Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 28
I. IBIS REDIBIS…
XVIII
Оглавление«Otkud su tebi ovi spisi, domina?» Upita Suzana, zureći u stari svitak.
«Najverovatnije, iz Aleksandrijske biblioteke.» Odgovorih u polušali. «Srećom, Avgust nije razumeo jezik, inače bi ih spalio.»
Sluškinja me uplašeno pogleda.
«Ovo bi trebalo da završi u vatri, domina.»
«Ljubavna priča?» Pretpostavih. «To je kod vas retkost, je li?»
«Domina, molim te!» Razrogači oči Jevrejka. «Knjiga je prokleta. U mojoj domovini svako ko bi je posedovao – loše prošao.»
«Ma daj, ko sme da nas kažnjava?» Nasmejah se.
Suzana poče da brblja neku bajalicu na hebrejskom jeziku, što me je jako iznerviralo.
«Ako mi odmah ovo ne prevedeš, bićeš išibana kao kučka!»
Dadilja se zbuni. Nisam joj pretila ni kad me terala da jedem bljutave supe iz brodske kujne.
«Naša sveta Tora99 veli da je prvi čovek, Adam, imao samo jednu suprugu – Evu.» Poče nehotimice. «Ali u narodu žive legende o ženi, koju Bog navodno stvorio pre Eve. Ime joj Lilit. Bila je prelepa, ali suviše gorda da bi se pokorila muškarcu…»
«Pametno.» Nasmeših se. «Po čemu su muškarci od nas bolji?»
Suzana me strogo pogleda, i zaćuti.
«Šta je?» Upitah ljutito.
«Baš si mi čudna, domina.» Primeti sumnjičavo.
Setih se zatečenog bratovljevog pogleda.
«Nisi ti prva. Gaj se isto žali. Ali ne boj se, ja te nikada neću povrediti.»
Dadilja se malko oraspoloži, i nastavi sa pričom.
«Žena je stvorena da pruži svom čoveku pomoć i utehu… Da rađa decu… Da zadovoljava suprugove potrebe… Lilit je odbila da bude poslušna, i želela da bude ravna Adamu…»
«Šta je u tome loše?» Začudih se.
«Narušila je božanski poredak.»
«Vaš bog mi liči na Tiberija.» Uzdahnuh. «Pravi je ženomrzac.»
Suzana pritisne rumene usne kažiprstom.
«Nemoj da huliš, domina. Naš Bog je osvetnik. On podjednako šalje kazne na Jevreje, i na pagane.»
«Na žene posebno.» Odmahnuh rukom. «I, šta bi sa Lilit?»
«Bog ju je osudio na progonstvo. A ona je, iz osvete, postala zloduh koji mori novorođenčad i zavodi u snu oženjene muškarce.»
Taj deo zvučao je naročito bizarno.
«A Adam?» Domislih se. «Našao je drugu, koja ga slušala kao kuče?»
Suzana nasmeja se, i zaklima, ali meni nije bilo smešno.
«Ne verujem da je ta žena bila zla.» Odjednom rekoh apsolutno sigurno.
«Rabini100 kažu da je ona samo mit… Da nije ni postojala.»
«Zašto je onda ova knjiga prokleta?»
Dadilja pažljivo odmota požuteli svitak.
«Neka mi Bog oprosti… A i tebi, domina. Tvrdoglava si, ali imaš dobro srce.»
«Baš hvala.» Odgovorih sa ironijom. «Čula sam tvoje mišljenje, a sada htela bih da saznam šta tu piše.»
«Ovo je svedočanstvo nekog Harela, koji je živeo pre Potopa. On tvrdi da je Knjiga Postanka bila prepisivana, a mnoge istine izbačene ili izvrnute. Također, pominja se zavera, koja postavlja celo naše učenje u pitanje…»
Zavera… Od ove reči sam se ježila. Šta ako ova zavera, bez obzira na razliku u vremenu i prostoru, bila je vezana za onu, o kojoj mi pričao Zaleuk? Koliko god sam verovala dadilji, u tom trenutku bilo mi je krivo da ne znam hebrejski jezik.
«Ima jedna pesma,» Nastavljala Suzana, pomalo se opustivši. «Koju je navodno smislila Lilit, u kojoj se otkriva kako je bila nepravedno optužena…»
«Počni od nje. Nemoj da žuriš – tačno mi prevedi. Ako me ne prevariš – oslobodiću te posle moje svadbe. Moćićeš čak i da se vratiš u Galileju, i da imaš pravi dom i porodicu.»
Tamnokosa Jevrejka nasmeja se gorko.
«Imala sam porodicu, domina – muža i dvojicu sinova…» Neočekivano je otvorila dušu. «Vodila sam život obične domaćice, i mislila sam da je tako treba. Sve dok me jednog dana, na pijačnom trgu, nije primetio Antipa. Bio je mlad i vatren, jako siguran u sebe. Vozio seraskošnom dvokolicom – baš kao i pristaje jednom princu. Devojke su ga očarano gledale, mladići želeli da budu kao on. Antipa nije ličio na ono čudovište – svoga oca – bar se tako činilo… Kad me je oteo, tri dana nisam mogla da ga gledam – molila sam da me pusti, plakala, odbijala da jedem… Ali je bio strpljiv – i slatkorečiv. Zaljubila sam se, i postala njegova miljenica.»
