Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 35

«Ja volim Sofiju od moje rane mladosti, i želeo bih da mi bude supruga…» Čitala mi je Suzana zabranjene Solomonove stihove. «Uzdigao sam je iznad ljudi, iznad carstava i bogatstava… Jer i sam Bog je zavole, i dade joj Mudrost.»

«Vaš bog i nije tako loš… kako ga ljudi… muškarci… predstavljaju.» Izustih promuklim od suza glasom. «Sigurno, bolji je od Jupitera ili… Mitre.»

«Svi tuđi bogovi su isti.» Uzdahnu Suzana. «Ali taj parćanski krvopija je najgori.»

«Šta znaš o njemu?» Digoh se sa kreveta. «Prevrnula sam svu biblioteku, ali ne nađoh ama ništa.»

«Ne previše, domina.» Slegnu ramenima Jevrejka. «Zovu ga Nepobedivo Sunce i kažu da je pun vrlina i obećava svojim sledbenicima večni život, ali u tajnosti zahteva ljudske žrtve.»

Isto sam čula i od Zaleuka.

«Bog sa dva lica – lukavac.» Pomislih glasno. «Takvi jesu najgori.»

«Za nas, Jevreje, svi paganski bogovi su zlodusi.» Zamota svitak pažljivo. «Ali za Mitru kažu da je on najmrskiji i najzlobniji demon.»

«Onaj, što je prevario glupaču Evu?» Prisetih se.

«Baš taj, prokleti da je.» Namršti se Suzana. «Hajde da brišemo te suze.» Prigrli me kao dete, i vrati u krevet.

«Nemoj me više zvati domina.» Naslonih joj glavu joj na grudi. «Oslobodila sam te.»

«A kako želiš da te zovem?» Upita sa osmehom. «Po imenu, tituli ili… sovica?»

«Zašto sam smatrala je dosadnom?» Pomislih, gledajući moju brižnu dadilju. Kako je uvek znala da mi popravi raspoloženje?

«Definitivno, sovica.» Odgovorih.

«A onda, sovice, operi ručice, i spremi se za večeru.» Suzana poče da namešta mali, vešto izrezbareni stočić.

«Da, ne bi bilo loše.» Uzdahnuh, vraćajući se u stvarnost. «Gde li je Fotaki?»

«Doćiće. Sigurno je čekala da Cezarevi kuvari završe.»

Umih se i očešljah ispred ogledala sputanu kosu.

«Stvarno sam debela.» Pomislih, gledajući svoje oblo telo. «Nije ni čudo, što se Gaj zagledao u onu koščatu Germanku.»

Primetivši moj izraz lica, dadilja zalupeta.

«Znaš, šta mi onomad ispriča onaj… Kalist?»

Pogledah je radoznalo.

«On ti je tračara gora od svake Jevrejke…» Produži. «Veli da Cezaru je stigao novi miljenik – neki Asinije.»

«Znam tog senatorskog mekušca,» Odgovorih, setivši se. «Majka je sanjala da me za njega uda. Koliko god je Longin odvratan, Asinije je gori.»

Suzana sede pored, i pokri mi leđa sa vunenim ćebetom.

«Konzul je dobar čovek, sovice. Iskren do bola, baš kao i ti. Njegovo srce sigurno je sigurno slomljeno.»

«A šta me briga za sve druge…» Prošaputah bezvoljno. «Kad nikoga nije za mene.»

Slučajno bacih pogled na klepsidru125. Grkinja je kasnila. Kroz celo telo prošla mi je drhtavica.

«Idem da tražim Fotis.» Ustadoh, zamotavši se u pokrivač. «U ovoj prokletoj palati svašta može da se desi.»

«Hajdemo zajedno.» Suzana upali dve lampade. «Znam, gde je kuhinja.»

Izađosmo u pusti hodnik, držaći se za ruke. Na zidovima, prekrivenim reljefima, su dogorevale četire baklje. U zloslutnoj tišini čulo se samo kapanje vode u impluvium126, i naši koraci.

«Carska edikula127.» Pomislih, ugledavši mermerni oltar uz fresku, predstavljujuću stasitog mladića ugljano crnih očiju, sa krunom u obliku sunčevog diska na glavi.

Suzana zgroženo se okrenu. Prinesoh slici lampadu, i pročitah – «SOL INVICTVS.»

Stresoh se. Iako je božanstvo sa freske delovalo produhovljeno, u toj lepoti primećivalo se nešto obesno i bestidno.

«Molim te, idemo odavde.» Povuče me za tuniku Jevrejka. «Sa zlodusima nema šale.»

«Znam.» Rekoh sa naprasnom ozbiljnošću, koja je nekad plašila i mene samu. «Njegovi štovatelji su mi pobili gotovo čitavu familiju.»

