Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 34

Sutradan ja i Kasije smo bili počastvovani prijemom kod Cezara.

Tiberije, u raskošnoj purpurnoj togi je sedeo na prestolu od slonovače, i prižmureno nas gledao. Na sedoj, proćelavoj glavi je blistao zlatni lovorov venac, ali nijedno ruho, niti ukras nikad ne bi sakrili ogavne tragove bolesti po njegovom licu i vratu.

«Ave, Caesar!» Pozdravismo ga skoro u jedan glas.

«Avete.» Otpozdravi nas on, i gestom poruči da se približimo.

«Dakle, Druzila…» Hrapavim glasom obrati se meni. «Nisi ostavila baš dobar utisak na moju pokojnu mater.»

«Niti je ona na mene.» Uzvratih u istom, šaljivom tonu.

Tiberijevo lice naglo promeni svoj izraz. Nastade tišina. U Kasijevom pogledu prvi put primetih osećaj nalik strahu – strahu za mene. A ja… nisam trepnula.

Car udari u gromoglasan smeh.

«Što volim iskrenost!» Pljesnu on rukama. «Vrlinu, koja beži od svih vladara…»

«Beži iz straha.» Pojasnih. «Strah rađa laž… i mržnju.»

«U pravu si.» Zapanjeno me pogleda, i uozbili se. «A ti, zar se ne plašiš?»

«Ne plašim se.» Zaklimah levo-desno.

«Ista si baba.» Nasmeja se opet. «A što se tiče Livije, ne ljutim se na tebe. Mrzeo sam je.»

«I ja također… Agripinu.» Priznah bez imalo stida.

«Znači, razumemo se.» Uzdahnu Tiberije. «To je već pola posla.»

Na tren primetih u njegovim očima trunku saosećanja, i prerano se obradovah.

«Tribune,» Starac naglo skrenu pogled na Hereju. «Da li je istina da želiš uzeti za ženu moju unuku?»

«Istina, Cezare.» Spremno odvrati Kasije.

«Ti nisi plemić, nego dete viteza i strankinje.» Nastavi oštrije. «Druzila je princeza. Tvoj interes nije neshvatljiv, ali rana koju si zadobio na Rajni ostavila te neplodnim. Za moju unuku, kao za avgustovku, bezdetan brak nije najbolji izbor…»

«Oprosti, Uzvišeni.» Osmelih se da ga prekinem. «Ali za nas sve to uopšte nije bitno, jer mi se volimo.»

«Volite se?!» Tiberije se iskezi. «Iskreno, ne bih preporučio. Ljubav ubija više ljude, nego svi ratovi i dvorske spletke.»

«Ne baš ljubav,» Usprotivih se. «Već njeno odsutstvo.»

Njegov probadajući pogled je govorio da ućutim, ali sam negde u dubini svesti znala da je to početak igre, što sam morala da odigram do kraja.

«Ti nisi glupa kao druge žene.» Procedi kroz zube. «S tobom može da se priča.» Zatim pogleda gore, i nastavi tužno. «Moja Vipsanija, nažalost, nije umela da se suprostavi okolnostima kao ti…»

«A ti, moj Cezare?» Upitah ozbiljno. «Da li si bio spreman da se boriš zajedno sa njom?»

Tiberijevo lice pocrveni, a oči se zamutiše od besa. Snagom karaktera istrajah u trenutku – bez straha ili suza. Shvativši ovo, car se zaustavi još većom snagom volje, i nastavi sa ironijom.

«Zaslužuješ da budeš ženom Kasija.»

Hereja uze me za ruku, misleći da smo uspeli. Stisnuvši njegov topli dlan, požurih da se zahvalim.

Međutim, starac me zaustavi sa podignutom desnicom. Zatim, uzviknu «uđite», obrativši se nekome van sale.

Vrata se otvoriše, i dva muškarca – mlađi i stariji, u pratnji gardista, stadoše pred Tiberija.

«Kasije Longin.» Cezar predstavi nam mlađeg gosta. «Moj dobri drug, naš novi konzul-sufekt, i…» Klimne glavom u mom pravcu. «Tvoj budući životni saputnik.»

Nisam poverovala svojim očima, ni ušima. Longin je ličio na slepog miša – bio je moje visine, ali sitan, što pokušavao da sakrije preterano širokom togom. Po sanjalačkom pogledu buljavih očiju prepoznah kratkovidog, a po ležernom držanju – čoveka, patećeg od čestih groznica.

«Zar nisu oni slični, tribune?» Upita car zanemelog Hereju. «Zar nisu kao brat i sestra?»

«Gizdava nakazo…» Pomislih, gledajući u svog deda, zadovoljno igrajućeg u mestu. «Sve ono dobro, što si imao u sebi, ojadila gnusna Livija.»

«Dovedite svirače!» Vikao je zaneseno, mašući žilavim rukama. «Želim da slavim veridbu moje najmlađe unuke!»

Izgledalo je da i Longin delio moju frustraciju, no nije smeo da se suprostavi vladaru.

«Nisam euforičan,» Šapnu mi on, kada se car okrenuo za čašom vina. «Uvek sam voleo… drugačije od tebe žene.»

«Razumem te.» Rekoh, ne uvredivši se. «I to mi odgovara.»

«Qui bono?124“ Nasmeši se razočarano, ne sluteći da ova fraza, izrečena pod drugačijim okolnostima, će ga proslaviti.

«Prećuti i prihvati.» Dobaci mu na uvo Kasije. «Izbora nemaš.»

Tiberije naš razgovor je jako dobro čuo.

«Dobar si, tribune.» Reče prefinjeno. «Služiš svom caru, i dao bi život za njegovu porodicu. Sada, kada sam ti bez skrupula slomio srce, ponašaš se više, nego dostojanstveno. Dozvoliću ti, dakle, da otpratiš moju unuku u Ancijum, gde će se ona venčati idućeg meseca.»

«Idućeg meseca…» Pomislih očajno. «Udajem se za kepeca, koji me, srećom, već namrzeo. A šta da radim – moraću – zbog Gaja, koji me još više mrzi.»

Teškog srca izađoh u trem, gde su me čekali Kalist i Suzana. Nisam se trudila da odgovorim na njihova pitanja. Nisam se okrenula ni kada me pozva Kasije. Bila sam očajnički odsutna, odneta mislima negde daleko, u svet mitova i snova… A onda, krajem uha, počuh carev razgovor sa drugim, starijim gostom.

«Cezare,» Progunđa neznanac. «Zašto si pozvao je ovde?»

«Znao sam da ćeš cmizdriti, Trasilije,» Odgovori duhovito Tiberije. «I zato nisam žurio da vas upoznam. Da nije valjda moja unuka Pandora, koja će navodno me skratiti za glavu?»

«Gospodaru,» Nervirao se astrolog. «Nije Pandora… To je sama Libitina.»