Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 27

Kroz san osetih nežno milovanje po kosi. Otvorih oči. Antonija, u svilenoj spavaćici, širokoj i smešnoj, sedela je pored mene sa lampom u ruci.

«Druzila!» Uzviknu matrona. «Ne znaš ti kako si me uplašila. Prespavala si ceo dan i pola noći.»

U glavi mi se zavrtelo jedno pitanje.

«Gde je Kaligula?» Podigoh se na krevetu.

«Tvoj brat je stvarno za batine.» Odgovori srdito. «Odjaha sam u Ostiju, ušunja se na brod sa namirnicama, zamalo da otidne pravo u kurjakove šape!»

Presekoh se. Osetih poznatu mučninu, i zavalih se na jastuk.

«Nemoj da brineš – već je stigao kući.» Umiri me baka. «Hvala tvom vereniku, Kasiju Hereji, što ga je našao i vratio.»

Dakle, on je ipak pokušavao – pomislih. Hteo je da spase majku, Nerona i Druza. A možda, mislio da su i mene odveli? Zašto mu nisam rekla o mom sastanku sa Kasijem?

«Jesi li dobro, cvetiću?» Upita brižno baka. «Izgledaš slabo. Moram da te nahranim.»

Kroz muku osetih i glad, i žeđ.

«Anat!»

U mračnoj sobi stvori se sitna i hitra kao poskok Egipćanka.

«Odmah da probudiš tu grčku lenjčugu!» Podviknu domina. «Nisam je videla celo prepodne. Reci joj da što pre počne sa doručkom!»

Anat poslušno klimnu glavom, i izađe.

«Fotaki nije kriva.» Obratih se baki. «Bila je sa mnom i sa Kasijem na Kozjem jezeru… Akteon isto.»

Antonija odjednom udari u nervni smeh.

«Hereja… prosio te… u toj vukojebini?»

Slegoh ramenima.

«Ja nisam htela da nas neko vidi.»

«Ne vredi.» Klimnu glavom levo-desno. «Kurjakove uhode pratiće nas i u had.»

Glad poče da mi probada stomak. Zamislila sam hrskavu i masnu pitu sa svežim sirom i maslinama, koju je znala da napravi samo Fotis.

«Ali, Druzila,» Nastavi ozbiljno baka. «Devojka, koja još nije prokrvarila je premlada za sastanke. A tvoja veridba ne važi dok je ne odobri car.»

«A kad ćeš da mu pišeš, bako?» Upitah prostodušno.

Antonija ustade naglo, i pogleda me nekako drugačije.

«O tome pričaćemo kasnije. Kad se okrepiš. Pripremi se za dugi razgovor.»

Čak i njen glas je sada zvučao oštrije. Setih se jutarnje posete pretorijanaca, i naježih se.

«Tiberije ih neće poštedeti, je li?» Pogledah u baku. «Otac je znao da će doći red na majku, Nerona i Druza.»

U svetlu lampade primetih njene suze – tihe i uzvišene, od kojih se ne krive usta i ne crveni lice.

«Zapamti, bebo. Mi smo jake žene.» Uvek mi pričala kada sam bila tužna. «Jake žene plaču, ali nikada ne kukaju, ne glume paćenice niti koriste suze kao oružje.»

Polako ustadoh, da je zagrlim. Poljubila me je u teme.

«Druzila, pričaću sa tobom kao s odraslom.» Promuklo nastavi. «Mi živimo u carstvu nepravde, okruženi izazivačima, ali ne smemo da dozvolimo tom zlu da nas promeni. Šta vredi život, ako savest nije mirna? Ako se boriš protiv istine, – izgubio si, makar ti se ceo svet pridružio. Moj otac i moj sin za istinu su dali život, dok većina ljudi radije bira laž – zbog novca, slave, zadovoljstava… Došlo je moje vreme – da dokažem da sam dostojna svog imena.»

«Ti… želiš da pogineš?» Upitah zaprepašćeno. «Da me ostaviš?»

Antonija okrenu glavu.

«Može da se desi, ali neće brzo. Da nije tebe, ja bih dodala – nažalost. Od mene bogovi ne traže dušu, nego srce… Još jedno dete.»

«Tetka Livila?» Pretpostavih.

«Prokleti Sejan joj pomuti pamet i okrenu protiv najbližih. Pogubila je svoga muža, a tvoju majku oklevetala pred Cezarom.»