Zatim, letimično, uzeh Jevrejki drugu lampadu, osvetlih Mitrin lik još jednom, i… pljunuh mu među očiju.

«Druzila!» Uhvati se dadilja za glavu. «Šta, ako ovde nekog ima?»

«I ima.» Začu se u mraku već poznati glas. «Znao sam da si krenula u potragu za nevoljom.»

Osvrnuh se, i osvetlih figuru Kalista.

«Tražimo moju kuvaricu. Gde je ona?» Upitah ga srčano.

Sekretar klimnu glavom prema atriju.

«Pođite sa mnom – odmah.»

Ruke su mi zadrhtale, a noge počele da trnu. Stisnuvši Suzaninu ruku, bez reči uputih se za njim.

«Srećom, sva družina je dole, u mitreju.» Nastavi Grk, kada smo izašli iz dvorca. «Praznuju dan smrti Lajle, prve žene.»

«Gde nas vodiš?» Zabrinu se Suzana.

Kalist ne reče ništa, i ubrza korak. U aneksu za robove smo sreli Aniketa.

«Žao mi je, princezo.» Reče tužno.

Iz sobice za odmor začu se slab jecaj. Odgurnuvši janitora, požurih unutra. Fotis je ležala na krevetu pod tankim pokrivačem, i drhtala u groznici. Nad njom je nepomično stajao carski lekar, i nešto brbljao o novčiću za Harona128.

«Fotis!» Uzviknuh, dotrčavši do ležaja. «Šta ti je, Fotis? Šta ti uradiše?»

«Našao sam je na podu u trikliniju.» Izusti lekar žalosno. «Ležala je pocepane tunike u lokvi krvi… Sve što sam mogao, uradih, ali… nema joj spasa, Visosti.»

Kleknuh pred njom, i uzeh u ruke njen dlan. Bio je hladan i vlažan.

«Boli me, Akteone… Boli me…» Stenjala je kao dete, gledajući negde gore.

«Proćiće, proćiće, uskoro.» Odvratih joj na grčkom. «Akteon je na putu… Stiže.»

Grkinja okrenu se, i pogleda me lucidnim očima.

«Oprosti, prikipeso… Nisam stigla da ti napravim da jedeš.»

Spustih glavu na kraj njenog kreveta, i zaridah. Osetih Fotisinu ruku, kako me poslednjom snagom miluje po kosi.

«Odvedi princezu, Kaliste.» Začuh glas starog lekara. «Ne valja da se grli sa umirujućima. Tanatos129 vreba…»

«Jebeš Tanatosa!» Zaurlah, skočivši na noge, i odgurnuh vidara. «Bogovi ne postoje! Osvetiću te, Fotis, kunem se! Osvetiću te!»

Kalist i Suzana me uhvatiše pod ruke, i pažljivo povukoše ka izlazu.

«Ne gledaj. Već je u agoniji.» Reče Suzana, zaslanjujući mi slobodnom rukom oči.

Dozvolih njima da me odvedu u predsoblje, gde je Aniket čuvao stražu. Suzana mi pomaže da sednem, i ponovo me ogrnu u ćebe.

«Kaži mi istinu.» Obratih se Kalistu. «Ko je to uradio? Ko je smeo da digne ruku na moju familiju130?»

«Marko Asinije.» U jednom dahu izusti sekretar. «Dok su većina carskih podanika bila u mitreju…»

Do bola stisnuvši zube i pesnice, prošaputah.

«Doživeće sve isto, što i Fotis.»

«Zašto baš nju?» Nedoumevala je Suzana.

«Zato što ološ misli da je ovde po Antonijinoj preporuci.» Objasni pobledeo Kalist.

«Ti.» Rekoh oštro Suzani. «Od sada se ne odvajaš od mene. Ne želim da izgubim još i tebe.»

Dadilja klimnu glavom, i pri sedne pored. U kućici bilo je hladno, a napolju počela kiša.

«A ti,» Nastavih, pogledavši Kalista. «Ti nisi Helen, ako ne pomogneš meni i Aniketu da osvetimo jednu vašu poštenu zemljakinju.»

Aniket, malo iznenađen, nakloni glavu u znak sloge, dok Kalist razrogači oči.

«Želiš da ubijem patricija zbog nekadašnje robinje?» U neverici upita. «Zbog žene?»

«Fotis je ljudsko biće, kretenu!» Dreknuh na njega. «Muškarac, žena, rob, gospodin – sve je isto! Svi smo mi deca… Adama i Eve!»

Cezarev tajnik, zaprepašćen, bez reči spusti se na stolicu, a Suzana me pogleda sa odobravajućim poluosmehom.

