Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 33

«Quis venit?112“ Upita golemi janitor ispred pozamašne kamene kapije.

«Efutue!113“ Dobaci mu Makron, silazeći sa konja.

Pozorni gorostas ispruži ruku u znak pozdrava, a prefekt se okrenu prema nama.

«Ovo je Aniket. Neka vas izgled ne prevari. Pouzdan je.»

«Prinče.» Janitor nakloni glavu u znak poštovanja. «Princezo.»

Pogledah ga. Imao je grube crte lica, ali izrazito dobre i pomalo tužne oči.

«Podapos ei?114“ Upitah ga radoznalo.

Počuvši svoj materni jezik, janitor se nasmeši.

«Sa Kipra, Visosti – iz sela Akaki.»

«Zamisli, već se sprijateljiše!» Obrati se Makron mom bratu. «Prvi put vidim ovog medveda kako se smeje.»

Znala sam dobro kako se oseća taj, kome se neko ruga.

«A ko si onda ti, Sutorije?» Upitah besno. «Mene podsećaš na tvora.»

Prefekt se ućuta, i uzevši pod ruku Gaja, uvede ga u vestibul115.

«Bogovi da te čuvaju na ovom strašnom mestu.» Šapne mi Aniket, kada sam krenula za bratom.

«Ne boj se, Arguse116. Ona se ne da.» Odgovori mu Fotis, ponosno me gledajući.

«Za ovo vreme stekao sam puno korisnih poznanstava.» Namignu Gaju Makron, skrećući pažnju sa svog bezobrazluka.«Ali o tome pričaćemo kasnije. Mislim, da Nerva nas posmatra.»

U atriju spazih poznatu priliku – starijeg čoveka u dugačkoj togi sa crvenim klavusima117. Zurio je u Gaja radoznalo-nasmešljivim pogledom.

«I on je bio tamo.» Setih se. «Jedan od ubica mog oca.»

Kasije, kao da osetivši tok mojih misli, uhvati me za ručni zglob.

«Znam, šta ti je na umu.» Reče oštro. «Ali je Nerva carski pravnik. Jedna njegova reč dovoljna je…»

«Pusti mi ruku.» Prekinuh ga srdito. «Neću mu ništa. Pre će on sam sebe…»

Tribun posluša, zapanjeno me gledajući. Uplašivši se od sopstvenih reči, uhvatih se za glavu.

«Ne znam šta pričam,» Prošaputah. «Ne obraćaj pažnju.»

«Druzila, molim te.» Nastavi ozbiljno. «Nemamo pravo da pogrešimo.»

Složih se, i produžismo do velikog atrija, sa stubovima nalik stogodišnim hrastovima i beskrajnim mozaikom, prošaranim motivima iz grčkih mitova. Nasmeših se, prepoznavši Ahila i Patrokla, Oresta i Pilada118, i, naravno, besmrtnog Febija u zagrljaju miljenika Hijakinta.

«Drago mi je što te vidim, prinče.» Reče uzdržano Nerva, istupivši napred. «Ti me sigurno ne pamtiš… Kad smo se zadnji put videli, bio si dete.»

Kaligula se zbuni, i jedva čujno pozdravi se s njim.

«A sećaš li se mene, konzule?» Istupih napred, ignorišući Herejino upozorenje. «Ja sam Germanikova kćerka.»

Nervino usko naborano lice odjednom se razvuče u pretvoran osmeh.

«Princezo… Nisam očekivao… Obično žene ne dolaze ovde.»

«Cezar je bog.» Sa istim osmehom odglumih strahopoštovanje. «Za bogove ne postoje reč «obično.»

Nerva se zakašlje, a onda obrati se Gaju.

«Cezar te čeka u svečanoj sali, prinče.»

Kaligula mi uputi izgubljeno-osuđujući pogled.

«Noli sollicitus esse119.» Odvratih mu misleno. «Te amo.120»

«Ovuda, Visosti.» Makron ispruži ruku ka slabo osvetljenom hodniku između atrija i peristila. Gaj pođe za njim nesigurnim korakom, a onda sva trojica nestadoše u prostranom tremu.

Srce mi opet poče da udara kao čekić, a dah postade plitak.

«A mi?» Uzrujah se. «Šta ćemo mi da radimo?»

«Da čekamo…» Uzdahnu Kasije. «» da se ne nerviramo.»

«Čudno, što ovde nema nikog…» Razgledah se. «Kao one noći, kad smo bežali iz Sirije.»

«Daleko bilo, domina.» Protrese glavom Suzana, i s nadom pogleda u Kasija.

«Ne vredi.» Odmahnu on rukom. «Sa tvojom dominom neće izaći na kraj ni sam…»

«Kurjak?» Nasmeših se, spazivši na zidu jednu naročito lascivnu fresku. «Ako pipne Gaja, kunem se…»

«Neće mu ništa.» Prekinu me nepoznati glas na drugom kraju hodnika. «Cezar je svestan svoje bolesti, i neće upropastiti jedinog naslednika.»

