Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 32

Tiberijeva vila se nalazila na steni, na samom vrhu masivne planine, okružena pećinama i raskošnim rastinjem. Od jednog pogleda nagore, i pomisli o penjanju uz strmu liticu, zavrtelo mi se u glavi.

Na obali nas je dočekao Makron, obučen u crveno-plavo, kako i nalagala dužnost.

«Odozgo je osećaj još stravičniji.» Osmehnu se nakrivo. «Dobrodošli u Tartar, gospodo.»

«Prilično je visoko.» Podignu glavu Kasije. «I vratolomno.»

«Ne može da se jaše na početku uspona.» Reče Makron. «A put je kamenit.»

«Ne brini.» Namignu mi Kasije. «Nosiću te.»

«Izdržaćeš?» Probrblja Gaj. «Ona je teška.»

Hereja ga iskosa pogleda, i podignu me na ruke.

«Ne žurimo, ali ne smemo ni da kasnimo.» Opomenu nas prefekt. «Odmorićemo kratko pored Crne pećine. Tamo nas čekaju konji i voda za piće.»

«Tražiću konja i za moje oslobođenice.» Rekoh ozbiljno.

Makron se začudi, ali zaklima glavom.

«Znaš li da jašeš, Suzano?» Okrenuh se prema zapanjenoj Jevrejki.

«Ja znam.» Odgovori umesto nje Fotis. «Kod nas, u Mauretaniji, svaka devojčica ume da sedla.»

Kada smo stigli na livadicu, Kaligula zamoli Kasija da ga ostavi nasamo sa sestrom.

«Već dugo želim da te pitam, a nikako ne stignem…» Poče napeto, prekrstivši ruke na grudima. «Ta tvoja robinja, Armida – gde li je?»

Pogledah ga – pomalo nemarno, i umih se po licu, a zatim otpih gutljaj ledene izvorske vode.

«Na ovaj vrelac to je pravo osveženje, je li?» Nasmeših se.

«Nadam se da je živa…» Zaškilji prema meni očima.

«Ko zna…» Slegoh ramenima. «Ali je slobodna.»

«Druzila!» Uhvati se Gaj za glavu. «Zašto si je oterala? Gde bi da ide u tolikom Rimu? Niti je oprezna, niti zna naše običaje! Sigurno je završila u lupenaru…»

«Sjajno.» Odgovorih. «Za bolje – nije.»

«Ne mogu da verujem, da si to ti…» Uzdahnu razočarano. «Da li ti znaš, koliko je ta devojka pretrpela?»

«Devojka?!» Upitah podrugljivo, aludirajući na njihov odnos.

Gaj zastade na tren, a onda reče ljutito.

«Ako je njena ljubav prema meni razlog… Nisi bolja od onoga gore!» Uperi kažiprst ka Vili Jovis.

Presekoh se.

«Lju… ljubav?!» Izustih u neverici.

«Sada ličiš na Klaudija.» Prevrnu očima, i šapatom nastavi. «Šta si mislila? Da ja ću mirno sedeti i gledati, kako se lepo slažete – ti i Hereja?»

«Znaš, da ga ne volim.» Odvratih, po navici. «Ne volim nikog, osim tebe.»

«Druzila, to su samo reči!» Uzviknu on šapatom. «U najtežem trenutku mog života, Armida mi je pružila utehu i podršku. A ti, gde li si bila onog dana, kad su našu majku vodili u smrt?»

«Da nije bilo mene i Hereje,» Uzvratih u istom tonu. «Vodili bi i tebe.»

«Neka vam bude,» Rasrdi se on još više. «Barem sam pokušao da spasim našu majku. Dok moja sestra samo zurila u knjige, i slušala Antonijine budalaštine!»

Na oči su mi navirale suze, a u glavi odzvanjao osoran Armidin podsmeh.

«Prekini, Gaje. Molim te…» Htedoh da ga dodirnem. «Ne zaboravi, gde mi idemo.»

«A baš me briga. Ja sam već u hadu.» Zaustavi mi ruku, i okrenu leđa.

U mome telu, vertigo i drhtavica, već počele mučni i bezumni ples.

Potražih Suzanu. U istom trenu obe moje sluškinje uhvatiše me pod ruke, i povedoše prema grotu, gde su odmarali Makron i Kasije.

«Nije mi dobro.» Pogledah u Gaja.

«Nije ni čudo.» Ubrza on korak. «A kako je Armidi? Prvo, joj Arminije otera majku zbog kurve Tusnelde111, onda naš slavni otac je zarobi…»

«Ona me izdala!» Zastenjah.

«Nemoj da izmišljaš.» Odmahnu princ rukom. «Brinula je o tebi osam godina! Dok one krave,» Klimnu u pravcu Suzane i Fotis. «Ti tretiraš kao prijateljice!»

«Ako si već zaljubljen,» Odgovorih mlitavo, poluzatvorenih očiju. «Zašto je nisi tražio?»

Kaligula bez reči uhvati za uzde svetlo-sivog konja, i vešto ga osedla.

«Polako, prinče!» Skoči na noge Makron. «Idemo svi zajedno.»

Hereja, shvativši da gubim svest, dotrča do mene, i zgrabi u naručje.

«Šta joj je?» Podviknu na Fotis.

«Liči na sunčanicu, tribune.» Ispipa mi glavu Grkinja, pogleđujući Gaja ispod obrva.

«Dajte joj vode!» Viknu Kasije, noseći mene u hlad visokih čempresa. Suzana navlaži mi usta vodom, i nežno me umi po licu.

«Treba joj nešto jače.» Pogleda me Makron, i pruži Kasiju lagenu sa pićem oštrog mirisa i gorko-slatkog ukusa.

«Moram da dođem ka sebi.» Pomislih. «Nemamo vremena za samosažaljevanje.»

Konačno, Gajeva briga o meni pobedi njegovu ljutnju. Sjahavši sa konja, priđe mi i pomazi po čelu. Otrgnuh se.

«Već mi je bolje.» Obratih se Kasiju. «Mogu da jašem s tobom.»

«Jesi li sigurna?» Upita Gaj. «Malopre si jedva vukla noge.»

«Nije mi prvi put.» Uzdahnuh. «Hajdemo. Cezar nas čeka.»