«A stvarno, ko su ti Latini da nas tlače?» Odjednom riknu janitor. «Helenska umetnost i nauka su stare kao svet, a oni znaju samo da osvajaju i kradu, i ubijaju!»

«Polako, kolose!» Podviknu Kalist. «Ne zaboravi da je Njena Visost Rimljanka.»

«U redu je.» Zaustavih ga rukom. «Poreklo se, nažalost, ne bira.»

Sekretar uzdahnu, okrenu glavu prema vratima, protrlja slepoočnice pa reče.

«Imamo samo sutra. Dan posle praznika Tiberije ne jede, ne izlazi iz svojih odaja, i nikog ne prima. Kad bude svršeno, rećiću caru da je mladić, po nagovoru svojih previše konzervativnih roditelja, odjednom skočio sa litice u more.»

Odobrih njegov plan. Fotis je bila dobra i požrtvovana žena. Njen ubica je morao da bude kažnjen, i bi tako.

Sahranili smo je na starom grčkom groblju u južnom delu ostrva. Boreći se sa suzama, napisah Akteonu, a Kalist se pobrinuo da pismo ode nezapaženo s prvim brodom.

Jutro uoči moga polaska za Ancijum, našla sam Gaja u velikom vrtu. Sedeo je na klupi pored kipa atlete, i gledao izlazak jantarnog sunca iznad mora.

«Ne doručkuješ sa Tiberijem?» Upitah, pokušavajući da se nasmejem.

Kaligula se okrenu.

«Nije me pozvao. Star je, ne oseća se najbolje. A ti,» Pogleda me, trudeći se da ostane ravnodušan. «Zašto si poranila?»

«Posle onoga, što mi se dešavalo, teško mi je da zaspim.» Bejah iskrena.

Gaj pomeri se, i napravi mi mesto da sednem.

«Čuo sam od Kalista za tvoju kuvaricu – žao mi je. Znam, da se jako vezuješ za sluge.»

Misao o tome, da je više nema ubola me ravno u srce.

«Za mene je ta kuvarica bila kao majka.»

Setivši se Agripine Starije, Kaligula se namršti, i okrenu mi leđa.

«Izbegavaš me?» Približih moje lice njegovome. «Zar ne razumeš, koliko sam nesrećna – bez tebe?»

Gaj me pogleda – polako, strpljivo, kao da proučavao. Njegove plave oči, kao i ranije, zračili ljubavlju, dok su njegovo držanje i reči ubeđivali u suprotno.

«Znam, da ti teško pada veridba sa Longinom.» Nastavi, kao da nije čuo moja pitanja. «Ali živ čovek se na sve navikne. Imaćeš porodicu, decu, kuću na Karinama. Život sa pravnikom je ugodniji od života sa vojnikom…»

«O Gaje…» Razočarano ga prekinuh. «Da li si ti još uvek moj Kaligula?»

«Sada sam naslednik Tiberija.» Uozbilji se. «A to podrazumeva da ću uskoro morati da oženim prikladnu gospu, i da rodim sina.»

Smrt verne sluškinje, gubitak ljubavi… Da li je ovo bila proba moje izdržljivosti?

«Sećaš li se?» Upitah ga. «Sećaš li se šta si mi rekao u Antonijinom vrtu?»

«Druzila,» Nasmeši se Gaj, i skrenu pogled. «Imao sam deset godina.»

U mislima ponovo sretoh Lilit ili Sofiju. Prvu na svetu ženu, što je isplakala more suza, tražeći ljubav i sreću, a nije ih našla.

«Ja sam odbačena… i uzvišena.» Kao da je pričala o meni… Ali zašto?

Zvuk koraka prekinu moja razmišljanja.

«Eno ih – Makron i sekretar. Nemoj da nas obrukaš.» Šapnu brat, uhvativši me za ruku.

«Ne brini.» Trgnuh se, i okrenuh se prema kolonadi, odakle su se čuli koraci.

«Princezo!» Viknu zadihani Kalist. «Cezar te zove da se oprostiš od njega.»

Makron me pozdravi njegovim dobro znanim prepredenim osmehom. Pogledavši ga prezrivo, okrenuh se prema sekretaru, i rekoh tiho, ali čujno.

«Čuvaj mi brata, filo mu131. Od tuđih uticaja najviše.»

«Po cenu mog života, Visosti.» Odgovori na grčkom, dirnutmojim obraćanjem.

Čvrsto ga zagrlih. Znala sam, da me ovaj čovek nikada neće izneveriti.

«Hoćeš li da se oprostiš od mene, sestro?» Upita Gaj, gledajući me kako odlazim.

«Vale.» Izustih spokojno, ne okrećući se. «Propediem te videbo132.»