Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 36

Dan mog venčanja bio je vreo i zagušljiv. Hram Libera i Libere133 je vrveo od zvanica – članova porodice moga supruga i njihovih prijatelja-optimata. Od monotone ceremonije i dugog stajanja na nogama mene je uveliko hvatala mučnina.

«Ubi tu Gaius, ego Gaia134.» Konačno izrekoh, uz radoznale poglede i uvežbane osmehe mladoženjinih rođaka.

Lucije Kasije Longin je ženio se treći put. Njegova prva žena ga je ostavila zbog lepšeg i mlađeg ljubavnika, a druga – zbog starijeg i bogatijeg. Po rečima njegove zdušne majke Verginije, Longin je voleo njih obe, i jako patio zbog oba razvoda. Svekrva mi nije prećutala ni činjenicu da je u ranoj mladosti konzul-sufekt živeo u Cezarevoj vili, gde razonodio Tiberija igrom na harfi i ko zna čime još, što je također ostavilo neizgladiv trag na njegovoj saosećajnoj duši.

«Moj sin ne veruje u ljubav, kćeri.» Reče Verginija, kada sam postala matrona Longini135. «Ali te poštuje, i ostaće ti veran.»

«Ja verujem u ljubav, gospo.» Odgovorih iskreno. «I zato neću i ne mogu da obećam njemu isto.»

Svekrva, zgranuta ovakvom izjavom, bila je spremna da me ledira, ali prisetivši se da sam Tiberijeva unuka, odustade i udalji se.

«Zašto to radiš?» Prošaputa ogorčeno Longin. «Ne razumem te uopšte.»

Slegoh ramenima. Bila sam previše iscrpljena glavoboljom i vertigom da bih izmišljala ili se svađala.

«A što je najgore, venčavam se u Pseće dane136, kao varvarin!» Nastavi suprug da mi prigovara. «To mora da je Cezar jako ljut na tebe.»

«Pošalji nekoga po nosiljku.» Prostenjah. «Ne mogu više. Onesvestiću se.»

Longin me pridrži za lakat, a njegov pogled omekša.

«Ne brini, sada ćeš da odmoriš. Otkazaću i gozbu, ako želiš. Ti i ja, igrom sudbine, mučimo istu muku.»

Uzeh ga pod ruku. Konzul se nasmeši snishodljivo, i povede me prema izlazu.

«Druzila!» Začuh dubok ženski glas u gužvi, koja već poče da se raščišćava.

Osvrnuvši se, primetih Domiciju Lepidu – bakinu sestričinu i stariju sestru mog priglupog zeta Ahenobarba.

«Čestitam, draga.» Reče mi uz poluzagrljaj i uzdržani osmeh. «Sedamnaest je krajnje vreme da se stvori porodica.»

Slabašno klimnuh glavom i izustih «Benigne137.»

«I moja Mesalina već bi trebala da nađe svoje mesto u životu.» Nastavi malo kivno. «Trinaest joj je godina, ali za udadbu još uvek neće ni da čuje.»

Zapamtila sam njenu kćerku kao riđokosu malenicu sa visprenim zelenim očima i vragolastom naravi. Nismo se igrale zajedno kao devojčice, jer moja majka nije volela razmetljivu Domiciju, ali sam uvek želela da budem Mesalinina drugarica. Posebno sada, kada smo prolazile kroz isto.

«Oprosti, rođako.» Zaustavi Lepidu Longin. «Mojoj je supruzi pozlilo. Svadbenog pira neće biti. Vraćamo se kući.»

«Eh, sestričino…» Uzdahnu razočareno Domicija. «Kako ćeš ti da živiš tako slabašna? Kako ćeš dečicu da rađaš?»

«Rođako, molim te!» Oštro reagova moj muž, obično miran i staložen.

Tetka se trznu, i pogledavši ga sumnjičavo, skloni se sa prolaza.

«Volela bih da nas tvoja Mesalina poseti.» Rekoh njoj ljubazno, pre nego što je otišla.

Iako nije oduševljena, Lepida klimnu glavom, zatim nestade u gužvi.

«Jesu li svi Antonijevci tako nevaspitani?» Nasmeši se mladoženja, vodeći me na terasu. To pitanje mi je odnekuda zvučalo poznato.

«Ova je baš povukla na Oktaviju.» Promrmljah, klateći se na nogama.

«Vaj, domina!» Dotrči Suzana odozdo, i pomaže mi da siđem niz stepenice i da se popnem na nosiljku.

«Nazovi me još jednom „domina“, i dobićeš po njušci.» Rekoh joj sa naporom, naslonivši se na jastuk. «Hajde sa mnom!»

Suzana bojažljivo pogleda u Longina.

«Radi, šta ti princeza kaže!» Namršti se konzul. «Pomoćićeš joj da se rashladi i napije.»

Jevrejka posluša, i vikne četvorici mišićavih nosača da nas podignu.

«Sufekt bi trebao da sedi pored tebe, sovice.» Reče mi oprezno, kada smo krenuli. «I on je slabog zdravlja, a i red je da mladoženja…»

«Flocci non faccio!138“ Odmahnuh rukom. «Muškarac je, i senator. Snaćiće se.»

Ledena voda i lepeza su me polako vraćale u život. Neumorna dadilja je jednom rukom hladila me sa lepezom, a drugom masirala moja otečena stopala.

«Kako je ovom starom keru palo na pamet da nas pošalje čak u Ancijum?» Nagađala sam, brišući sa čela znoj. «Kao da nije znao da će povratak u Rim dokrajčiti i mene, i tog šišmiša!»

Suzana zaklima glavom u znak razumevanja, a onda njeno ljupko srcoliko lice naglo poprimi turoban izraz.

«Sovice, stiglo ti je pismo… iz Rima.»

«Akteon?» Uplaših se, pomislivši na ono najgore, do čega može dovesti čoveka tuga za najdražom osobom.

«Nije.» Odgovori. «U žalosti je, ali živ i zdrav. Gospa Antonija je bolesna.»

Poslala je Domiciju… Da se ne osećamdanas usamljeno.

«Zašto mi ova ćurka nije rekla?» Pomislih na tetku. «Ali je stigla da me utuče sa glupostima.»

«Šta joj je?» Upitah, nadajući se na prehladu ili još neku neozbiljnu slabost.

«To ne znaju ni lekari.» Saosećajno reče dadilja. «Izgubila je na težini, i žali se na bolove u trbuhu. Lekovi joj pomažu jedino na kratko vreme, a onda bolovi se vraćaju.»

«Samo da nije otrov…» Protresoh glavom, boreći se sa neprijatnim mislima.