričalo se da je Romul, naiđoše na Kozje jezero za vreme oluje, nestao bez traga zajedno sa svojom pratnjom. Tamo je navodno Numa Pompilije sreo izvorsku nimfu Egeriju, koja mu kazala da blizu močvare izgradi Panteon80. Hram bi sazidan, ali kobna magija tog mesta još je mnogo godina plašila ljude. U obližnjem šumarku bilo je teško sresti čak i lovca, iako je leti taj predeo vrveo od zečeva i divokoza.

To je bilo idealno mesto za moj tajni sastanak. Uz pomoć Akteona i njegove supruge Fotis saznala sam da je Kasije boravio na Eskvilinu, gde se bavio obukom regruta. Odbacivši predrasude, napisah mu kratko pismo, tražeći susret i pomoć.

«Ova devojka je luda kao zec.» Reče Akteon ženi, kada smo se krišom spremali za put. «U tu bestragiju ne bi otišla ni Medeja81.»

Fotis je klimala glavom, jedva uspevajući da me obuče u svetlu male lučne lampe. O tome, gde i zašto idem nisu znale čak ni moje dadilje.

«Ne volim „Argonaute“82 – zbog tužnog kraja.» Nasmeših se. «Uvek plačem, kada čitam tužnu priču.»

«I ja sam, kao dete, više voleo «Perseja»83. Priseti se Akteon. «On ubija čudovište, spašava kćerku kralja, i živi s njom dugo i srećno… Ali, život nije mit, posebno ako si rob, a tvoja Andromeda robinja…»

«Ma ćuti, čoveče.» Zaustavi ga Fotis. «Srećom, smo robovi gospe Antonije, i ne znamo za ergastulum84.»

«Ah Fotaki,» Uzdahnu muškarac. «Ti si uvek čvrsto stajala na zemlji, dok sam se ja zanosio…»

«Zato što ti si pisar, a ja kuvarica.» Nasmeja se žena, pa mi navuče kapuljaču. «Gotovo je, prikipesa85. Možemo da krenemo.»

«Najkraći put do tamo je da siđemo Kakovim stepenicama sve do hrama Pales, onda skrenemo ka šumi starom stazom,» Reče šapatom Akteon. «A kad dođemo do grota, stigli smo.»

Privukoh oboje ka sebi, i progovorih.

«Ako mi uspe… Ako Gaj postane car… Imate moju reč, da ću vas istog časa osloboditi.»

Akteon poljubi mi ruku, a njegova supruga kikotnu.

«Prikipesa je velika sanjalica. Dajte bogovi da si u pravu…»

Prolazeći kroz protiron, pogledah kroz compluvium86. Svitalo je. Veliki mesec je počinjao da bledi, a rumeni prsti Aurore87 su lagano probijale jutarnju maglu.

«Sanjalice ne računaju na bogove.» Odvratih ozbiljno. «Nego na sebe.»

«I na prijatelje.» Namignu Akteon, i otvori vrata. «Hoćemo li?»

Kasije me je čekao pored velikog zaraslog u bršljan grota, zadubljen u svoje misli. Umesto vojničkog odela nosio je konjanički plašt preko dugačke tunike sa uzanom grimiznom prugom, i izgledao veoma zgodno. Koraks, njegov konj, je mrzovoljno pasao travu ispod čudnog zimzelenog šiblja.

«Cassi Chaerea!» Pozdravih ga, imitirajući staru Liviju.

«O, salve!» Skoči na noge i dotrči do mene. «Jesi li to ti, Druzila?»

Delovao je zbunjeno, ali i srećno.

«Porasla si… Koliko već imaš godina?»

«Jedanaest.»

«Zamisli…» Nasmeja se. «Htedoh da te uzmem na ruke i da se igramo kao na Istoku… Ali sada više ne smem – ti si devojka za udaju…»

Kroz kičmu mi prođoše žmarci. Uzeh Kasija za ruku, stisnuvši njegovu poveliku šaku.

«Baš zbog toga… Sam te pozvala.»

«Kako to misliš?» Zabrinu se on. «Zašto se plašiš?»

Od neprespavane noći i pešaćenja sam jedva razmišljala. Muškarac podmetnu na kamen svoju lacernu, da bih ja mogla da prisednem, pa se namesti kraj mene.

«Cezar…» Rekoh isprekidanoga daha. «Dade moju sestru Agripinu onom majmunu – Ahenobarbu… A Livilino venčanje je za mesec dana.»

«Znam o tome.» Reče Kasije. «Dobio sam pozivnicu od Antonije.»

«Nisam te videla kod Agripine…»

«Ja ne volim svadbe.» Objasni sa osmehom. «Ni tvoje sestre.»

Uzvratih mu osmeh, setivši se njihove svađe na brodu.

«Ni ja…» Uzdahnuh. «Ali logično je da sam sledeća.»

«O, primi moje saučešće.» Kasije pokuša da ostane duhovit, ali nije mogao da sakrije razočarenje. «Brak ti je dobrovoljna, ali najgora vrsta robije.»

Bio je potpuno u pravu. Moja šira familija je mogla da se takmiči sa drugima po broju razvoda, spletki i prevara. Te lirske ljubavi, o kojima sam čitala u knjigama, nažalost, nisu imale nikakve veze s brakom u tadašnjem Rimu.

«Antonija mi reče da ja mogu sama izabrati muža…» Nastavih. «Kao što je ona.»

Kasije još uvek nije shvatao.

«Kad se Antonija udavala, na prestolu je sedeo Oktavijan, a ne Tiberije.»