Brut izda Julija, Avgust – Antonija, Pizon – Germanika… U Rimu izdaja se nije smatrala za nedelo, nego za način življenja.

«Zašto baš naša porodica?» Upitah više umorno, nego uplašeno.

Baka ne reče ništa, uze me za ruku, i odvede nazad u krevet.

«Šta će sa nama biti dalje?» Bejah uporna.

«Ništa, ako Tiberije na vreme sazna istinu.»

Dakle, Antonija je stajala pred izborom – zaštititi rođenu kćerku ili decu ubijenog sina. Koliko težak mogao da bude pravi izbor! Koliko veliko je moralo da bude srce, koje odlučilo da štiti nevine po cenu sopstvenih krvi i mesa!

«Ja… zaista se tebi divim, bako.» Rekoh šapatom, i poljubih njenu nabreklu od letnje vrućine ruku.

«Nemoj da glumiš svoju majku. Nisam Livija.» Namršti se matrona. «Čuvaj poljupce za muža.»

Pomislih na Kasija. Ovom čoveku sam se divila još više, ali još uvek nisam mogla da zamislim poljubac sa njim.

Još uvek…

Ubrzo je stigla Fotis, noseći veliki bakarni poslužavnik.

«Nemoj da zoveš druge devojke.» Reče joj baka. «Ovoga puta ti služićeš doručak. A kad završiš, dovedi Akteona. Hoću da pišem pismo Cezaru.»

«Ne brini, domina.»

Sa prvim zalogajem osetih se bolje. Za razliku od grube Armide, Fotis je bila strpljiva na moju halapljivost i sanjarenje tokom jela.

«Ovo je… preukusno.» Rekoh njoj, trpajući komadiće pečenja u medu.

«Ako preživimo,» Nasmeši se Antonija. «Ti, Fotis, poćićeš sa mojom unukom na Eskvilin. Treba joj dobra sluškinja.»

«Biće mi čast, gospo Antonija.» Oduševi se Grkinja.

«Akteon trebaće mi ovde…» Nastavi matrona. «Ali biće slobodan za vreme nefasti i festi98.»

«Bogovi da te blagoslove, domina.»

«Idi po supruga.» Antonija odmahne rukom. «Anat će pospremati.»

Fotis se povuče, i baka obrati se meni.

«Njih dvoje su mi jako dragi. Prošlo je dve decenije otkad mi ih poklonila Selena, i nikada me nisu izneverili. Grci su lenji, ali iskreni i odani – za razliku od Rimljana.»

Složih se, ali su mi misli su već odlutale kod Gaja, sigurno razočaranog i ljutog. Nisam htela da se pravdam, niti da mu tražim oproštaj, nego da ga podržim i utešim. Poželela sam da što pre ostanem sama.

«Nemoj da pričaš nikome, čak ni Kaliguli – o mojoj nameri.» Upozori me baka, kao da je znala da mi čita misli. «On je mlad, i još ne vidi razliku između junaštva i ludila. Kad dođe vreme – reći ću mu sama.»

«Mogu li da ga vidim?» Upitah je oprezno.

Antonija ne dozvoli.

«Druzila, sad je noć – svi spavaju, i tebi treba mir. Rećiću sekretaru da ti nađe neku knjigu, a Anat će upaliti još lampi.»

«Nešto zabranjeno.» Nasmeših se. «Odbačena su dela uvek najbolja – i istinita.»

«Tvoj pradeda bi bio ponosan na tebe.» Uzdahnu baka. «Ima jedna knjiga… Čuvam je u staroj škrinji. To zbirka nekakvih legendi… Na hebrejskom je, ali ti imaš dadilju iz Galileje…»

«Da, Suzanu.» Nasmeših se. «Pismena je, pa će mi prevesti. Pomalo dosadna, ali izdržaću.»

«Baš mi je drago.» Antonija ustade i krene prema vratima. «Idem u tablinum. Budi mi dobra.»

Namestih se lepo na krevetu, i pomislih šta bi se desilo kada bih krišom došla u Gajevu sobu.

«Ma neću, sigurno je ljut kao sto furija.» Rekoh svom odrazu u velikom ogledalu. «Bolje da čitam i da čekam da se staloži. Legende Istoka su veoma zanimljive.»

Nisam ni slutila da knjiga, koju mi u žurbi doneo Akteon, mogla bi zauvek promeniti moj život.