Читать книгу Sofija i Kasije - Anna Canić - Страница 30

Makron je lično predao bakino pismo Cezaru, i… istog dana postao pretorijanski prefekt. Neslavni Sejan je završio u tamnici pretorijanskog logora, gde ga obezglavi gluvonem liktor105. Livili, kao svojoj snahi i bratanici, car je dozvolio popiti otrov.

A naša majka, Druz i Neron? Carska optužba je bila smatrana za božansku, te nije mogla da se povuče. Proterani na ostrvo Pandatariju, svo troje su preminuli u istom zatvoru, gde je pre trideset i jednu godinu od gladi umrla Avgustova kći Julija.

«Učinio sam nepodobnu stvar, Antonija.» Pisao je baki Cezar šest godina kasnije. «Pogubio sam nevine. Otkad su prognani, ja nemam mira ni noću, ni danju. Kad sklopim oći, vrebaju me Furije, razorne device, od kojih nema spasa. Osećam njihov leden dah na vratu sada, dok ti pišem ovo pismo. Odlučio sam da se iskupim tako što ću mog unuka Kaligulu proglasiti za naslednika. Pozivam ga što pre u vilu Jovis, da bi mu pružio svu neophodnu obuku i zaštitu. Također, doneo sam odluku u vezi sa Druzilinim venčanjem. Elem, zahtevam da Druzila zajedno sa tribunom Herejom pridruže se Kaliguli u putovanju na Kapri.»

«Šta misliš, da li je to zamka?» Postavi baka pitanje Akteonu, dok smo nas troje užinali u trikliniju.

«Ne liči mi.» Uzdahnu Grk. «U svakom slučaju, nemamo puno izbora. Ako se oglušimo o Tiberijevo naređenje, biće gore.»

«Neka me ubije!» Uzvikne ona. «Neću poslati unučad kod Haribde106! Ja nisam luda da bi verovala skotu!»

Za mene, pak, to nije delovalo kao klopka. Bez obzira na to, koliko ljudi je usmrtio Tiberije, njegova bolest napredovala i nije mu ostavljala previše nade. Najomraženiji čovek u Imperiji je sigurno želeo da makar malo popravi svoj ugled, i da izdahne donekle mirne savesti.

«Ne plašim se Tiberija.» Umešah se u razgovor. «Znam, da ovoga puta on ne laže. Car nije naš jedini neprijatelj, i zato moramo da delujemo razumno. Gaj mora da dobije presto, ili nam neće biti spasa. Otićićemo na Kapri, i volećemo našeg dedu, dok ne povratimo sve što pripada našoj porodici.»

Matrona me je pažljivo slušala, a njeno lice polako menjalo izraz od besnog i tužnog do razdraganog.

«Antonijeva praunuka!» Reče polušapatom. «Germanikova kćerka. Ti ne bi mogla biti drukčija.»

«Znao sam od početka da je prikipesa borac.» Dodade Akteon. «I verujem da će nas ona spasiti.»

«Gaj će nas spasiti.» Popravih ga. «Ja imam plan, ali sve, ipak, zavisi od njega.»

«Tvoj brat je jedva čekao taj poziv.» Uzdahnu Antonija. «Sećam se, kako je pobegao u luku, obučen u žensku odeću.»

Taj dan sam smatrala za najgori u životu, jer je od tada Gaj sve ređe tražio moje društvo.

Akteon zakikota, zamislivši prizor Kaligule u Armidinoj penuli107 preko šarene tunike. Antonija ga strogo prekinu.

«Ti,» Pogleda me. «Podseti svog brata da njegove igre s vatrom na Kapriju ne prolaze dobro. Sudbina svakog gosta, u koga posumnja Tiberije, je pad sa litice u morsku dubinu. Ako se nesrećnik ne razbije o stenu, tu su i gladne ajkule, i robovi, spremni da ga dotuku štapovima.»

Nekad, na Istoku, jedna devojčica, koja se plašila sopstvene senke, sa suzama bi molila Antoniju da joj ne priča ove ružne stvari… Ali je druga, sadašnja Druzila, već prevazišla svaki strah i nesigurnost.

«Ne brini, bako.» Odgovorih. «Imala sam dobrog mentora.»