«Čoveče, zar je ovo bitno?» Počeh da se nerviram. «Obećala mi je, i ja joj verujem. Stvar je u tome da li bi ti, Kasije Hereja, hteo da me oženiš?»

Devojke nisu prosile muškarce čak ni u prehelenskom Egiptu, gde je, za razliku od drugih zemlja, uvek carovala ravnopravnost. Zadržala sam dah, ne skidajući pogled sa mog izabranika.

A Kasije je bio previše muškarac da bi probrbljao to kukavičko «ne znam šta da kažem». I previše je brinuo za mene da bi samo gledao i ćutao.

«Znam da o meni svašta pričaju – uglavnom laži.» Nasmeši se. «No jedino ranjeni u glavu bi te odbio.»

Zastideh se.

«Nemoj da laskaš, tribune, da ne pomislim da možda pristaješ iz interesa.»

«Nisam senator,» Uozbili se. «A uostalom, ko su ovi?» Najzad primeti Fotis i Akteona, koji su čekali na drugoj strani grota.

«Bakine sluge.»

«Liče mi na Grke.»

«Oni jesu Grci.»

Kasije se pozdravi sa robovima, a oni odgovoriše mu blagim naklonom glava.

«Dobri je to narod.» Reče poluglasno. «Sećam se, u kohorti smo imali Krićanina, Alkeja… Kada su me ranili, nijedno rimsko đubre nije htelo ni da me pogleda. Da nije bilo njega, ja bih iskrvario.»

«A gde je tada bio moj otac?» Upitah ga pažljivo.

«Jurio je Arminija.»

Osetih kako mi je srce počelo da lupa negde u stomaku.

«Zašto to radim?» Pomislih. «Ovaj je čovek svašta preživeo… Ja ne mogu, ne smem da mu slomim srce.»

Međutim, Kasije je znao više, nego što sam mogla pretpostaviti.

«I ja razmišljam zašto se upuštam u sve to…» Reče u polušali, pa me prigrli. «Ali ne brini, jer te više neću ostaviti makar da mi došla glave.»

«Pre ćeš mi ti doći… srca.» Prošaputah, uzburkanih osećaja, i bojažljivo uzvratih njemu zagrljaj. Osetivši moju nesigurnost, on me odmah pusti da se odmaknem.

«Znam da me ne voliš, malena. I shvatam šta ti, ovom udadbom, zapravo želiš da izbegneš.»

Sramota poče da me guši. Htedoh da se objasnim, da ispričam mu sve o meni i Kaliguli, ali na oči mi krenuše suze.

«Ti imaš dušu pesnika, i veruješ u ljubav.» Nastavi Hereja. «Taj čudni svet, u kome živiš, je daleko od intriga, dečijeg plača, i predenja vune. Brak bi te upropastio, a ja to nikako neću dozvoliti.»

«Moj otac… te je mnogo voleo.» Rekoh promuklim od plača glasom.

«A da su živi Marko i Helvila,» Odgovori, misleći na preminule roditelje. «Oni bi te obožavali.»

«Zvuči kao šala.» Uzdahnuh, zamišljajući sebe kao snahu.

«Ali nije.» Obrisa mi suze. «Zbog tebe sam shvatio sve, o čemu su mi oni pričali…»

Nisam ga slušala.

«Ima još nešto,» Rekoh teško dišući. «Postoji zavera… Zaleuk, učitelj, mi pričao… Svi smo ugroženi. Trebaš nam, Kasije – meni i Gaju. I mi tebi trebamo.»

Tribun me uze za ruku, i priljubi je svojim grudima.

«Dajem ti reč – reč vojnika. Biću sa vama – do poslednjeg daha.»

Ovo je bilo ono što sam želela da čujem.

U tom trenutku Akteon me podseti na vreme.

«Visosti, počinje negotium88. Ako ne stignem pre prvog klijenta, domina će se naljutiti.»

«A ja moram da nadgledam mlađe kuvarice.» Doda zabrinuto Fotis. «Ove Egipćanke uvek pomešaju sastojke, kad su u pitanju otmena grčka jela.»

Kasije mi pomogne da ustanem, a onda nabaci na moja leđa lacernu.

«Otpratiću te kući.»

«Jahaću sa tobom Koraksa?» Upitah, znatiželjno pogledavši prema tamnom konju.

«Naravno.» Odgovori Hereja. «Neću valjda da ostavim verenicu pored ove sumnjive bare.»

Primetih sitne borice oko njegovih iberijski89 sivih očiju.

«Sigurno nema više od trideset pet.» Pomislih. «Lepši je i od Asinija, i od svih avgustovaca… Čak i od Kaligule.»

On pažljivo me usedne na konja, a onda usedla ga sam.

«Drži se čvrsto, i ne gledaj dole. Ako pripadne muka, odmah kaži.»

«Važi.» Priljubih se uz njegova leđa i zažmurih.

«Drago mi je, što su uspeli.» Začuh iza sebe Akteonov glas. «I što će prikipesa jahati. Put uzbrdo nimalo nije lak.»

«Šteta, što nemam drugog konja.» Obrati se tribun Grcima. «Vidim da ste vas dvoje jako fini ljudi.»

«Ne brini, viteže. Navikli smo na šetnju.» Reče Fotis, u ćudu od njegove ljubaznosti, a zatim, šapatom, na grčkom, obrati se suprugu.

«Takvog i vredi zaprositi.»

«Takvu i vredi oženiti.» Doda Akteon, i poželi jahaćima srećan put.