Kasije stade ispred mene, klimanjem glave poručivši Suzani i Fotis da mi pređu iza leđa.

«Nemojte da se plašite.» Nastavi poluglasno neznanac. «Ja sam vaš istomišljenik.»

U svetlu zidne baklje nacrta se prilika mladog čoveka, obučenog u kraću togu, što je odavalo njegov status roba.

«Zovem se Kalist.» Reče mladić, i uputi mi suptilan naklon. «Brinuću se o tebi, Visosti, tokom tvog boravka u Vili Jovis.»

«I ti si Grk.» Kikotnu Fotis. «Ovi Trojanci121 nas baš vole.»

«Lakše, zemljakinjo.» Kalist se namršti. «Pričaš sa carskim sekretarom.»

«Udata sam za sekretara.» Nasmeši se žena. «Kao prvo, ja sam oslobođenica.»

«Dosta, vi oboje!» Dreknuh na grčkom. «Ako smo već istomišljenici, hajdemo nešto da uradimo.»

Fotis se odmah ućuti, a tajnik se široko nasmeja.

«Makron je upozorio da si pomalo žustra, Visosti.» Obrati mi se iskreno, bez ropskog dodvoravanja. «To mi se dopada, ali, za sada, preporučio bih tebi i tribunu odmor. Pokazaću vam vaše sobe.»

«To ti je pametno.» Složi se Kasije. «Bojim se da smo ionako skrenuli na sebe pažnju.»

«Još uvek, niste.» Prošaputa Grk, paleći malu lampadu. «Cezar ne shvata Njenu Visost ozbiljno, a senilni Trasilije još ne zna da je ovde.»

«Da li ti znaš, šta on planira – u vezi Kaligule?«Upitah ga zabrinuto.

«Danas će ga posiniti, i proglasiti za svog naslednika.»

Slučajno setih se Gemela, brata od tetke i Tiberijevog rođenog unuka.

«Čudno, što Cezar ne pominje malog Gemela… On mu je bliži rod, nego Kaligula.»

Grk blago prikri usta rukama.

«Car misli da je dečak plod poročne veze Livile i Sejana, ali ne može da ga ubije jer nije siguran u svoju pretpostavku.»

Pomalo se staloživši, poželih da prilegnem. Kalist nas otprati u uredno nameštenu odaju, koju je krasila velika polica sa knjigama.

«Ovoga puta Cezar nije štedio.» Namignu mi sekretar, pokazavši prema polici. «Najotmenija grčka dela na volumenu od najboljeg pergamenta.»

«Vrlo je obzirno sa njegove strane.» Odvratih, ne krijući oduševljenje. «Uvek sam pričala svom učitelju, Zaleuku, da mi je krivo, što se nisam rodila kao Grkinja.»

«Helen se ne postaje rođenjem, nego obrazovanjem.» Ponosno reče Kalist. «Za tebe čuh da pričaš grčki još od pelena.»

«Čitam i pišem od četvrte godine.» Nasmeših se. «Mia glotta oudepopote ikani122.»

Kalist se složi, i vrati se praktičnim stvarima.

«Za tvoje sluškinje je odvojena soba u zapadnom krilu – sa prozorima123 i bez grejanja.»

«Ni slučajno.» Pobunih se. «Fotis i Suzana ostaju sa mnom.»

«Kako poželiš.» Klimnu glavom. «Ali za tribuna Hereju to ne važi.»

«Ne bih to ni pomislio.» Rasrdi se na njega Kasije. «Ja, možda, nisam dobio taj čin zbog ratnih uspeha, ali još uvek imam čast.»

«Oprosti, zaneo sam se.» Tajnik se zastidi. «Boravićeš u odvojenoj sobi u zgradi za gardiste. Nije baš preudobno, ali bolje, nego odaja za miljenike.»

Prsnuh u smeh. Kasije, spreman da se naljuti zbog nedoličnih šala, pogledavši me, poče da se smeje još glasnije. A onda se i Suzana, i Fotis, i sam Kalist pridružiše nama.

«Smej se, Druzila!» Prisetih se ponovo bake Antonije. «Kad ti je najteže, podigni glavicu, ispravi leđa i – nasmej se! Veruj mi, to ih itekako pogađa.»

«Kaliste,» Upitah Grka, kad su on i Kasije izlazili iz sobe. «Zašto je taj Nerva ovde?»

«Prisutstvo sufekta na ceremoniji proglašenja prestolonaslednika obavezno je.» Odgovori. «Mada, sam čuo Nervu kako žali se na zdravlje, i čak razmišlja o predaji dužnosti mlađem senatoru.»

Ova vest trebala bi da me razvedri, ali u glavi mi se rodi pitanje.

«Ima li nekoga na umu?»

«Kasija Longina – Tiberijevog bivšeg… prijatelja.»

Nisam poznavala tog čoveka, ali odjednom srce mi se stegnu.

«Bolje znano s manom, nego neznano sa hvalom.» Pomislih.

Taj osećaj me nije prevario.