Znala sam završetak priče. Ta druga Suzanina sreća je bila kratkog daha. Antipa nasledi trećinu Irodovog kraljevstva, i oženi se plemkinjom, a Suzanu pokloni mome ocu, da bi mu se dodvorio. Germanik proceni da majka dvoje dece i pismena žena bila bi odlična dadilja, i nije pogrešio.
«Zar te tvoja porodica ne bi primila?» Upitah. «Nisi otišla svojom voljom, već si bila oteta.»
«Za njih sam preljubnica.» Uzdahnu služavka. «Po našem zakonu se takve žene kamenuju.»
Zaprepastih se.
«A takve muškarce?»
Dadilja slegnu ramenima.
«Antipa platiće za ono što ti uradi – kada na njega dođe red» Obećah joj. «A tebi – sloboda ne gine.»
Suzana, još uvek zabezeknuta mojim ponašanjem, konačno poče da čita tu zloglasnu pesmu iz knjige, vešto prevodeći je na latinski.
Ja poslana sam iz moći,
I došla sam k onima koji me promišljaju,
Pronašli su me oni koji za mnom tragaju.
Pogledajte me, vi koji me promišljate,
I vi što slušate, počujte.
Vi koji na me čekate, uzmite me k sebi.
I ne ispuštajte me iz vida.
I neka me vaš glas ne mrzi, niti nek uši vaše to čine.
Nemojte za me ne znati, nigde, nikada. Budite na oprezu!
Nemojte za me ne znati…
Dok sam je slušala, zatvorih oči. Zamislih lepu ženu u tamnoj haljini, čija je duga kosa lepršala na vetru kao oblak crvenih leptira. Prepoznah tugu, što se odražavala u njenom bistrom pogledu. Tu nije bilo nevaljalstva, koje su joj podmetali oholi učenjaci, jedino beskrajna čežnja za ljubavlju. Ta žena videla je ljubav kao slobodu, užitak, vernost i privrženost. U moje vreme takva osećanja su se pominjale samo u zabranjenim helenskim pesmama o bogovima i junacima. Ja nisam videla ni krvoločnu, ni pohotnu Lilit, već neshvaćenu i nesrećnu – kao ja sama.
«Ona nam preti, domina…» Prekinula je moje misli Suzana. «Treba se paziti…»
«Kako si glupa…» Prošaputah odsutno. «Ona nas upozorava.»
Dadilja nastavi da čita.
Jer ja sam prva i poslednja.
Ja sam čašćena i obešćašćena.
Ja sam sestra svoga muža,
I izraz svoga imena.
Ne ismejavajte me!
Ne odvajajte me od prvih za koje ste znali!
Ja sam ona pred kojom bejaste posramljeni.
Ti stihovi su mi delovali prilično blesavo, ali i – poznato.
«Šta znači njeno ime?»
«Sova.» Namršti se Suzana. «Zloslutna noćna ptičurina.»
Setih se nadimka, koji mi dade Zaleuk.
«Kod Grka sova je simbol mudrosti.» Rekoh pomalo uvređeno. «Ali to nije bitno. Zašto Lilit kaže da su ljudi bili pred njom posramljeni?»
Isprva je ćutala.
«Da nije valjda Adamova druga žena ispala još gora?» Nastavih u šali.
«Ima u tome istine. Eva je pojela zabranjeno voće, i dala ga mužu. Bog se razgnevio na njih i proterao iz svoga vrta.»
Nasmejah se.
«Samo zbog glupe voćke?»
Suzana skrene pogled i teško uzdahnu.
«Jedna legenda, koju također ne smemo spominjati, veli da je Evin greh bio daleko veći. Evu je navodno zaveo zloduh. Ja nikad nisam mogla da razumem zašto bi Bog proterao i Adama, ako je bila kriva samo žena…»
Međutim, drevna pesma pružila je odgovor.
«Ja sam odbaćena… i uzvišena.» – glasio je jedan stih.
Adam je Lilit ostavio, i tražio da mu se stvori druga.
«On prvi prevari…» Pomislih glasno.
«Ko, domina?» Upita Suzana, umorna od noćnog čitanja.
U ovom času začuh raspravu u hodniku. Kaligula je psovao bakinog stražara Ioha i sluškinju Anat, koji ga nisu puštali u moju sobu.
«Kaži im da ne spavam.» Rekoh dadilji. «A ti – odmaraj. Čitaćemo drugi put.»
Žena se povuče, a ja pripremih se za neprijatan razgovor.
99
Pet Mojsijevih knjiga, koje predstavljaju temelj judaističkog pravnog i etičkog učenja.
100
Naučnici ili mudraci, naime – rukopoloženi tumači Tore i Usmene nauke.
